Неколико истраживача су показали да, премда људи формално умеју да читaју и пишу, они нису у стању да проникну у смисао прочитане књиге или инструкције, не успeвају да напишу иоле смислен и повезан текст.

Поводом 8. септембра, Међународног дана писмености

Пројекат "Сигма" почео је истраживања о функциoналној неписмености након што је један од руководилаца пројекта био подстакнут реаговањем неког ученика десетог разреда на познaти филм Луиса Буњуела (1900-1983) "Дискретни шарм буржозије" (1972.). Ево како је то реаговање гласило: “Редитељу други пут треба платити више новца како би он нама гледаоцима све објаснио шта се на филму догађа. Како би нам све постало разумљиво, а не да ми сами ломимо главу о томе шта се заправо збило на филмском платну... И како да ми сами схватимо шта је то режисер имао у виду? Можда он ништа и није имао у виду, а ти уместо њега ломи главу, размишљај. Досадно. Одвећ компликовано.“

На ову тему почело да се размишља 80-их година прошлог века

О функционалној неписмености су на Западу почели да размишљају негде око 80-их година прошлог века. Проблем се састоји у томе што бeз обзира на формалну писменост људи нису умели, и све им теже полази за руком, да обављају своје професионалне обавезе. Неколико истраживача су показали да, премда људи формално умеју да читaју и пишу, они нису у стању да проникну у смисао прочитане књиге или инструкције, не успeвају да напишу иоле смислен и повезан текст.

Људи који пате од функционалне неписмености познају слова, али не умеју да декодирају језик, да нађу у њему уметнички смисао или техничку употребљивост. Зато читаоци и гледаоци који се међу њима регрутују, предност дају најгрубљој и праволинијској поп-култури форсирајући је у програмима и репертоарима кад год су у прилици (а често, нажалост, јесу) да о њима одлучују.

Функционална неписменост гора од елементарног аналфабетизма

Неки истраживачи иду чак толико далеко да сматрaју како је функционална неписменост гора и од елементарног аналфабетизма, указујући при том на већа психичка оштећења и дубља нарушавања у механизму мишљења, пажње и памћења. Можемо узети неписменог црнца из Нигерије , обучити га научним знањима и од њега створити ученог човека. Зато што у његовој глави сви сазнајни и мисаони процеси протичу нормално, на одговарајући начин.

Појава функционалне неписмености у развијеним западним земљама поклопила се са преласком тих држава у информационо друштво. Знања и таленат брзо су се преоријентисали у непознатој средини постајући критеријуми друштвеног раста индивидуе.

У MIT, Масачусетски Технолошки Институт (колико нас памћење служи, тамо је учио и сам Гордон Фримен) био је направљен графикон тржишне вредности сарадника у зависности од кретања на двема скалама. Прва је била решавање рутинских, поновљених радњи, репродукција. Друга, умети решавати сложене операције које немају готове алгоритме.

Ако је човек у стању да налази нове путеве решавања задатака, ако може да на основу различитих података изгради радни модел, значи да је он функционално писмен. Сходно том закључку, функционално неписмени људи су оспособљени само за послове касира и портира и то под надзором. Они нису подобни за креативне делатности.

Године 1985. у САД су припремили једну анализу из које се видело да је 23 до 30 милиона Американаца потпуно неписмено, а између 35 и 54 милиона полуписмено – њихове читалачке навике и умешност писања су драстично ниже него што би било неопходно, за обављање обавеза из свакодневног живота. Године 2003. удео становника САД чије су навике читања и писма ниже од минималних износио је 43 процента, што значи да је таквих Американаца био 121 милион!

У Немачкој, ако је веровати сенатору за питања образовања господину Санду Шересу, 7,5 милиона (14% одраслог становништва ) могло се назвати полуписменим. Само у Берлину је таквих било 320.000.

Године 2006.одељење Министарства образовања Велике Британије је саопштило да је у овој земљи 47% ученика напустило школу са 16 година не стекавши базична знања из математике, док 42 % није добило основна знања из енглеског језика. Сваке године из британских средњих школа излази око 100.000 функционално неписмених младих људи.

Ни у Русији, некад најобразованијој земљи у свету, стање није ништа боље. Напротив. Године 2003. У Русији су прикупљали статистичке податке о 15. годишњим ђацима према којима је само 36 % њих савладало навике читања, док је тек сваки четврти био у стању да уради задатке средње сложености, на пример да уопшти информацију разбијену у различитим деловима текста, да упореди садржај текста са својим животним искуством, да разуме информацију.

Висок ниво писмености читања: способност да се разумеју сложени текстови, да се критички оцени представљена информација, да се формулишу хипотезе, -показало је свега 2 процента испитаника у руским школама! Функционална неписменост не настаје, разуме се, само у детињству. Она може наступити и код потпуно одраслог човека кога је прогутала монотона рутина животарења.

Одрасли и старије особе губе навике читања и мишљења уколико им нису потребне у свакодневном животу. Заборавили смо милион ствари које смо учили у школи и на универзитету. Хемију уопште не памтимо, математику- врло бледо, а историју - боље да и не причамо - без википедије под мишком срамота је и говорити. У суштини, све је то тужно.Зато би било боље да се посветимо изучавању функционалне неписмености у пракси и да набројимо њене главне особине и знаке.

 

  1. Функционално неписмени грађани избегавају сложене задатке унапред убеђени у неуспех, недостаје им мотивисаност за сложеније задатке, вазда понављају једну те исти системску грешку.
  2. Често признају како не воле да читају.
  3. Моле друге људе да им објасне смисао текста или алгоритам задатака.
  4. Покушаји читања су повезани са суровом фрустрацијом и изостанком жеље да то раде. Приликом читања нагло настају психосоматски проблеми: главобоља, бол у очима, одједном се јавља жеља да се пређе на нешто важније од читања.
  5. Функционално неписмени приликом читања обично артикулишу уснама или чак читају гласно.
  6. Испољавају тешкоће приликом извршавања било којих инструкција: од најједноставнијих до ремонта нуклеарног реактора.
  7. Неумење да се истраје и да се задају питања о прочитаном материјалу. Не могу компетентно учествовати у дискусијама.
  8. Испољавају веома велику разлику између разумевања на слух у разумевања од читања.
  9. На проблеме изазване сопственим неразумевањем реагују било наученим изливом беспомоћности, било агресивним нападом на окружење које неће до краја да схвати ко је ту прав, а ко крив.

Додатна сложеност се састоји у томе што је навика читања и писања у директној вези са умењем да се изговори било какав информациони садржај. Фактички то значи да се одговори на креативност у значењу тог термина који он има на друштвеним мрежама.

Живимо у свету функционално неписмених људи

Морамо признати да живимо у свету функционално неписмених људи. Не кажемо да су тај свет они сами саздали, али у многоме он јесте створен баш за њих. То је могуће видети буквално по свему, све стреми к првобитној, дечјој простоти и насртљивости. Рекламе, кратке поруке на Twitter-у од 140 знакова, ниво средстава масовних комуникација, ниво савремене литературе. Пробајте било коме предложити одломак из Хајдегера, Лакана, Томаса Мана. Читати, а тек писати већа, аналитичка штива умеју само ретки појединци. Забрињавајуће што та болест није заобишла ни медијску сферу: новинари који нормално пишу право су злато и убрзо прелазе у уреднике. Једноставно зато што они немају конкуренцију.

Деградација је најпре дотакла све сфере делатности, које су на овај или онај начин повезане са речима. И ако је раније за масу био карактеристичан само лош укус, сад се то и не примећује у толикој мери, јер га је у извесној мери потисла функционална неписменост.

Упутства за писање текстова за функционално неписмене људе

У оквиру истраживања које је спровео Literacy in the Adult Client Population-Jones & BartletPublishers наводе се и упутства како треба писати текстове намењене функционално неписменим људима, практично свима који припадају В2С-сегменту.

  1. Они много теже примају апстрактне и безличне текстове него директно обраћање у стилу: “Хоћеш ли ТИ да добијеш радно место у општинској управи?“
  2. Треба саставити адресовано обраћање, императивније, више персонализовано. Сматра се да је то најважније и најефикасније правило рада са неписменима.
  3. Треба користити речи из свакодневног говора које не садрже више од 3-4 слога. Не треба употребљавати оне дуге и сложене речи по маниру немачког језика. Треба избегавати научне термине (свеједно их неће разумети), техничке и медицинске термине. Пожељно је да се избегавају речи које се могу двосмислено тумачити како по семантици, тако и по конотацији. Не треба користити неодређене речи као „брзо„,“често„, „ретко„ јер је таквим људима је важно да знају кад је то прецизно „често„, а кад „ретко„.
  4. Уводне речи, нажалост, треба искључити, избегавати скраћенице попут „итд, „ ( писати: „и тако даље„)
  5. Информацију разбијати у виду блокова, што више нових ставова, никакви чаршави од текста. Кратко и јасно. Дешифровати статистику и графиконе, избегавати бројеве јер цифре таквим људима нису боља страна.
  6. Реченице не треба да садрже више од 20 речи, а наслови морају бити кратки и јасни.
  7. Желите ли украсити своја штива синонимима? Не чините то нипошто, јер читаоце таквог типа свака појава неке нове речи плаши и онеспокојава. И оно што сте у почетку текста назвали „аутима„, не треба да на крају буду „аутомобили„.
  8. Најважнија информација се пласира на самом почетку с обзиром да постоји велики ризик да читалац, ако му Бог да здравља да дочита до краја става, може онемоћати гледе почетне пажње и очекиваног интересовања.
  9. Текст треба разбијати белинама, сликама, истуреним међунасловима, све ради тога како читаоца не би притискао мрачни зид досадног штива.
  10. Ипак, пажљивије са сликама! Не сме бити никаквих декоративних елемената, илустрација које би могле скренути пажњу на себе. Између осталог у друштвеним рекламама за такав аудиторијум није препоручљиво коришћење фотографија жена у другом стању које пуше или пијанце који са модрицама испод очију леже испод шанка. Треба показивати само оно што од аудиторијума хоћете.

Узроци функционалне неписмености

Који су узроци функционалне неписмености? Ту се научници разилазе у мишљењима, али ипак преовлађују она која то објашњавају повећаним бројем информационих токова који се свакодневно обрушавају на савременог човека.

Феномен функционалне неписмености почео је да се формира 60-70.-их година минулог века у моменту кад је почела да се емитује и масовно распростире телевизија у боји. У једном истраживању вршеном у Француској, доказано је да деца узраста од једне до три године која проводе пред телевизорима више од неколико часова дневно губе део когнитивних функција.

Неподељено је мишљење педагога да деца рођена после 2000.г. често страдају од Синдрома дефицита пажње и хиперактивности, (СДПХ) не умеју ни да уче, ни да читају, нису способна да се сконцентришу. Истовремено је у наглом порасту губљења способности социјалне адаптације. Деци је много пријатније и лакше да се међусобно дописују на мрежи, него да усмено опште једно с другим.

Можда звучи противуречно констатација да деца с једне стране не умеју да се снађу на тексту, док с друге стране сву своју комуникацију на мрежи заснивају на тексту. Али би трбало пре свега обратити пажњу на ниво њихове „коресподенције„ на мрежама. На којима неколико ентузијаста генеришу основни ток, ту је и још стотинак других комерцијалних брендова, а све остало је прилив без престанка, понављање једних те истих од штурости и претеране употреба пресахлих реченица у којима је свака травка мисли у покушају (ако их је икад и било) одавно пресахла.

Наставу у школама не изводе увек компетентни кадрови

Општа писменост је обнажила факат да наставу у школама не изводе увек компетентни кадрови. Тек са распростирањем нових канала комуникација постало је јасно да се проблем недовољне стручности просветних радника не може више игнорисати. И ако су пре четрдесет година научници тражили начин борбе против функцоналне неписмености, сада су принуђени да изналазе путеве узајамног деловања с тим проблемом. Утолико је дијагноза постала општа. У кривце за такво стање ствари сврставају се поред телевизије и „компујтеризација свега постојећег„, digital-media. С радиом је нешто друго. Да би се разумеле на слух новости или неке политичке анализе неопходна је напрегнутост и концентрација. Телевизија је постала први извор информација који не захтева никакве напоре да се оне приме и анализирају.Слика је заменила спикерски текст, честа промена кадрова и декорације не дозвољавају да превлада досада.

У почетку интернет беше уман

У она времена кад су мреже стварале “претече», интернет беше претрпан умним текстовима. По мери популаризације мреже, на њима су почели да се појављују људи који су били далеко од науке и квалификованог рада. Сада је за већину „администратора„ довољно знати свега неколико речи попут „porn„ или “flashgames„ да би се добило жељено.

Због чега су Стив Џобс и Бил Гејтс одузели електронске гаџете својој деци?

Крис Андерсон је компјутерске уређаје у кући блокирао тако да су се могли употребљавати само неколико сати дневно и то је овако објаснио: „Моја сопствевна деца оптужују мене и моју жену да смо фашисти који су сувише озлојеђени технологијама. Стално нам пребацују да ниједан од њихових другова нема слична ограничења у својој породици. Ја сам то урадио зато што видим боље од других опасности које долазе од неограничене употребе интернета. Осетио сам са каквим проблемима сам ја суочен и зато не бих желео да и моја деца то искусе.“ А реч је о људима који су по природи ствари дужни да благосиљају нове технологије у свим њиховим појавним облицима!

Будимо искрени и признајмо да досад друштво није успело да створи жељену информациону културу. Напротив, из године у године је у тој области све горе и горе по мери по којој комерцијалне структуре овладавају информационим простором.

А ко може постати бољи потрошач од функционално неписменог човека? Нека ти људи имају мале приходе, али има их легион, и због ниског IQ лако су подложни манипулацијама. Тако на пример, огромна већина банкарских дужника су људи који нису у стању ни да правилно прочитају уговор с банком, а о сачињавању распореда отплата рата, приходима и расходима сопственог буџета да и не говоримо.

Беда рађа беду. То се односи и на интелектуалну сферу. Сви знају да у свету расту разлике између богатих и сиромашних. Али се ретко ко сети да се то односи не само на материјалну стање, него и на интелектуални капацитет. Па се може закључити да ће ускоро у свету бити 10 процената богатих са престижним интелектуалним потенцијалом, а 90 од сто сиротиње, материјалне и интелектуалне. И та разлика се сваким даном све више повећава. Очигледне везе између сиромаштва и функционалне неписмености нема. Далеко дубљи и делотворнији је утицај родитеља. А такође присуство функцоналне неписменпсти код њих.

Упутно би било сетити се овом пригодом једне анегдоте о Анатолију Васиљевичу Луначарском, првом совјетском народном комесару (нарком) образовања, и, како многи тврде, најученијем и најумнијем министру просвете свих времена и народа. Задивљен његовим предавањем, један радник се обратио Луначарском: “Друже Луначарски, ви сте тако паметан човек. Колико факултета треба завршити да би неко био тако уман?“ - Свега три -одговорио је нарком просвете - један мора да заврши ваш деда, други ваш отац и трећи - ви.

Бранко Ракочевић

 

Извор:Видовдан