Ћирилица Београд

ЛАЗАР ЧОКИЋ РОКА

 Лазар Атанаска Чокића (06.10.1877.-01.11.1959.) са надимцима Такин и Рока је прослављени српски херој из Првог светског рата. Надимак Такин потиче од оца Атанаска, а надимак Рока као нишанџија трећег вода пољске батерије. Његово херојство записано је у ратној причи „Сам на топу“ из књиге „Витези слободе“ аутора Милана Шантића (1938), као и у књизи „Живот једног српског војника“ аутора Живадина Чокића (1999). Дана 23. новембра 1914. године аустроугарске снаге су напредовале ка Космају, брањеног од  Дунавске дивизије. Пред надирућом аустроугарском пешадијом и засипани артиљеријским гранатама, на већ напуштеним положајима, нашли су се Лазар Чокић, артиљеријски каплар, и Јаков Шарчевић, једини од послуге топа. С једне стране плаве униформе непријатеља у парадној формацији, а с друге пуца поглед на Лазарево родно село Ковачевац. На питање Јакова: „Шта нас двојица можемо учинити оволикој сили?“, Лазар бритко одговара:“Удри Јакове, кад ти велим! Можемо их макар стотину убити! Ето шта им можемо учинити!“ Јаков је додавао муницију, а Лазар сам пунио, нишанио и палио пољски топ таквом брзином као да гађа цела батерија. Јунаштво и срећа која прати храбре, уз ватрену стихију топовске паљбе, зауставили су напредовање непријатеља и пробој фронта у Колубарској битци. Тог јутра пропланци Космаја били су окрвављени жртвама обе војске, а Аустроугари су за пар недеља потиснути преко Дунава. После сјајних победа српских војника у Колубарској битци, из Бечких највиших кругова препоручено је Поћореку да би најбоље било да изврши самоубиство. „Хоћу“ – узвратио је генерал Поћорек – „убићу се, али ћу се убити тек онда када ма који други аустријски генерал победи српску војску.“ Након тога, 15. јуна 1915. године Лазар Чокић је одликован војничким златним орденом Карађорђеве звезде са мачевима, а са Солунског фронта ће донети и Албанску споменицу. До 1929. године, по евиденцији Канцеларије краљевских ордена, укупно је златним орденом одликовано 1074 Срба и 37 странаца, на основу записа у књизи „Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ од аутора Томислава Влаховића (1990). Поред Лазара Чокића носиоци Карађорђеве звезде са мачевима из Ковачевца су Војислав Љ. Дамњановић (златна војничка), Димитрије М. Иванчевић (поднаредник, златна војничка), Чедомир П. Влајић (сребрна војничка) и Драгомир Ф. Ескић (капетан, IV ред). Војевање Лазара Чокића, записано у делу „Витези слободе“, нажалост остало је недоречено за повлачење Дунавске дивизије кроз Албанију, борбе на Кајмакчалану и повратак у отаџбину. Његова унука Милена Чокић, рођена 1927, била нам је недоступна за контакт.

Према речима праунуке Олге Црњаковић (девојачко Чокић) и чукунунука Милорада Црњаковића, из Ковачевца, Лазар Чокић је био поштован у свом селу као вредан и одговоран домаћин. Одмах после Првог светског рата, пред затеченом немаштином своје породице, бавио се зидарско-тесарским пословима. Из куће од блата, стварао је боље услове за живот својих потомака. Као носилац Карађорђеве звезде учествовао је у спуштању ковчега убијеног краља Александра у гробницу цркве на Опленцу у Тополи. За време Другог светског рата као члан месног одбора у Ковачевцу спасао је живот многим људима, али на жалост не и свом унуку Живомиру који је 1943. убијен од стране партизана у оближњем селу Влашко поље. Потресно је описан његов сусрет са сином Војиславом након повратка са Солунског фронта. У неверици дохватио је руку малишана, стегнуо је и кренуо кроз село са речима: „Сине, ајдемо сада нашој кући...“. Пред навалом ширења прагматизма и дефетизма, са ниподаштавањем и омаловажавањем епске борбе српске војске из првог светског  рата и традиционалних вредности, ове речи су изворне и носе сву горчину судбине српског народа. Ковачевац је 1910. године имао 4390 становника са око 500 домаћинстава, да би 1921. године имао 4037 становника, а 2011. године 4225 становника и 1284 домаћинства. У балканским ратовима и Првом светском рату (1912-1918) погинуло је 247 Ковачевчана војника широм Балкана, од тога 9 из уже фамилије Чокић и још 37 из шире фамилије (Ковачевац и ковачевачке фамилије, аутор Бора Стефановић, 2008). На крају бих навео део текста из књиге "Солунци говоре" аутора Антонија Ђурића (1989): „Нико се није тако лако, безболно, једноставно, напрасно, страсно одрицао себе, свог бића, корена, имена, идентитета, својих предака, дедова и очева, своје културе и историјске прошлости као што су се одрицали људи овог тла и овог времена. Само се нама може догодити да нам заблуда буде ближа од стварности, загонетка од решења, слепило од јасног вида, магла од чистог хоризонта; само нама могу бити ближи људи незнаног корена и неиспитане прошлости од људи са именом, презименом и средњим словом оца и мајке, само се нама може догодити да дамо веру за неверу, умље за безумље. Ако је у нама остало још мало поштења, загледајмо се, бар за тренутак, у себе, а тиме и у мучне странице историје које смо својом вољом, и својом руком, без принуде, исписивали. ….Они заиста јесу наши дедови и очеви, а колико смо ми њихови потомци — нека свак упита себе!“

Др Владан П. Чокић
Виши научни сарадник
Праунук Живадина Т. Чокића,
носиоца Албанске споменице
и медаље за храброст „Милош Обилић“