У ексклузивном сведочанству за "Вести" пуковник Драгољуб Илић, командант аеродрома у Приштини, у наредних неколико бројева нашег листа говори о НАТО агресији на тадашњу СРЈ крајем деведесетих година, дешавањима на Космету, зашто Руси нису могли да нам дају одбрамбени ракетни ситем С-300, због чега је смењен генерал Момчило Перишић, укопаном командном центру РВ и ПВО у Стражевици који није осетио бомбе западне војне алијансе...

Без длаке на језику: Пуковник Драгољуб Илић отворено прича о судбоносним данима за Србију

Без длаке на језику открива како су се српски кадрови на Космету, углавном староседеоци, уместо да привуку део Албанаца на српску страну, бавили богаћењем и корупцији од врха до дна српске власти, што је на крају кулминирало побуном Албанаца.

Као у серији "Мој рођак са села", репортере "Вести" дочекао је пуковник Драгољуб Илић, бивши командант аеродрома Приштина, у родном месту у близини Бољевца. Након што је "морао" да се пензионише, склонио се на село, у унутрашњост Србије, да проведе остатак живота, али и да у миру пребире по сећањима о томе шта се то током 1990-их година дешавало на Космету и како смо изгубили јужну српску покрајину у борби са НАТО-ом. Један од ретких сведока ових догађаја који је готово све време био у центру дешавања, одлучио је, ипак, да са читаоцима "Вести" искрено и без устручавања објасни шта је претходило отимању Космета.

- За команданта аеродрома Приштина постављен сам 6. марта 1991. године. На тој позицији остао сам до 2. октобра 1997. године, а после сам током 1998. године поново службовао на аеродрому, био координатор Ратног ваздухопловства и копнене војске у Приштинском корпусу. По природи положаја, као командант аеродрома Слатина, морао сам да пратим сва дешавања на Космету, због безбедности аеродрома. То је био један од најважнијих стратешких објеката на Косову - почиње разговор за "Вести" пуковник Илић.

Док лагано испија ракију и посматра напуштене куће у готово празном селу, Илић објашњава оно што готово сваког Србина интересује, да ли је могло да се избегне бомбардовање Србије.

- Ово је моја истина. Бомбардовање у оним условима није могло да се избегне. Али, да смо имали боље системе као што је противракетни систем С-300, не би кренули на нас - убеђен је Илић.

Тај систем, међутим, и поред интересовања и жеље Милошевићевог режима, нисмо могли да добијемо од Руса у време кад је на челу Русије био Борис Јељцин и кад је ова земља и сама била у огромним проблемима.

- Испричаћу вам шта ми је начелник Генералштаба Момчило Перишић рекао по повратку из Москве, где је послат средином 1998. године. Он је по наређењу Слободана Милошевића отишао у Русију да тражи систем С-300 и још нека средства за одбрану од НАТО авиона. Рекао ми је да је тамо лепо примљен, показано му је много штошта, хиљаде авиона поређаних на аеродромима. Али то је све било неупотребљиво, нису имали горива, а авиони ако не лете 30 дана морају на сервис да се провери хидраулика. Са друге стране, каже ми Перишић, шири рејон Москве чувало је пет пукова С-300. Међутим, исправних је било само два. Ремонт пука ових ракета траје 24 месеца, па и да су хтели да нам помогну, били смо пред ратом, било је касно. Чак и да су нам доставили овај систем, то је компликовано, јер колона возила је дуга 60-70 километара, то авакси одмах виде и Русима би САД удариле санкције - објашњава пуковник Илић.

Он додаје да је Србе у санкцијама одржало село, док су руски официри у то време продавали по 200 грама крви како би прехранили породице, па су Руси били немоћни да помогну.

- Руси су рекли Перишићу да и поред све воље они не могу ништа да ураде и да кажу Милошевићу да помоћи нема. Перишић се вратио у Србију и реферисао Милошевићу. Убрзо после тога је смењен и на његово место је постављен генерал Драгољуб Ојданић - објашњава Илић.

Безбедњаци отели "опасне" рукописе

Пуковник Драгољуб Илић је убрзо после бомбардовања Србије пензионисан.

- Имао сам собу у хотелу Бристол у Београду. Тамо сам почео да пишем о догађајима на Космету, о томе шта се стварно дешавало. Један дан сам дошао у собу и видео да ми нема рукописа. Убрзо сам позван у команду, где ми је саветовано да пошто испуњавам један од услова за пензију, пошаљем захтев. Претпостављам да су војни безбедњаци сазнали шта пишем и узели рукопис. Поднео сам захтев и експресно пензионисан - описује "изненадно" слање у пензију Илић.

Обука Замбијаца немогућа мисија

Међу многим дужностима пуковника Илића, био је и боравак у Центру за обуку странаца у Мостару, који је функционисао 1970-их година.

- Замбија је правила ратно ваздухопловство, па су послали будуће пилоте у СФРЈ на обуку. Ми смо им продали 30 јастребова и била је мука обучити их. Прво су Замбијци учили језик, али је то слабо ишло. Инструктор на пример није никако могао да им објасни шта значи бочни ветар, а они су све викали "фатра, фатра". На крају је морао да се затрчи на њих и удари их са стране, да би схватили шта је то. Тако је син поглавице постао официр, а остали механичари. Командант новог ваздухопловства Замбије био је овде четири године на војној академији и одмах постао мајор и шеф ваздухопловства. Чим су се вратили у Замбију организована је војна парада и један од пилота се одмах срушио на трибине и побио много гостију и народа - препричава Илић догађаје из доба ЈНА и несврстаности.

Полиција с Косова за 9. март

Међу првим обавезама које је по доласку у Приштину пуковник Драгољуб Илић имао, било је организовање превоза полицајаца са Космета у Београд, пре демонстрација 9. марта.

- Преузео сам дужност 6. марта. Имали смо неко славље 8. марта у Дому ЈНА у Приштини, када су ме хитно звали са аеродрома. Пребацују се полицајци за Београд пред протесте опозиције. Целу ноћ је трајало укрцавање и пребацивање из Приштине за Београд. Пет војних авиона и Јатов боинг ишли су неколико пута за Београд и назад, да превезу око 800 полицајаца са опремом. Тада је Косово било скоро без српске полиције - присећа се Илић.

Чува успомене: Илић за командама авиона бивше ЈНА

ОФИЦИР СА КАРИЈЕРОМ ИСКУСНОГ ПИЛОТА

Летео 3.500 сати

Током каријере пуковник Драгољуб Илић је летео 3.500 сати у ратним авионима ЈНА и касније ВЈ. Провео је као пилот и на разним функцијама 18 година на аеродрому Петровац код Скопља, а онда пребачен на нишки аеродром, где је био заменик команданта. Потом је 1991. године постављен за команданта приштинског аеродрома, где је био до 2. октобра 1997. године.

Током јула и августа 1998. године поново је службовао на овом аеродрому, а септембра постаје координатор Ваздухопловства и Копнене војске у Приштинском корпусу. Потом постаје део тима за сарадњу са Оебсом и НАТО-ом, током верификационе мисије. Враћају га у Београд, да би се јануара 1999. године вратио у Приштину, а 14. марта постаје официр за везу и координацију у Приштинском корпусу, где дочекује рат. По почетку агресије, 5. априла, пребачен је на Топчидер на место помоћника команданта Ваздухопловног корпуса за информисање и морал. Цео рат провео је у подземном објекту Стражевица.

За време службовања летео је на свим авионима Ратног ваздухопловства осим МиГ-29. Управљао је америчким ф-86 сејбер, авионом ТВ-2 за обуку, галебом, јастребом, МиГ-21 и орлом.

Извор: вести-онлине