Поводом текста „И латиница је писмо српског језика”, „Погледи”, 11. децембар 2018.


Срђан Печеничић

Упркос почетној збуњености око наслова, текст „И латиница...” је деловао обећавајуће, првенствено захваљујући потпису аутора чији је досадашњи опус општепознат и прилично лепо вреднован. Авај, први утисци и закључци често испадну брзоплети...

Оставимо, за ову прилику, по страни понижавајући начин на који је латиница уопште продрла у српски језик и у њему се раширила. Та тема, обимна и болна, заслужује посебан простор, а ни примери јој не мањкају. Занемаримо и могућност да је у рубрику „Погледи” (намењеној изношењу личних ставова), заправо залутао литерарни есеј. У супротном, ако је текст заиста лични поглед (а не оглед), онда преовладава утисак да, упркос сугестивном „ex cathedra” маниру, текст обилује ставовима који, уза све ауторове напоре (попут местимичних и паушалних „поткрепљивања” историографским подацима), ипак „не држе воду”.

Реч је, пре свега, о ауторовом покушају да успостави узрочно-последичну везу између чињенице да су у креирању „гајевице” учествовали и неки Срби, и сопственог закључка да је управо то, ето, доказ како је латиница, заправо, српско писмо.

Упадљиво је и ауторово настојање да минимизује постојање диграма у „српској” латиници: „Изузетак чине само три слова: Lj, Nj и Dž...” која „...нису знатније реметила Вуково правило ’Пиши као што говориш‘...”, да би поента уследила у закључку: „Све што је било у ћирилици, било је у латиници, с незнатним изузетком од три слова”.

Приде, овај став долази непосредно после хвалоспева Вуку због стварања „најсавршенијег” писма на свету. Отприлике као када желите да купите неки производ, па вам продавац нуди лошији сурогат, убеђујући вас да је то „исто то, само мало другачије” (узгред, „савршеније” и „најсавршеније” не постоји; нешто је или савршено – или није).

Можда је г. Миле Медић у позицији која му дозвољава да багателише постојање двослова у данашњем српском графичком галиматијасу. Ту привилегију, нажалост, немају многи којима „Lj”, „Nj”, „Dž” (па и „Dj”, које ни дан-данас не узмиче пред Даничићевим „Đ”) свакодневно загорчавају живот, проузрокујући непотребно одузимање времена, труда и нерава. Свако ко се, на било који начин, бави редактуром текстова, сигурно би се кисело осмехнуо на овакве покушаје да се „српска латиница” прикаже као некакав „доброћудни уљез” који, ето, постоји ту и не прави никакву штету (што је, иначе, омиљени лајтмотив „латиничара”, јер о било каквој користи од те наше језичке специфичности, они једноставно немају шта да кажу).

„Благодати” присуства латинице у српском језику су многобројне и очигледне, а са појавом рачунара и обрађивања текстова у електронској форми, те последице све више прерастају у трагикомичне апсурде. Искључиво захваљујући латиници, наметнула се потреба за прављењем рачунарских програма за латинично-ћириличну конверзију, који (не кривицом програмера) нису у стању да са стопостотном тачношћу „дешифрују” баш свако „lj” или „dž”. Зато сви ћирилични текстови (па тако и овај), после силних конверзија (за којима не би било потребе када не би било латинице у српском језику), морају да буду подвргнути додатној лектури и коректури. Често се, и после те накнадне „пешачке” провере, деси да неки Andžej постане „Анџеј”, композитор Bedžih Smetana буде „прекрштен” у „Беџих”, а синеаста Otar Ioseliani постане „Јосељани” (на целом свету, једино су овдашњи Јермени били принуђени да у своја презимена убацују слово „И” испред „Ј”, тамо где за њим нема никакве потребе, тј. не би било потребе када српски језик не би био „обогаћен” латиницом. И од те праксе се, изгледа, одустало, јер су, у шаховским рубрикама, велемајстори Levon Aronian и Rafael Vaganian одавно безнадежно постали „Ароњан” и „Вагањан”). Ту је и допринос српском лексичком фонду, оличен у „бисерима” попут: „наџивети”, „нађачати”, „ођавити”, „коњугација”, док се у народној песми момче и девојче „наџњева” (?!).

За ову прилику, више него довољно о „нешкодљивости” латинице у српском језику. После свега, остаје немала збуњеност над питањем које се упорно намеће: је ли могуће да су „И латиница је...” и „Завештање Стефана Немање о језику” истекли из једног те истог пера?

*Енигмата, новинар и језикољубац

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Аутор: Драган Николић

Извор: Полотика Online