Краљевина Југославија у Другом светском рату
Да се разумемо: Нисам историчар али сам један од грађевинаца које су наши професори, сви одреда пројектанти и градитељи свега што је између два рата изграђено у Краљевини Југославији, научили да доносимо закључке на основу неприкосновених чињеница користећи их по свом здравом разуму, а умем и да крстарим кроз податке на Internet-у. Зато се питам када ће наши историчари почети да прерађују и исправљају историју која је писана по диктату победника у Другом светском рату, јер се сада, после отварања многих доскора тајних докумената, испоставило да је историја коју су писали победници добрим делом најблаже речено непотпуна. (Види поред многих других и компартијски нашминкани чланак на Internet-y http://australis.bloger.hr). Не разматрајући шта је била мисија Рудолфа Хеса, Хитлеровог заменика, која може да се наслути из ватиканских докумената, и не узимајући у обзир чињеницу да су чак и азијатски Османлије поштовали недодирљивост парламантара, што горди Албион није поштовао, па је Хитлеровог парламентара утамничио и по завршетку Рата осудио на доживотну робију, остаје необорива истина да су све наше и стране историје прећутале чињенице које су бацале сенку на победнике у Другом светском рату. Тако је, например, британски историчар Мартин Ален (Martin Allen, подаци са Internet-a: The Hitler-Hess Deception: British intelligence's Best-Kept Secret) открио да је папски посланик у Шпанији, као неутрални посредник, у новембру 1940 проследио конкретне предлоге нациста из Берлина британској влади. Хитлер је био спреман за опсежне уступке: неодложно повлачење војске из Француске, Белгије, Холандије, Данске и Норвешке, за накнаду насталих штета, за поновно успостављање једне суверене пољске државе и за свеобухватно узајамно разоружање. Британски председник владе Винстон Черчил (Winston Churchill) није желео никакве мировне преговоре са Немачком. Приклонио се начелима свог главног спољнополитичког саветника Роберта лорда Ванситара (Vansittar), који је у септембру 1940 енглеском министру спољних послова лорду Халифаксу (Halifax) поручио: „Непријатељ је Немачки рајх а никако не нацизам, и ти који то до сада нису схватили, ништа нису схватили“. Ванситар је био изричити поборник уништења Немачког рајха, јер је он „проклетство које већ 75 година оптерећује свет“. Хју Далтон (Hugh John Neale Dalton, Baron Dalton, истакнути енглески политичар и члан Черчиловог кабинета) се због таквих схватања није сложио са Черчилом и напустио је Черчилов кабинет. Његова критика налази се у списима које је Мартин Ален открио и искористио. Хју Далтон је схватио да је Черчил из антинемачких мотива оран да европски регионални сукоб прошири на светски рат, за који је био спреман да жртвује милионе људских живота. Черчил у својим мемоарима јасно излаже да непријатељ нису били нацисти, него Немачки рајх са његовом невероватно снажном привредном моћи. Ако је све ово тачно, онда је Хитлер крив само за отпочињање Другог светског рата, а Черчил зато што је он и после 1940. читавих следећих пет најцрњих и најкрвавијих година настављен. Када после наредних пет-шест година (ваљда око 2017.) буду засада још недоступни документи објављени, онда ће се знати шта је права истина. За Стаљина се знало колико је он и свога народа побио, а велику већину Черчилових политичких и других подлости још крију тајни архиви. Што се нас тиче, треба да пођемо од демонстрација 27. Марта 1941. са геслима „Боље гроб него роб“ и „Боље рат него пакт“, којим смо уствари ми објавили рат Хитлеру, и то само у Србији, углавном у Београду. Слика из унутрашњисти је да је тог дана II. разред Државне реалне гинмазије у Старом Бечеју учествовао у поворци под таблом са натписом „Живео њег. вел. КРАЉ ПЕТАР II“, што се види на том приликом снимљеној фотографији, која показује да је у српској унутрашњости слављено само проглашење престолонаследника за краља а не рушење владе Цветковић-Мачек која је потписала приступ Краљевине Југославије тројном пакту. Другачије је то било у Београду, где је од превратника (пучиста) и слободних зидара - масона нахушкани народ подржао преврат макар и не познајући суштину тога против чега се буни. Главно је било да су српски масони доживели да се освете Хитлеру за забрану масонерије у Немачкој. Комунистичко присвајање некаквих заслуга за 27. март је производ накнадне памети, јер су комунисти били противници краљевине па сигурно нису подржали проглашење малолетног престолонаследника за краља. Све до Хитлеровог напада на СССР 22. јуна 1941. Хитлер и Стаљин били су савезници по споразуму Молотов-Рибентроп од 23. августа 1939., а наши комунисти без одобрења Коминтерне односно Стаљина нису смели да се буне против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту. Види: Читава три месеца после Хитлеровог напада на Краљевину Југославију, и тек када је Коминтерна после Хитлеровог напада на СССР затражила да и југословенски комунисти крену у оружани отпор, 7. јула убио је српски „десперадос“ Жикица Јовановић „Шпанац“ два Србина на Иванданском вашару у Белој Цркви крај Ваљева. Тај дан је проглашен за Дан устанка у Србији односно почетак укључења комуниста у отпор против немачког завојевача. Вреди напоменути чињеницу да је читава два месеца пре дана када је Србин убио два Србина пуковник Драгољуб Михаиловић 13. маја 1941. успео да на Равној гори окупи по целој Југославији расуте родољубе и да успостави Равногорски покрет, односно Југословенску војску у отаџбини. Од свих окупираних земаља једино су поред српског и Титовог партизанског покрета отпора још само пољска Armia krajova и украјински партизани изазивала одмазду од „100 за 1“, па је за из заседе убијеног једног немачког војника стрељано сто Срба, Пољака или Украјинаца али не и Франциза или припадника других поробљених народа. Да се вратимо на почетак Другог светског рата: Енглеска је 3. септембра 1939., а под њеним притиском и Француска, објавила рат Немачкој, која је кршећи уговор о ненападању упала у Пољску 1. септембра 1939., са образложењем (или изговором?) да су Енглеска и Француска гарантовале интегритет Пољске, али Стаљину нису објавили рат са истим образложењем када је 16 дана после Хитлера напао Пољаке са леђа – што и није пример политичке недоследности, јер СССР није својом привредном моћи могао да угрожава Енглеску као што је то могла Немачка са својом индустријом. После немачког продора у Француску 5. јуна1940. и после само 12 дана ратовања Енглеска је до 17. јуна 1940. кукавички повукла све своје трупе из Француске кући у Велику Британију, препустивши свог тадашњег јединог савезника на милост и немилост Хитлеровој армади, па је Француска 22. јуна капитулирала. У време када је Краљевина Југославија приступила Тројном пакту, у Европи није било ратних дејстава, осим практично само чарке између Грка и Италијана, па је Хитлер могао да отпочне планирани поход „Морски лав“ са искрцавањем у Енглеској. Немачкој није био потребан пролаз до Грчке кроз Југославију, јер су у време приступа Југославије Тројном пакту немачке трупе већ биле на бугарско-грчкој граници. Узгред напоменуто, Грчку су Енглези као њени савезници компромитовали са неколико пукова енглеске војске, која је побегла у Енглеску пре грчке капитулације, слично као што је побегла из Француске. У то време су само у српском делу Краљевине Југославије, првенствено у Београду, јавно мнење према свом нахођењу диктирали српски слободни зидари (масони). Хитлер је у Немачкој масоне ставио ван закона, зато је природно да су били Хитлерови огорчени противници и као такви ширили су антинемачко расположење у Србији свим расположивим средствима. Код нас су масони водили главну реч у управним одборима српских дневних листова „Политика“, „Време“ и „Правда“ и у врху управе Радио Београда, па им није било тешко да утичу на јавно мнење. За рушење владе Цветковић-Мачек, која је потписала приступ Тројном пакту, Енглеска је наше превратнике (пучисте) додатно подмитила са ½ милиона фунти стерлинга, што је у то време била огромна свота новца јер је британска фунта била најскупља светска валута. Тим поступком Черчил нас је увалио у рат, што је признао када је 28. марта изјавио да је „српски народ коначно нашао своју душу“, да би отварањем новог фронта у Европи, уствари на Балкану, сигурно одвратио Хитлера од операције „Морски лав“. Енглески ратни извештач капетан Лидел Харт (Sir Basil Henry Liddell Hart) „за длаку“ је избегао да га енглески ратни преки суд стреља зато што је изјавио, да је Черчил постао велики државник само зато што је био спреман да жртвује један цели туђи народ за живот једног јединог Енглеза. Даљи коментари су сувишни. Предводник наших превратника (пучиста) био је професор Радоје Кнежевић, министар Двора Краљевине Југославије и масон високог реда, а подржали су га официри солунаши – све саме усијане главе – који су после Хитлеровог напада на Краљевину Југославију сви одреда побегли авионима у иностранство поневши са собом енглески мито, а нахушкани народ, који није имао ни појма о условима приступа Тројном пакту, препустили су да буде и „гроб и роб”. Од наших главних мартовских превратника само генерал ваздухопловства Боривоје Мирковић није имао образа да се врати у поратну Југославију, него је живећи од енглеске апанаже умро 1969. у Лондону. Он је већ и пре мартовског преврата био и на енглеском платном списку. Од чланова наше избегличке владе из Лондона само Хрвати су се вратили у поратну Југославију, нпр. Иван Шубашић, бивши бан Хрватске бановине, а једно време и председник наше избегличке владе. Сви Срби чланови избегличке владе осуђени су у поратној Југославији „у одсуству”. Генерал Душан Симовић (по Енглезима само дремљиви медвед), председник превратничке владе, није имао грижу савести, па је по повратку из Лондона умро 1962. као Титов пензионер. Он се као министар војни Краљевине Југославије залагао за то да се, у случају напада Немачке на Југославију, пружи отпор који ће трајати све док се и савезници не придруже југословенској војсци, а у случају неуспеха да се војска повуче према Грчкој и тиме створи нови Солунски фронт — очити пример солунашке усијане главе. У иностранству се определио за НОП, вратио се у Београд 1945. и учествовао је као сведок на суђењу Дражи Михаиловићу 1946. године. Шта је он могао да „сведочи“ када је по избијању рата побегао у Лондон, а вратио је се тек када ја рат завршен? Оцена карактера = 0. После приступа Тројном пакту Мађарске 20. новембра 1940, и два дана касније Румуније, па 1. марта 1941. и Бугарске, настао је велики притисак на Југославију да му се и она прикључи. Бирајући од два зла мање, проенглески настројени кнез Павле пристао је по одлуци Крунског савете да се и Краљевина Југославија прикључи Тројном пакту, али је он претходно исценкао посебне услове са Хитлером 4. марта 1941. у Берхтесгадену. Те посебне услове потврдио је после потписивања приступа Југославије Тројном пакту немачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп документима насловљеним на председника владе Драгишу Цветковића. (Види: http://www.zaoerv.de © 1940, Max-Planck-Institut für ausländisches öffentliches Recht und Völkerrecht). Преводи нота владе Немачке влади Југославије од 25. марта 1941 поводом приступа Југославије Тројном пакту: Господине Председниче Владе! У име и по налогу немачке Владе част ми је да Вашој екселенције саопштим следеће: Поводом данас извршеног приступа Југославије Тројном пакту потврђује немачка Влада своју одлуку, да ће суверенитет и територијални интегритет Југославије свагда поштовати. Дозволите, господине председниче Владе, да Вам потврдим моје особито поштовање. Јоахим фон Рибентроп - - - - - Господине Председниче Владе! Позивом на договоре, који су уследили поводом данашњег приступа Југославије Тројном пакту, част ми је да Вашој екселенцији у име Владе Рајха овим потврдим споразум између Влада сила Осовине и Краљевине Југославије о томе, да Владе сила Осовине за време рата неће од Југославије захтевати да одобри пролаз и превоз трупа преко југословенске државне територије. Дозволите, господине председниче Владе, да Вам потврдим моје особито поштовање. Јоахим фон Рибентроп Ова преписка је по немачкој жељи требало да остане у тајности, да се не би сејала завист, јер је обухватала повластице које Мађарска, Румунија и Бугарска приступом Тројном пакту нису добиле, али је ипак објављена за нашу јавност, што Немачкој изгледа није сметало. Наша од осветољубивих масона и официрских усијаних глава нахушкана раја није читала ни чланак у „Политици” од 25.3.1941 када је после обарања владе Цветковић-Мачек 27. Марта 1941., углавном у Београду а ни случајно не нпр. у Загребу, изишла на улице са самоубиственим геслима. Претпоставка да Хитлер не би поштовао Рибентропове писмено дате обавезе као што није поштовао ни споразуме са Пољском а после и са СССР-ом не стоји, јер му је неутрална Краљевина Југославија, слично као и Краљевина Шведска, неупоредиво више одговарала него српски осињак који је везао неколико његових дивизија потребнијих на другим фронтовима. Логичан закључак је да је наш мартовски преврат довео Павелића са његовим усташама у Хрватску, Босну и Херцеговину, а Србијанце и Црногорце отпремио у заробљеничке логоре, које је наш „савезник“ бомбардовао, нпр. логор крај Оснабрика. Том преврату захваљујемо и „савезничко“ ускршње бомбардовање Београда 1944. а после и других српских градова сваког ведрог дана укључујући и логор са таоцима у Земуну — а и педесетпетогодишњу компартијску владавину. Напомена: Наши суграђани пореклом са подручја бивше Аустроугарске пуштени су из немачког заробљеништва својим кућама. Код нас је Други светски рат почео 6. априла ујутро, када је Немачка без званичне објаве рата напала Југославију. Југословенска војска, којој ни Америка није хтела да одобри кредит за набавку савременог наоружања, није уз издају Хрвата могла значајније да се супростави Хитлеровој армади јер се, например, ни авиони Бреге (Breguet) из Првог светског рата нису могли успешно супротставити много савременијим „месершмитима“ и „јункерсима“. Југославенска војска је после 17 дана неравноправне борбе 23. априла положила оружје, а Енглези који су је подло увалили у тај рат нису ни, сликовито речено, са једним пушчаним метком помогли да се она супротстави најсавременије опремљеној и неупоредиво многобројнијој немачкој војсци. Пред крај рата почетком октобра 1944. одржана је „Четврта московска конференција“ којом приликом је Черчил „Percentages Agreement“-ом од 9. октобра Југославију великодушно поклонио комунистима. За комунисте је важило „Пустиш га на праг, лећи ће ти у кревет“, па су тих 50 % из „Percentages Agreement“-а лако претворили у 100 % изборима са „ћоравом кутијом“ — изборима на којима они за које се знало да ће гласачку куглицу убацити у „ћораву кутију“ нису имали право гласа — са геслом “Нећемо краља, хоћемо Тита – народ се пита“! Уз ово вреди навести чињеницу да су комунисти, они прави — али само док се после Другог светског рата нису увалили у буржујске виле и затим одагнали своје партизанске другарице и оженили се буржујским некадашњим госпођицама — они који су и робијали у Краљевини Југославији јер нису хтели да се одрекну своје идеологије, јер је за њих комунизам био вера као хришћанство за мученике који су за веру гинули, бројали само око 8 хиљада од око 14 мулиона Југословена пред априлски рат (војни историчар пуковник Војмир Кљаковић, Larouse, књига 3, стр. 646) односно 7 комуниста на сваких стотину хиљада Југословена. После су се тим бившим стварним комунистима прикачили чланови Партије, који су своју оданост Партији доказивали и на Голом отоку трпећи поред других шикана да им њихови сапатници окаче кофу пуну измета о врат. Од доласка на власт у јесен 1944. комунисти су заједно са члановима Партије били вечита апсолутна мањина у Југославији. Разлика између правих комуниста, оних око 8 хиљада за које је комунизам био вера, и њима прикључених чланова Партије постала је најуочљивија када су врховни партијски функционери, све сам проверен партијски кадар, 22. јануара 1990. постали „демократски” председници својих „демократских” дежела. Иронија недоследности! Жалосна чињеница је да је Черчил све нас „Percentages Agreement“-ом великодушно поклонио тој вечитој апсолутној мањини, која је у ноћи 22. Јануара 1990. на XIV. ванредном конгресу ЦК СКЈ начела растакање Југославије — све у духу Коминтерниних (V. Конгрес у Москви 1924) односно Стаљинових одлука о разбијању „версајске” Југославије прихваћених на III. конгресу КПЈ у Бечу 1926. године. Када је један од Черчилових сарадника упитао Черчила зашто је он Југославију препустио комунистима, Черчил му је одговорио противпитањем: „Хоћете ли ви живети у Југославији или у Енглеској?“ Узгред напоменуто, судећи по излагању Мирослава Свирчевића, сарадника Балканолошког института САНУ у чланку „Британска политика према Југославији 1941-1944. — основни извор југословенског Устава од 1974.“ (види на Internet–у) долази се до закључка да се ни гледишта наших „савезника“ Енглеза о целовитости Југославије нису много разликовала од Стаљинових гледишта 1924. године. Нигде није забележено да ли је уопште и како је ту Черчилову одлуку о поклањању Краљевине Југославије комунистима прокоментарисао капетан Лидел Харт, а нама остаје да се присетимо наше народне изреке: „Сачувај нас, Боже, од »пријатеља«”. Владан Здански.
http://www.svetskirat.net/istorija/27mart.htm
Ђилас пише: „У току дана ми смо преузели вођство. Ми смо били међу најактивнијим и најбоље организованим“ . . . зар и без Стаљиновог одобрења ? 
