извор: СРБИСТ

Тренд међу српским “фенси“ латиничарима је да стране именице, махом енглеске, преносе у изворном облику у српски језик, не прилагођавајући их и чинећи их немогућим за читање Србима који не знају тај страни језик. Српски, као и већина других језика, користи транскрипцију да прилагоди свом правопису изразе написане на страном писму. Неприлагођени изрази су неправилни, неразумљиви универзално и изнад свега непрактични. Дакле, није проблем унијети страну ријеч у српски језик, али уносити је у изворном облику, на туђем писму, крајње је неуко и скаредно.

У овоме предњаче хрватски и бошњачки медији, али је ова скаредна појава присутна и код Срба. Углавном се среће на блоговима и порталима блиским глобалистичким идеологијама, али се за њом поводе и гласила и појединци који то нису. Преношење хрватско-бошњачког процеса одсрбљавања се увелико пренијело и на језик, а језик је, као што знамо, основа идентитета.

Дакле, име највећег америчког града се не смије писати у изворном облику (New York), из бар ова четири разлога:

  1. Кад Срби прочитају New York, по Вуку, јер тако налажу правила наука о српском језику, то звучи, отприлике, Невјорк, што апсолутно није име овог града.
  2. Ово W не постоји у 30 знакова српског латиничног писма, тако да се не може ни читати, тј. изговарати, осим ако се не изговори као звук V, што је потпуно различит звук.
  3. А ако већ изговарамо New York прилагођено српском језику, дакле, Њујорк, најближе изговору што српска уста могу, онда нема разлога да га тако и не напишемо.
  4. Ни Американац неће написати Niš, него Nis, јер немају људи знак за Ш. Зашто бисмо ми писали W и Y онда?

И у другим језицима се транскрибује и то је не само природна, него и неопходна навика.

Кад Американац хоће да напише име кинеског главног града, он не пише 北京, јер ко би то знао прочитати, него транскрибује кинески изговор ријечи “сјеверна“ (bei) и “престоница“ (jing), прилагоди га својим знаковима и добије Beijing. Исто раде са хебрејским, грчким, јерменским, арапским, корејским, јапанским, руским, српским итд.

Срби помодари – и они злонамјерни – пошто познају латинична слова и воле да покажу да познају енглески, пренесу енглеске ријечи без прилагођавања, онако како се оне пишу изворно, не онако како се изговарају, на српском или на енглеском.

Сем тога, у језику је важно бити и досљедан. Ако је New York, зашто није и United States, Roma, Qairo, Deutschland, Magyarország, Bucureşti итд? Зато што је енглески cool, и српски квазиновинари морају бити hip и fancy, али селективно и необавезно? Или зато што се прате трендови које погрешно примјењују Хрвати, Бошњаци и слични? Или просто зато што преписују страна писања, а не знају правила преписивања?

Чак и ако Дојче Веле, Ал-Џазира или Н1 напишу “trojka Stepha Curryja“ то је и даље неписмено, накарадно и штети српском језику јер се не може читати.

И као што су транскрибовани авион, камион, аутомобил, грамофон, шраф, шницла, експерт, Карл Маркс, Адолф Хитлер, Битлси, компјутер и хиљаде других ријечи, мора да буде и вебсајт, имејл, Стеф Кари, Мајкрософт, Епл, Ким Кардашијан, Њујорк итд. Наравно, мора се водити рачуна да се транскрибује што је могуће вјерније изворном изговору, тако да Elvis Presley не испадне Елвис Присли, или Kanye West Кени Вест.

Од латиничара који не транскрибују су још гори они латиничари који тако нетранскрибоване ријечи крену да мијењају по падежима. Какав ту циркус настане, да те Бог драги сачува и саклони! Има и таквих балвана који нетранскрибоване стране ријечи третирају као скраћенице, па кад их провуку кроз деклинацију, наставке од основе одвајају цртицом.

Али убједљиво су најгори ћириличари који крену да пребацују енглеску ријеч у српски текст слово по слово. Виђао сам случајеве кад назив новина Прес пишу “Пресс“. Има и горих примјера, али кад се пређе одређена граница неписмености, небитне нијансе су у питању.

Није толики проблем кад неписмени народ по друштвеним мрежама и коментарима испод чланака пише како му се ћефне, али кад професионалци који од језика и писања живе не маре или не знају, није довољно спрдати се с њима, него је то разлог за бијес и узбуну.

Стање је најалармантније на професионалним вебсајтима и личним представкама. Ту се тек не зна куд се удара.

У језику је изговор старији од писма, тако да се изговор претвара у писмо, у складу са знаковима који највјерније одговарају звуковима, а не обрнуто. Српски језик је фантастично уређен и одређен правилима у свим областима, па и у транскрипцији. Стране ријечи улазе у њега – као и у сваки други језик – одувијек, али се одувијек и прилагођавају његовим правилима. Неће свако прилагођавање бити идеално, али ће свако прилагођавање бити логичније и тачније од сваког дословног преношења.

У дубини проблема мислим да стоји, сем пуке неписмености, и српско стечено осјећање неадекватности и мањка права на сопствено, те слободе да се са сопственим поступа по своме, а не по вољи и сугестији фенси туђина.

Језик је хранитељ народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи и народ, може се међу собом разумијевати и умно саједињавати, не прелива се у други, не пропада. – Вук Караџић