Отекле су ми тонзиле, каже лекар лекару, а да при томе не помишља да постоји реч крајници

Јован Прокопљевић


До­бро до­шли у свет „срп­ског“ ме­ди­цин­ског је­зи­ка! Kакав је сад то но­ви је­зик и за­што „срп­ски?” у да­на­шњем све­ту тај је­зик је све са­мо не срп­ски.

На­ди­ра­ње стра­них (по­го­то­во ен­гле­ских) ре­чи у свет­ске је­зи­ке ни­је ни­шта но­во и не­по­зна­то. Та­ко и срп­ски „тр­пи“ „оку­па­ци­ју“ од стра­не ен­гле­ског је­зи­ка као lin­gua fran­ca. Да­нас по­сто­је нпр. „френ­глиш” (French + En­glish) и „сер­блиш“ (Ser­bian + En­glish). Али, да ли нам то да­је за пра­во да пре­ћут­но при­хва­та­мо не­кон­тро­ли­са­ну на­је­зду ен­гле­ских тер­ми­на и њи­хо­во нео­д­го­ва­ра­ју­ће пре­но­ше­ње/пре­во­ђе­ње на срп­ски је­зик?

Грч­ко-ла­тин­ска осно­ва пре­о­вла­ђу­је у ме­ди­цин­ском је­зи­ку. Не­спор­но је да по­сто­ји по­се­бан, ле­кар­ски жар­гон. Ипак, да ли је оправ­да­но да ле­кар ле­ка­ра или ме­ди­цин­ска се­стра ле­ка­ра или обр­ну­то пи­та: „За­што се ра­ди ’сек­ци­ја’?” као што се лич­но уве­ри­ла аутор­ка ових ре­до­ва, а да ми­сле на цар­ски рез (енгл. ca­e­sa­rean sec­tion, од ла­тин­ске ре­чи sec­tion = рез)? Или син­дром „ком­парт­мен­та“ (com­part­ment syndro­me) при че­му се ра­ди о де­лу те­ла у људ­ском ор­га­ни­зму? Ако осе­ћа­те на­гон на по­вра­ћа­ње, хо­ће ли вам би­ти бо­ље ако чу­је­те да, у ства­ри, има­те gag ре­флекс? „Оте­кле су ми ’тон­зи­ле’“, ка­же ле­кар ле­ка­ру, а да при то­ме не по­ми­шља да по­сто­ји реч крај­ни­ци (енгл. ton­sils). Ако ле­кар ко­ле­ги ка­же да па­ци­јент има „ви­зинг“ (енгл. whe­e­zing), ве­о­ма ће се упла­ши­ти, а ра­ди се о сви­ра­њу у плу­ћи­ма. Ево и при­ме­ра из учи­о­ни­це: сту­ден­ти ме­ди­ци­не уве­ра­ва­ли су ме да анам­не­за ни­је исто што и исто­ри­ја бо­ле­сти. Ни­су по­мо­гла об­ја­шње­ња да на ен­гле­ском је­зи­ку не по­сто­ји ни­ти се упо­тре­бља­ва тер­мин anam­ne­sis ко­ји је грч­ког по­ре­кла, већ је то hi­story of il­lness. На пре­да­ва­њу из хе­ми­је у ме­ди­ци­ни ен­гле­ски тер­мин so­lu­ble „пре­во­ди“ се као „со­лу­би­лан“. За­што се упо­тре­бља­ва ова реч кад по­сто­ји „рас­твор­љив“? Да­ље, јо­ни се „ди­со­су­ју“ (енгл. dis­so­ci­a­te) уме­сто раз­ла­жу, re­ac­tants су „ре­ак­тан­ти“, уме­сто ре­а­ген­си. И сад до­ђо­смо и до фа­мо­зних „аге­на­та“ уме­сто аге­на­са (енгл. agent = агенс). За­што су units „ју­ни­ти“ а не је­ди­ни­це или од­се­ци (у за­ви­сно­сти од кон­тек­ста) и да­ље ми ни­је ја­сно. Ваљ­да је то но­ви је­зик за но­ве ака­дем­ске на­ра­шта­је!

Сти­че се ути­сак да по­сто­ји не­мар­ност, ле­њост или ле­жер­ност на­ших ле­ка­ра да се уду­бе у оно шта за­и­ста из­го­ва­ра­ју или пи­шу јед­ни дру­ги­ма. За­што би се му­чи­ли да пре­во­де ен­гле­ске из­ра­зе кад је уче­ни­је и мо­дер­ни­је ре­ћи „пејс­меј­кер” не­го „во­дич ср­ча­ног рит­ма”? Пре­ћут­но се под­ра­зу­ме­ва да сви зна­ју ен­гле­ски је­зик.

Ка­ко се ле­ка­ри обра­ћа­ју па­ци­јен­ти­ма – ла­и­ци­ма? Да ли се тру­де да их пра­вил­но раз­у­ме­ју? Сти­че се ути­сак да не. За­што је „пул­мо­нар­ни“, а ни­је пул­мо­нал­ни? Ве­ро­ват­но за­то што је pul­mo­nary на ен­гле­ском је­зи­ку, а ла­ик зна са­мо за плућ­ни. Ов­де, на­рав­но, не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да се не­ке од ових ре­чи грч­ко-ла­тин­ског по­ре­кла по­сред­ством ен­гле­ског је­зи­ка по­гре­шно пре­но­се у срп­ски је­зик. На­и­ме, ако ле­кар на­пи­ше или из­го­во­ри пе­ри­то­не­ум, а из ње­га из­ве­де при­дев „пе­ри­то­не­ал­ни“ (енгл. pe­ri­to­neal), с пра­вом ће­мо се за­пи­та­ти да ли је за­бо­ра­вио, или, што је го­ре, ни­је на­у­чио при­дев­ске на­став­ке у срп­ском је­зи­ку -ски, -чки и -шки, да­кле пе­ри­то­не­ум­ски. Овим при­ме­ри­ма мо­же­мо до­да­ти и „ви­рал­ни“ од енгл. vi­ral, али ка­ко се ра­ди о лат. vi­rus, у скла­ду с пра­ви­ли­ма срп­ског је­зи­ка, при­дев тре­ба да гла­си ви­ру­сни. Ка­да ле­кар са­оп­шти бо­ле­сни­ку да му је „ди­јаг­но­сти­фи­ко­ван“ рак и да је „раз­вио“ „обо­ле­ње“, ви­ди­мо да је реч о о три пој­ма из ен­гле­ског је­зи­ка: di­ag­no­se (по­ре­клом из грч­ког је­зи­ка), il­lness и de­ve­lop. Ди­јаг­но­сти­ко­ва­ти (ка­ко је пра­вил­но у срп­ском је­зи­ку) све се ре­ђе пи­ше и из­го­ва­ра, „обо­ле­ње“ је у ства­ри обо­ље­ње, а за­бо­ра­ви­ли смо да се обо­ле­ва од­но­сно до­би­ја, а ни­ка­ко „раз­ви­ја“ бо­лест! Ра­ди се о бу­квал­ном пре­во­ду тер­ми­на de­ve­lop што се да­ље пре­но­си и на из­ра­зе као што су „раз­ви­ти“ про­грам/про­је­кат/стра­те­ги­ју.

Нај­зад, ка­ко се упо­тре­бља­ва­ју ме­ди­цин­ски тер­ми­ни у по­пу­лар­ном је­зи­ку. Пре из­ве­сног вре­ме­на, у штам­па­ним ме­ди­ји­ма, по­ја­вио се по­ду­жи текст о „штит­ној“ жле­зди/ „ти­ро­и­ди“? Ауто­ру тек­ста очи­глед­но ни­је по­зна­то да ова жле­зда с уну­тра­шњим лу­че­њем не „шти­ти“ већ је у об­ли­ку шти­та – да­кле, шти­та­ста жле­зда. Струч­ни из­раз ни­је „ти­ро­и­да“ (енгл. thyroid) већ ти­ре­о­и­деа, јер ова жле­зда лу­чи ти­ре­о­ид­не (не „ти­ро­ид­не“) хор­мо­не. Да ли је по­треб­но обра­зо­ва­ти ла­и­ке да ни­је пра­вил­но ре­ћи или на­пи­са­ти „ла­ба­ра­то­ри­ја“, „ла­па­ра­ско­пи­ја“, већ ла­бо­ра­то­ри­ја, ла­па­ро­ско­пи­ја? Ми­сли­мо да сва­ка­ко тре­ба, јер уско­ро ће­мо ићи у „лаб“ (енгл. la­bo­ra­tory, скра­ће­но lab) по ре­зул­та­те!? Да ли ће оби­чан, по­го­то­во ма­ње обра­зо­ван, свет од­мах раз­у­ме­ти шта зна­чи да тре­ба да бу­де „до­нор“ (енгл. do­nor) и да „до­ни­ра“ (енгл. do­na­te) сво­је ор­га­не!? Као да смо за­бо­ра­ви­ли на срп­ске ре­чи да­ва­лац и да­ти. Тако читамо да мо­ра­мо да во­ди­мо ра­чу­на о „хи­дра­ци­ји“ (енгл. hydra­tion), тј. од до­вољ­ном уно­су теч­но­сти у ор­га­ни­зам, а реч је о хи­дра­та­ци­ји.

Има ли кра­ја ова­квим при­ме­ри­ма? С огром­ним, убр­за­ним раз­во­јем ме­ди­цин­ске на­у­ке и тех­но­ло­ги­је, за­кљу­чи­ли би­смо да не­ма и да им се не на­зи­ре крај. Је­зик је жи­ва ма­те­ри­ја и те­шко је ићи уко­рак с на­у­ком и тех­но­ло­ги­јом и пра­вил­но на­зва­ти но­ве по­ја­ве, про­це­се и тех­ни­ке на срп­ском је­зи­ку. Оно што мо­же­мо је­сте да не до­зво­ли­мо пре­те­ра­ну ан­гли­ци­за­ци­ју, па и од­у­ми­ра­ње, срп­ског ме­ди­цин­ског је­зи­ка у ко­рист ен­гле­ског, ка­ко га, не­ки, с пра­вом, на­зи­ва­ју kil­ler lan­gu­a­ge – је­зик-уби­ца.

Др Со­фи­ја Ми­ћић Кан­ди­јаш

Про­фе­сор Ме­ди­цин­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду

Извор: Политика