Схватање језика код православних словенских народа испољава се у најдубљој прошлости и нераздвојно је повезано са постанком најстаријег словенског књижевног језика. Само значење речи ѥзыкь (старословенски ѩзыкъ открива исконску сложеност схватања. Иако још од времена најстаријих старословенских споменика постоји реч narodь, пojaм ѥзыкь има углавном, два значења: „језик“ и „народ. У овој разлици значења као да се открива јединство појмова: језик је нераздвојни део једног народа он је „друштвени део говора, изван индивидуе, која га сама не може створити ни изменити“ (1). Давнашње лингвистичко начело да се читава политичка и духовна историја једног народа одражава у језику – доследно се може пратити у појави најстаријег словенског књижевног језика и његових националних редакција. Свест о припадности једном народу нераздвојно је повезана са језиком тог народа, о чему ће бити речи у даљем излагању.


Градња Вавилонске куле – Мозаик у катедрали у граду Мнреалеу на Сицилији

У српској преводној и изворној књижевности разликују се поједини језици. Тако, у познатом и распрострањеном жанру питања и одговора („вапроси и ответи“) јављају се понекад и извесна питања о језику. Садржај је, углавном, историјски, као што показује овај дијалог из „Слова о небеси и земљи“:

Вапрос: Кто прво научи књигу?

Ответ : Матусал.

Вапрос : Кто прво изобрете грчаску књигу?

Ответ : Меркурије.

Вапрос : А словенску?

Ответ : Кирил Философ (2) .

Кроз питања и одговоре сазнаје се о још већој старости језика, да је језик Адама и Еве био сиријски:

Вапрос: Којим образом хоштет Бог судити миру?

Ответ : Образом и лепотоју прекраснаго Јосифа, а језиком сиријанским хоштет Бог судити миру, поњеже сим језиком глаголаше Адам и Јева.“ (3)

У апокрифним списима енциклопедијске природе излаже се читава мала прича о седамдесет и два народа (језика) православних, правоверних и полуверних. Ту је и казивање „како зачеху се православни језици“ од Нојевих синова Сима, Хама и Афета. (4) На библијској, пак, причи о зидању Вавилонске куле засновано је средњовековно схватање о подељености човечанства на језике, народе и културе. (5) Већ са примањем првих старозаветних књига српски средњовековни читалац је могао у Постању да се упозна са том причом (глава XI). У оквиру казивања о постанку света и племена приповеда се како је после потопа и у време Нојевих синова на целој земљи био један језик (у Септуагинти χειλοζ) и један говор (φωνη). Када су се нашли у Сенарској земљи, почели су да зидају град и кулу чији би врх досезао до неба. Народ (γενοζ) говорио је једним језиком (χειλοζ), док Господ, када је видео да ће стићи до неба, није одлучио да им помете(συγειν) језик (γλωσσα) да не би разумели један другог шта говоре. (6)


Вавилонска Кула, Мартен Ван Валкенборх 1600. године

Старозаветна прича о Вавилонској кули јавља се у развијенијем облику у средњовековној преводној белетристици. Најбогатија је, изгледа, из оне верзије Откровења Варуховог која се јавља у Зборнику nona Драгоља из треће четвртине XIII века.

У апокрифу се приповеда како је анђео, када је довео Варуха на друго небо, показао неке чудне људе псећег лица, јеленских ногу и с козјим роговима. Били су то градитељи Вавилонске куле који су желели да дођу на небо. Са смислом за појединости из свакодневног и материјалног живота, непознати писац се посебно задржава на самом грађењу. Преводилац са грчког није успешно налазио само сходне српскословенске изразе, већ је и сам, изгледа, сопственим појединостима проширио слику грађења. Матеј Иванович Соколов, издавач Откровења, упућује на један опис који није нашао у грчком изворнику, а где се говори о грађи за зидање: „Ту бо беше видети ови дрва секуште, а ови каменије жегуште, ови тигли тлкуште, а другије же метуште вар и јеже просто решти то бе туга голема људем тем всем.“(7) Грађење куле било је велико мучење и „туга голема“. Но, градитељи су хтели да виде Бога, да проврте небо. Када је, пак, Бог видео њихову лудост („бујство“), невидљивом палицом је разделио народе на педесет и два (ваљда седамдесет и два) језика. Говорећи свако својим језиком, народи су се разишли. Дотле су сви људи говорили „суријски“.


Вавилонска кула, Атанасије Кирхер 1679.

Грађење Вавилонске куле остаје средиште и основа схватања о постанку и деоби језика. Касније обраде старозаветне приче о Вавилонској кули обогаћују се излагањем и о подели вештина („искуства“), знања, нарави и закона према народима. И старији и млађи византијски писци (Теодорит Кирски, Георгије Амартол, на пример) радо излажу древне, углавном, повести, међу којима је и вазда занимљива тема о подели вештина. У време деспота Стефана Лазаревића, на пример, како је претпостављао Љубомир Стојановић, неки непознат српски писац извршио је компилацију Амартолове Хронике (8) У оквиру излагања главних догађaja светске историје од Адама до свога времена, непознати писац је посебну кратку главу посветио грађењу куле („О стлпотворенији“):


Вавилонска кула; Руска минијатура из „Хришћанске топографије“ Козме Индикоплова (1539)

„О грађењу куле. Мноштво, дакле, људи послуша сујетни савет Невродов. Почеше зидати кулу хананску превелику веома, што преузвишеном висином умало не достиже месечев круг, и около ње град. Не завршише дело свог сујетног труда. Видевши ово, свесилни Бог рече: Дођите сакупивши се, пометимо језике градитеља. И измеша их на 72 језика (=народа) и од тада се расејаше језици, свако од њих на различите стране и места. Који се нађоше истога говора (‘јединогласан’) с неким, са њима и одлажаше. Због овога се назва ово место Вавилон, јер се у њему смешаше језици кулоградитеља. У том, дакле, месту оста Неврод са онима што су истога језика (‘подобно језичними’), сазда град и назва га Вавилон и у њему је царевао. Ови Перси научише се врачању (‘влхвованију’) и звездарству (‘звездозаконију’), звездословљу (‘звездословију’) и небеским кретањима. Од ових се Јелини научише родословљу, проричући о новорођенчади шта ће бити са њима напослетку. – Други Хамов унук, Месраим, усели се у крајеве египатске и према његовом имену Египат би назван, јер Месраим се на јеврејском језику Египат каже. Ови, дакле, почеше први да царују људима на земљи.“ (9)

Из већине преведених списа, од којих смо неке и навели, може се разабрати да је међу Јужним Словенима и Србима било најраспрострањеније веровање – како је најстарији, први и једини, Адамов језик био сиријски. Ово схватање је имало и шире духовно значење управо за словенске народе. У првим годинама борбе за равноправност словенског књижевног језика, када су тријезичници истицали искључиво право постојања јеврејског, грчког и латинског као језика светих књига, било је значајно и неговање гледишта о сиријском као Адамовом језику. (10) Непознати прерађивач Амартолове Хронике, међутим, преноси причу о јеврејском као најстаријем језику. У посебној глави („О Јевере“), која следи одмах иза оне о грађењу куле, не пратимо само судбину Адамовог језика, већ и историјско-филолошки прихватљиво излагање о настанку азбука и вештина. Све почиње од Јевера, за време којега „бист стлпотвореније и раздељена бист земља“:


Гистав Доре, Мешање језика, бакропис из 1865.

„О Јеверу. Јевер сам бејаше од казне слободан и не пристаде на грађење куле. И због тога њему самом и породу његовом остави Бог да има првостворени Адамов језик и писмо за тај језик и закон о звездама који научи од деде својега Каинана. Од овога, дакле, Јевера израилћански народ водио је порекло, који се према његовом имену и Јевреји називаху. Од њега су научили и писмо (‘грамату’) за Адамов први језик, што је остало од њих до овога дана.

А други народи су према својим језицима од истог склопа слова (‘сложенија словес’) саставили писмена. Прво су, дакле, Феничани пронашли писмо. Пророштва, пак, и реторску [вештину] Хомер, дијалектику Зенон Елејац, реторику Кракс Сиракужанин, а склоп слова (‘граматикам сложеније’) и речи и броја, и мере и законе Паламид је пронашао. После ових један филозоф [пронашао је] 5 слова, а други 3 слова, којима се бројеви пишу. И тако се једва саставише писмена јелинска, то јест грчка.

Испрва Јелини не имађаху писмена за свој језик, већ писаху атинским. Потом је дошао философ Паламид и саставио им азбуку од 16 слова на броју. Затим је Кадам Милисије додао 3 слова. После је Симонид додао 2 слова, Епихарм (‘Пихариј’) је додао три слова и тако се сабрало 24 слова. Затим је неки Дионисије Граматик саставио шест двогласних (‘двојесловних’) слова.“ (11)


Српска Александрида – Роман о Александру Великом у руском издању из 17. века

Прича о Вавилонској кули стекла је временом широку распрострањеност, те је, додуше, у врло скраћеном обиму, срећемо у најчитанијем делу средњовековне преводне белетристике, у Роману о Александру Великом (Александриди). У живом и занимљивом садржају Александриде читаоци и слушаоци сретали су се са поменом куле где су се измешали језици („размешеније бист“). Тако, пред напад на Александра, цар Дарије наређује да се војска сакупи на Сенарском пољу: „сабират се всему на Поље сенарско, идеже језици иногда стлп саздали беху бојеште се втораго потопнаго нашаствија. Ту језиком размешеније бист…“ (12)


Шaрл Ле Брун: Улaзaк Алексaндрa Великог у Вaвилон, Фото: Википедија

У познијем добу старе српске књижевности срећемо и неке новије појединости о деоби народа и настанку српског и словенског имена. Име Срба везује се непосредно за време после грађења Вавилонске куле. О томе се укратко говори у такозваном Пајсијевом родослову, који је састављен свакако пре 1642. године: „Још после деобе народа Србе је назвао неки Јелин, који је Јеладу населио. И у грађењу куле измешаше се језици и отада прозва се Србин и отада је прошло много година.“ (13) У XVII веку, упоредо са све већим занимањем за хронографе, у српској књижевности су се нашли многи изводи из Повести минулих година кијево-печерског монаха Нестора. Тако, у једном српском зборнику с краја XVII века читамо Несторово казивање и о словенском као једном од седамдесет и два језика:

„О словенском језику и руском и од којега cу Нојевог сина.“


Александар Велики

У грађењу куле када је Бог разделио људе на 72 народа (=језика), расејао их по земљи и кулу разрушио великим ветром, остало је између Сирије и Вавилона 5433 сежања, и у ширину толико. И после измешаности језика примише Симови синови источне стране, Хамови јужне стране, а Афетови запад и северне стране. И од седамдесет и два језика бејаше један словенски језик од племена Афетова. (14)

Иако је наследила и развијала античке погледе на језик, Византија није спроводила и древно схватање о варварским језицима. Управо на јеванђелском и апостолском начелу да се сваки народ може на свом језику молити и служити – остварила је Византија своју широку духовну заједницу. Уласком Словена међу народе писмене и са својим књижевним језиком, отвара се и такозвано „језичко питање словенске самосталности и равноправности са другим народима. Супротно западном учењу о три света језика (јеврејски, грчки и латински), на осетљивом простору сучељавања западних и источних утицаја јављају се Словени са богослужењем, па убрзо и са уметничком књижевношћу на свом језику. Зато и сва прва, најстарија дела на словенском, посвећена углавном Ћирилу и Методију и њиховом раду, носе у себи и полемички исказано или песнички опевано ово „језичко питање“.


Летописац Нестор

Језичка настојања и токови најстарије словенске уметничке књижевности крунисани су и једном расправом, познатом под насловом О писменех. Писана на словенском језику, ова прва расправа међу православним Словенима настала је свакако „неко вријеме послије смрти св. Методија, тј. већ у Бугарској држави, гдје су нашли уточиште Кирилови и Методијеви ученици“, највероватније у „критичном раздобљу 891/892, год., можда баш по жељи кнеза Бориса, као припрема атмосфере за црквену реформу 893. године.“ (15) Име уз наслов (О писменѣь чрьноризца Храбра) односи се на састављача списа, како је претпостављено још почетком XIX века, када је дело постало предмет филолошких проучавања. Већина истраживача је у „чрнорисцу Храбру“ налазила псеудоним иза којега би се крио неко од познатих личности из времена после Методијеве смрти и прогона ученика Солунске браће. Тако, претпоставља се да би међу Методијевим ученицима то могао бити Наум Охридски (М. Вајнгарт, А. Мазон, А. Вајан, Ј. Вајс, Ф. Гривец, Б. Конески, В. Штефанић) или Климент Охридски (Ф. Снопек; В. Мошин – док је био у Бугарској, пред одлазак у Македонију). У престоници Преславу расправу је могао да састави Јован Екзарх (К. Ф. Калајдович, Г. А. Иљински), цар Симеон (В. Златарски – док је Симеон био монах, између 889. и 893) или монах Докс, Симеонов брат (Е. Георгијев).(16)


Повест минулих лета или Несторова хроника; Хипербореја

Изворни, старословенски текст Храброва списа није сачуван. Данас се, међутим, широм Свете Горе, Србије, Јадранског приморја, Румуније и Русије налази осамдесет преписа (од XIV до XIX века) у свим словенским редакцијама. Традиција Хамартолове расправе врло рано је прихваћена у средњовековној Србији. Од два сачувана српска преписа, један, старији (Пивски), из XV-XVI века, у текстолошком погледу иде у ред добрих преписа. (17) Поред основног Храбровог текста, код Срба је била позната и доста ретка прерада О писменех (Марчанска варијанта), слична са једном бугарском. (18) Марчански текст се неким својим особеностима разликује од других редакција и варијаната (наслов као у синаксарском житију или похвали; почетак као у синаксарском житију; Адамов језик је био „рушки“ а не „сирски“).


Ћирило и Методије

Супротстављајући се непомирљивом схватању тријезичника о искључивој важности јеврејског, грчког и латинског, Храбар се у филолошко-историјском поступку своје расправе дотакао многих питања, која излазе из оквира овог огледа. Издвојићемо само један одломак у коме Црноризац излаже поделу на народе, језике и вештине. И поред тога што је основни склоп и садржај преузео од византијског писца Теодорита Кирског (V век) (19), Храбар је своју причу трајно уградио у схватање о складности поделе на народе, језике и вештине. Подстакнут искључивошћу тријезичника, Црноризац у доказе свог полемичког поступка уводи важну чињеницу сиријског језика и све што је везано за његову судбину:

„Али да кажемо како се из светих књига научисмо – да све по реду бива од Бога, а не од другога. Јер Бог прво ниje створио јеврејски језик, ни латински (‘римски’), ни јелински, већ сиријски, којим Адам говораше, па и од Адама до потопа и од [потопа] па докле Бог не раздели (‘раздели’) језике приликом грађења куле, као што пише [у књизи Постања] када се разделише језици. И као што се језици разделише (‘размесиши’), тако се и нарави (‘нрави’) и обичаји (‘обичаје’) и прописи (‘устави’) и закони (‘закони’) и вештине (‘хитрости’) [разделише] на народе (‘језики’). Египћанима [ceдаде] земљомерство (‘земљемерије’), а Персијанцима и Халдејцима и Асирцима – звездарство (‘звездочатије’) врачање (‘влшвеније’), лечење (‘врачеваније’), чарање (‘чарованије’) и све вештине људске. Јеврејима, пак, свете књиге у којима је написано како Бог створи небо и земљу и све што je на њој и човека и све по реду, као што пише Јелинима – граматику, реторику, философију.“(20)


Црноризац Храбар, Сказнање о писменима

О писменима и друга дела најстарије словенске и бугарске књижевности која се полемички или књижевно-уметнички баве питањем словенског књижевног језика – била су позната свакако већ у најстаријим српским преписима. Трагови оваквог прихватања могу се и данас пратити у српској писмености. Иако, најстарија уметничка проза на старословенском, – Житије светог Ћирила. од непознатог писца, које обухвата и најпотпуније излагање о спору са тријезичницима, – позната је у шест текстолошки врло поузданих српских преписа. Од четири преписа Прогласа Јеванћеља Константина Преславског – три су српска и један руски. Неколике похвале и службе Ћирилу и Методију познате су у више српских преписа. Друга редакција Климентове Похвале светом Ћирилу, рецимо, најизворнији облик је сачувала у српским преписима.(21)

Поред читалачке и преписивачке традиције најстарије словенске књижевности, у старој српској књижевности се чува спомен на Константина – Ћирила Философа као састављача прве словенске азбуке. О томе најречитије сведоче родослови (крај XIV века) и летописи (XV век). У Пејатовићевом родослову, на пример, за Ћирила се неодређено вели да је саставио „наша слова“: „Ва лето 6360 (852) написаше се наша словеса Ћирилом философом и учитељем чловечаским.“ У заметку, пак, летописа, који је 1416. године саставио познати преписивач Данилац, читамо да се управо „преведе србска књига Ћирилом“. Традиција најстаријих дела на старословенском и други помени Ћриловог имена, мећутим, живо сведоче да се Ћирило схватао као „створитељ“ слова првог словенског књижевног језика. Такво схватање се рано јавља и у најстаријим српским штампаним књигама. Штампар Божидар Горажданин објавио је заметак летописа уз своје издање Псалтира с последовањем (Горажде 1521).

У кратком и пробраном заметку Кирило, састављач словенске азбуке, два пута се јавља као граничник у одређивању хронологије светске и домаће историје: „От Константина цара до Кирила Философа, створшаго слова језику словенскому, и Методија епископа, брата јего – лет 542“ и „От Ћирила Философа до светаго Сави, прваго архијепископа, учитеља и просветитеља србскаго, новаго по истине апостола, и брата јего Стефана, првовенчанаго краља србскаго – лет 280“. (22)


Хиландарска повеља Стефана Немање (1198. / 1199.)

„Језичко питање“ најстаријег раздобља стварања српске књижевности оставило је, изгледа, трага и у званичном схватању Немањине државе. Могло би се рећи да су словенско „језичко питање“ и шире постављено схватање Вавилонске куле – учествовали делимично и у настанку свести о положају Српске земље у склопу византијског погледа на хијерархију држава. Знаменита и прва, оснивачка повеља манастира Хиландара, вероватно из 1198. године, не одсликава само значајно место Србије на сложеној лествици хијерархије држава, већ открива и препознатљиве трагове схватања о раздељености народа (језика), вештина и нарави. Познате су речи из увода ове повеље које изговара монах Симеон Немања. „Тако, браћо, премилостиви Бог утврди Грке царевима, а Угpe краљевима и сваки народ раздели и закон даде и нарави установи и владаре над њима према обичају и према закону растави својом премудрошћу“. (23) У речима старог монаха Симеона препознају се далеки узори апокрифа, византијских хроника и казивања Црнорисца Храбра о деоби језика, нарави, обичаја, закона и вештина. (24)


Стефан Немања

Линија исконског схватања јединства језика и народа може се пратити и у називу српскословенског, српске редакције старословенског језика. Писци из доба настајања словенских књижевности – језик којим пишу не раздвајају од народа којему је тај језик у писаном облику намењен. Тако, у тим првим временима, док се још нису појавила разграничавања према националним редакцијама, словенски нема уско, већ шире, новозаветно значење. У најстаријим делима на старословенском читамо како се истим језиком служе Словени у области Солуна, Моравске, Паноније, Бугарске или Македоније. Све је то хришћански народ Божији који се не одређује било којим обласним говором, већ новозаветном поруком јединства. Зато је словенски језик једног словенског народа, Солунска браћа су словенски апостоли и учитељи, Климент Охридски је епископ словенски и сл. Оваквим новозаветним духом и виђењем надахнут је управо Проглас Јеванћеља Константина Преславског. Песма чувеног бугарског песника, позната код Срба већ у најстаријим преписима, представља, поред осталог, и химну том јеванђелском и апастолском јединству. Проглас се у првим стиховима оглашава идејом јединства:

„Проглашење јесте светог Јеванђеља,
као што пророци прорекли су преће,
Христос иде народе да сакупи,
јер свелтост он је читавом свету“ (25)

Христос светлост и сакупитељ народа, преко апостола је дао и свим народима да разумеју његову реч. Христолико јединство почива на разумевању Божије речи. Константин се стога и обраћа једном народу, словенском, а не народима словенским.

Реч „народ“, а не „језик“ (у значењу – народ) нарочито истиче ову поруку:

„слишите словенски народ вас,
слишите слово, от Бога бо приде“ (26)


Св. Јован Златоусти, преко хиљаду година стар мозаик у Аји Софији

Јако словенско језичко осећање среће се већ у најстаријим српским записима и рукописима. Тако, у запису на Иловичкој крмчији из 1262. године каже се за превод са грчког на српскословенски: „Произидоше [књиге] на свет словенекаго језика.“(27) Српски или српскословенски архиепископ Никодим једноставно назива „наш језик“. У предговору превода Типика светога Саве Јерусалимског (1319) Никодим вели да је књигу превео на „наш језик от писмен грчскаго језика“.(28) На крају свог дугогодишњег превода свих дела Псеудо-Дионисија Ареопагита са грчког, инок Исија (1371) у запису назива српскословенски – „наш језик“ и „словенски језик“.(29) Преводилац Јеванћеља са тумачењима (1392) вели за превод са грчког на српскословенски: „преложени из грчкаго језика на словенскије књиги.“(30) И касније, све до XVII века, српскословенски се назива „наш словенски“ или једноставно „словенски“. Инок Јаков, који је за попа Венедикта 1426. године превео Шестоднев Јована Златоустог са грчког на српски, бележи у запису да је превео „от језика јеладскаго на језик наш словенски.“ (31) За патријарха Никодима је 1451. године опет преведен Шестоднев Јован Златоустог са грчког на српски: „от језика јеладскаго на језик наш словенски.“ (32) У светогорском скиту Света Ана 1697. године преведена је са грчког на српски Агапијева Амартолон сотирија: „от језика грчскаго на језик словенски преведена.“ (33) Исто схватање словенског језика срећемо и у другим православним словенским књижевностима. Тако, и бугарски и руски средњовековни писци свој језик врло често називају словенски. (34) У живим везама између Срба и Руса нарочито у XVII веку, српски монаси свој језик називају словенским. Године 1655, на пример, Хиландарци су дошли у Москву и донели књиге које је одабрао Арсеније Суханов. У писму које су том приликом предали веле да „словенским дијалектом творца“ славе. Хиландарски јерођакон Јоасаф када је стигао у Москву 1670. године, изјавио је на саслушању да је дошао у Русију „ради учења књижного словенского наречја на времја.“ (35)

Општесловенско схватање језика могло се срести и међу Западним Словенима. Познато је, на пример, да је немачки цар и чешки краљ Карло IV по узору на Париски основао Прашки универзитет. Када се Душан прогласио царем (1346), Карло назива Душана драгим братом са којим је везан и „племенитим словенским језиком“ („eiusdem nobilis slavici idiomatis linguaesublimitas“). (36) Упоредо ca изразом „словенски“, српски писци, ипак, чешће употребљавају назив „србски језик“ (срьбскыи ѥзыкь).


Крунисање цара Душана, Паја Јовановић

Преводиоци у већини случајева бележе у записима да преводе са грчког, руског или бугарског на „србски језик“ (на пример, 1343, 1374, 1426, 1466, 1473, 1569, 1585, 1669, 1690. године). (37) Гаврил Стефановић Венцловић, као што је познато, у првим деценијама XVIII века писао је на народном и књижевном језику. Венцловићев назив „србски језик“ не односи се више на српскословенски, књижевни, већ на народни језик. Тако, за „Поученије избраноје от светаго Јеванђелија“ (1745) вели да је превео „на србски језик ради разумевања простим чловеком“. (38) Значења народног језика у називу „србски језик“ Венцловић појачава и придевом „прости“ – „србски прости језик“ (1732) или „прости језик србски“ (1745). (39) Са истим значењем јавља се и Венцловићев назив „прост дијалекат“ (1736).“ (40)


Гаврил Стефановић Венцловић, Васкрсење Лазарево

У предговору Великопостника (1741) Гаврил Стефановић излаже, могло би се рећи, начелно схватање народног или „простог“ језика. (41) Предговор је, међутим, писан књижевним језиком и почиње непосредним излагањем теме: „Превод от прикрвених писанији на просто и уразумитељноје србскоје, за сељане и просце људе…“ Осам и по века после првих књижевноуметничких списа на старословенском, код Венцловића се опет јављају разлози из времена борбе за словенски језик. После навода одговарајућих места из старозаветних и новозаветних књига, Гаврил закључује свој предговор: „Тако и ви, аште не благоразумно слово дадете језиком, како уразумејет се глагољемоје? Будете бо ва ваздух глагољуште, а не људем. Аште убо не увем силу гласу, буду подобан слишештему инојезичаски и глагољуштему мне инојезичаски.“ Као што су први словенски писци подразумевали говорни словенски језик, тако и Венцловић има на уму народни језик. Гаврил, међутим, није залазио у начелна објашњења овог двојног израза (књижевног и народног). На једном само месту, у запису на крају превода Мача духовног (1736) укратко се осврће на ову двојност: „И се же ведомо буди, јако не вса проста сут, поњеже јаже ка Богу глагољут се – сија по писанију књижном вмештено јест, а јаже ка људем – сија по просту.“ (42)

II

Схватања античких писаца о језику и граматици оставила су запажене трагове у образовању византијског погледа на филологију. Познати византијски писци писали су и граматичке расправе – Јован Филопон, Георгије Хировоск (VI век), Теогност, Михаил Синђел (IX век), Никита Серски, Јован Итал (XI век), Јован Глика (XIII-XIV век) и др. Извесни граматички списи бејаху непосредно намењени школским потребама. Познати су овакви списи и расправе чувеног историчара Нићифора Григоре (1290-1360), хуманисте Максима Плануда (око 1255-1305) или његовог ученика Манојла Мосхопула (око 1265-1315), на чије ће се учење после једног века ослонити наш Константин Философ у Сказању изложеном о писменима. (43)


Манојло Мосхопул – Шедографија

Код Срба у средњем веку филолошки списи јављају се као посебни жанрови. Први и до сада најстарији јесте преведен, а остали су, условно речено, изворни састави. Поред тога, у неким записима се срећу узгредна излагања о филолошким питањима.

Најстарија граматичка расправа позната је под насловом „Осам чести слова, јелико глагољем и пишем“ (Осам врста речи, колико говоримо и пишемо). (44) После кратког увода, непознати писац износи предмет свог разлагања (у преводу): „Постоји, дакле, осам врста речи, колико говоримо и пишемо. Осим ових нема других. А то су ове: именица, глагол, придев глаголски, члан, заменица, предлог, прилог, везник.“ У расправи се, међутим, не излаже свих осам врста речи, већ – именица и глагол, са неким запажањима још о придеву глаголском и члану.

Ова расправа од неколико страница није у потпуности изворни спис. Словенски преводилац је имао пред собом разне византијске грчке изворе. Оцењујући општу вредност списа, Ватрослав Јагић вели да чланак делује као „свод од схолија или коментара разних аутора, из којих је словенски преводилац начинио не баш довољно срећан извод, чувајући при томе врло мало задовољавајући редослед“. (45) На основу анализе словенске грађе В. Јагић је дошао до закључка да је чланак састављен у Србији или у првој половини XIV века. Као несумњив доказ („веское доказательство“) о српском пореклу наводи, поред осталог, чиста српска имена Милош и Драгош. Затим, примери именица само са „танким јер“ или грађење будућег времена уз помоћ глагола „имати“ и сл. Недавно је Радо Ленчек у наставку двојине (-ва) нашао још једну значајну потврду Јагићевој претпоставци да је Осам врста речи настало у Србији у XIV веку. (46) Расправа Осам врста речи прешла је из српског рукописа у бугарску, затим влашкомолдавску, па одатле у руску писменост.

У време настанка расправе Осам врста речи, отприлике, непознати српски преводилац Дијалектике превео је и неколико Дамаскинових кратких чланака из филологије и линвистике. Поред питања из логике, са примерима и тумачењима који залазе у област линвистике, Јован Дамаскин посвећује неколико посебних чланака лингвистичким појмовима. Свим грчким изразима преводилац налази одговарајуће српскословенске речи: хомоним (вькоупьимение), синоним (cьiмeньнь), полионим (многоименьнь), хетероним (иноименьнь), пароним (отнихьименьнь). (47)

У Београду, у близини деспота Стефан Лазаревића, Константин Философ је 1423-1426. године саставио прву изворну филолошку расправу – „Сказаније изјављено о писменех“ (Сказање изложено о писменима). (48) Посматрано споља, Константинова расправа је строго и чврсто грађена. После предговора и прегледа садржине, следи четрдесет глава, чија почетна слова дају крајегранесе (акростих) у облику криптограма: „Самодржавному деспоту Стефану раб Константин“. Сказање је превасходно теоријска и филолошка расправа о писаној речи, те није могла непосредно и лако да делује на правописно-језичко усмеравање српско-словенског језика. „Кварење“ књига, мећутим, о којему је Философ писао са горчином, почело је да се исправља у Србији још пре Константиновог доласка, у првим годинама владавине Стефана Лазаревића, крајем XIV века. Овај ток се временом природно усавршавао, без теоријске основе Сказања. Тако, оно што се већ од времена следбеника деспота Стефана назива добрим „ресавским изводом“, добрим „ресавским књигама“, није могло бити производ деловања једне теоријске расправе, већ је то плод настојања добрих преписивача, редактора и преводилаца.

Неколико деценија после Сказања, у другој половини XV века, како су показала проучавања Георгија Петкова, (49) неки непознати писци прерађују, поједностављују и скраћују Константиново дело. (50) У наслову ове расправе од десетак штампаних страница истиче се компилаторско обележје списа и његова веза са Константиновим делом: „Сија словеса вкратце изабрана от књиги Константина Философа Констенчаскаго, бившаго учитеља србскаго ва дни благочастиваго Стефана деспота, господина Србљем, и имат образ сицев ка писатељем.“ Тако је сада КонстантиновоСказање преко Слова о писменима могло и непосредно да делује на успостављање реда у писању и правопису.

Убрзо после Слова о писменима, у другој половини XV века, настала је Посланица ћакона Григорија о језику.(51) Недовољно запажена као књижевни жанр, Посланици припада значајно место у развитку средњовековног погледа на словенске језике. Ђакон Григорије упућује Посланицу опет неком Григорију, којега наш писац назива духовником. Побуда за састављање Посланице је непосредна: духовник је раније, из далека, посланицом тражио да му ученик пошаље добар текст Акатиста Јовану Крститељу. Ученик вели да му је и раније писао по неком попу, чиме се открива развијен обичај епистоларског општења код Срба у средњем веку. Том приликом ученик је послао свом духовнику исправљен текст Јеванћеља, који је пре тога био искварен, очигледно, продором говорног језика, па је због тога имао најгрубљу мисао („дебелејши ум“). Учени ђакон није могао да чита такав текст Јеванћеља, јер је на уму имао добре ресавске узоре, на којима се, вероватно, и васпитавао. Упpaво од исправљања текста Јеванћеља ђакон отвара основну тему Посланице. Колебљивост и неуједначеност надредних знакова, претпостављамо, подстакле су га да се позабави наглашавањем, нагласцима („сила гласу“) писаног текста. Зато највећи део посланице посвећује казивању и разврставању надредних знакова „оксије“, „варије“, и „периспомени“. Григоријев спис није проста компилација Слова о писменима.То је самостално дело у које је унесен део грађе из Константина Философа. У Григоријевој Посланици одсликавају се управо живи односи између тек насталих Слова и ресавског писања које се још није растало са старијом традицијом.

На крају Посланице ђакон Григорије дао је савете своме духовнику за лакше савлађивање надредних знакова – нека за себе групише речи према врстама надредних знакова. Временом се осетила и потреба за неком врстом каталога речи распоређених према надредним знацима. Један такав каталог од преко хиљаду речи под називом „Начело оксиару“ сачувао се у српском рукописном зборнику с краја XVI века. (52)

Највећи део посланице Григорије посвећује значају надредних знакова („белега“), нагласака („сила гласу“), који показују мелодијско-музичке особености и разлике између српског и бугарског језика. „Српски говор као да споро и пуно тече“, – вели Григорије, – „а бугарски оштрије, као да на грчки личи.“ Писац се трудио да усклади ове утиске са самим надредним знацима, те тумачи да српски језик „више воли“ варије (тешке нагласке), а бугарски – оксије (оштре нагласке).

Овакав облик емотивног филолошког расуђивања није необичан у средњем веку. Има га у Словима о писменима. Ту се за бугарски каже да је „најдебљи“ („дебелејши“), а српски – „најтањи“ („танчајши“), у неким преписима Слова да је и са „високим гласом и тесним“. Доживљавање звучне стране језика има дугу традицију. Још у античко доба извесни нагласци осећали су се на музички начин, на пример, као оштри (acutus) или тешки (gravis), што се одржало у називима и после средњег века.

Григорије у посланици говори само о звучној страни српског и бугарског језика. Страни писци и преписивачи, међутим, осећали су и друге разлике – лексичке, фонетске, морфолошке, па и синтаксичке. О томе најречитије говоре српски преписивачи који преписују са бугарскословенског на српскословенски. Тако, 1374. године јеромонах Јаков и Јаникије пренели су (“преставили“) Триод са бугарског извода (предлошка) на српски. Као највећи разлог могућим грешкама у српскословенском тексту преписивачи наводе што је извод био бугарски, па је било тешко да се преноси на српски: извод „бугарскога језика, тер Бог вест велма ни је било усилно престављати га на србски језик.“(53) Шест деценија касније (1434), за време деспота Бурђа, и неки дијак Грубац имао је невоље када је преписивао Триод. Предложак (извод) био је бугарски, па је било тешко преносити (изводити) на српски, те у запису моли читаоце ако нађу нешто неправилно, да га не куну, јер није био вешт бугарском говору и речима („слов“): „Сију књигу, сиреч Триод, изведохом из бугарскије књиге на србски чин, да ако је нечто и недоставено, не проклните велми, мољу ви се поњеже не бихом вешти слову том.“ (54) Српски преписивачи могли су да виде или осете и када су се у тексту предлошка налазили само елементи бугарског. Такав извод деловао им је старином, „заносио“ је бугарски. Неки дијак Симон, на пример, завршио је 1560. преписивање Пролога. У дужем запису моли читаоце да не буду строги према грешкама у његовом препису, па наводи разлог: „Писах из извода стара, бугарски заношено.“ (55)

Изгледа да се преписивање и превођење са бугарско-словенског на српскословенски сматрало као посебна вештина. У том смислу би се и сам поступак преношења граничио са вештином превођења. У XVI веку, рецимо, неки непознати преписивач преписао је Празнични минеј за септембар-јануар са бугарског извода. Молећи читаоце да му опросте грешке, преписивач вели у запису да није био вешт бугарским речима („слова“) и знацима („јусица“): „Сију књигу писах од бугарског извода. Простите ми јако сам где и сагрешил у словех у јусицех, јере сем невешт бив.“ (56)

Ђакон Григорије не износи никакве утиске о звучању руског језика, који је, као и јужнословенски, писан ћирилицом и надредним знацима. Стари српски преписивачи и преводиоци, међутим, оставили су неколико драгоцених сведочанстава и о односу српскословенског језика према рускословенском. У сусрету са рускословенским књигама српски читаоци и преписивачи осећали су се као и према бугарскословенским. Стиче се утисак да је рускословенски текст деловао неприступачније српском читаоцу. Живописни и драгоцени опис „примања“ руског текста у српској средини даје нам свештеноинок Василије, раније назван Григорије. Овај српски монах са Свете Горе превео је 1585. године са рускословенског на српскословенски Јудејски рат Јосифа Флавија. Први део Василијевог записа вишестрано је значајан, те га наводимо у целини:

„Лета 7093 (1585) преписах ову књигу премудрог Јосифа, – који је међу Јеврејима задржао најближу љубав према мудрости Мататија, – са руског извода, јер се ова књига Јосифа није налазила на нашем српском језику ни на Светој Гори у српским манастирима, ни у Српској земљи. Јер много сам тражио и испитивао, не знам – ако је нема негде у Бугарским земљама, али нисам сазнао пошто сам и тамо питао. Но, донесена би из Руске земље. Веома тешко бејаше нашем српском народу за читање, јер многи нису знали шта читају, не разумевајући руске речи. А ја сам као манастирски посланик и по други пут био у Руским земљама код побожног цара и великог кнеза Ивана Васиљевића, у монаштву Јована монаха, те много царског милосрђа и милости примисмо, нека му је вечни спомен. И тамо се привикох мало руском језику колико да бих могао разумети многе руске речи у овој књизи. И преписах српским речима, али писати реч нисам умео, нити сам слово учио, нити сам учен био, већ као један од најпростијих и незналица. Простите Господа ради. И опет много сам тражио други извод да проверим, али се не нађе.“ (57)

Рускословенски и бугарскословенски нису схватани као страни и туђи језици. Василије не каже да је научио, већ да се „привикао“ руском језику. Наравно, овде, и у другим случајевима, мисли се на руски језик у књигама, руски књижевни језик, рускословенски, који није био и говорни језик. Можда отуда и потиче тешкоћа преписивача. Није било једноставно спојити извесне представе, па и знања, о руском или бугарском говорном језику са њиховом књижевном надградњом. Ближе новијем времену, рускословенски и бугарскословенски осећали су се као све тежи и удаљенији језици. Тако, један преписивач Златоустових јеванђелских беседа 1616. године каже да му је предложак („извод“) био тежак, јер је био руски („велми бе тежак, почто беше руски рукопис“). Зато у запису поручује будућим преписивачима да добро обрате пажњу на његов извод. (58)

Угледни хиландарски јеромонах Дамаскин, који ће страдати пред Грцима Светогорцима због читања и штовања руских штампаних књига, износи занимљиву историју преписивања Шестоднева Јована Златоустог. На крају обимне преписане рукописне књиге (1633), у запису, Дамаскин казује какве је све невоље имао са предлошком на руском, чије су „речи тврди, не по језику“. Дамаскинов запис је драгоцено сведочанство и за познавање начина рада средњовековних преписивачкоредакторских радионица. Може се закључити да су у исто време са једног (руског) предлошка двојица преписивача преписивала два Шестоднева. Први, непознати преписивач преписивао је непосредно са предлошка, па је преписане свешчице (табаке, тетраде) давао Дамаскину на даље преписивање. До каквих је невоља касније дошло, описује сам Дамаскин у запису:

„Ова књига писа се лета 7141 (1633). Опростите Бога ради, оци који читате и преписујете, много се трудисмо и намучисмо преписујући ову књигу: узимао сам од неког брата тетраде па сам писао, а он је из извода писао. Када сам од њега извод узео да проверавам, нађох једно изостављано, а друго наопако писано. И много смо се мучили док смо стругали и исправљали колико смо могли. Али, и извод руски – речи тврде, не како је у језику. Па молим читаоце и преписиваче ове књиге, благословите нас а не куните, јер ако је и слабо написано, ми смо се трудили колико смо могли, пошто се у то време ова књига не налазаше у нашем језику. Ако неко хоће (одавде) да преписује, нека пази ако може исправљати руске речи на свој језик добро и ваљано, а ако не може, он нека пише како нађе у изводу.“ (59)

Од Дамаскиновог времена рускословенски језик као да постаје даљи српским читаоцима и преписивачима, све теже разумљив. Преношење са једног на други језик већ почиње да се означава глаголом „преводити“. Тако, Самуило Бакачић, Светогорац украјинског порекла, истиче у запису да је 1669. године књиге Месија истини Јоаникија Гаљатовског превео на српски – „на језик србски от рускаго ва Светој Атонској Горе преведени“. (60)

Изворна сведочанства показују да су бугарски и руски преписивачи и читаоци осећали српскословенски текст исто онако као што се код Срба прихватао бугарскословенски или рускословенски језик. И поред јасног испољавања одлика српскословенског, бугарскословенског и рускословенског, средњовековни човек није видео ове језике као стране, као грчки, на пример, већ их је, изгледа, по неким изразито звучним особинама разазнавао, па и доживљавао. Овакво средњовековно осећање словенских језика нашло се као трајно сведочанство једног доба и у Сказању Константина Философа. Емоционално и „пансловенски“ ношен, Константин, наравно, није могао знати право извориште старословенског језика, иако му је близу био, већ је литерарно живо представио како су Ћирило и Методије („добри и дивни мужеви“) од разногласних словенских језика створили један јединствени књижевни језик (за „божаствене списе“):

„У почетку они који су хтели издати на словенском језику, јасно је да не могоше бугарским језиком, иако неки говоре како се на овом издаде. Јер како се тананост јелинска или сирска или јеврејска могаше издати најдебљим језиком. Па ни српским високим гласом и тесним. Стога, расудивши они добри и дивни мужеви, изабраше најтањи и најкраснији руски језик, а њему се на помоћ придодаде бугарски и српски и босански и словенски и чешкога део и хрватски језик – на које да ставе божаствене списе.“ (61)

Схватање о седам језика који стварају „словенски“ преноси се и касније. У Словима о писменима, која су непосредно рађена према Константиновом Сказању, наглашава се како словенски – „от 7 језик састави се“. (62) Трагови оваквог схватања запажају се и касније. Тако, у једном зборнику философско-богословских расправа из XVI века, српске редакције, на задњој корици читамо запис из нешто каснијег времена: „Блгари, Срвље, Руси, Словени, Чеши, Босани, Леси – от сих 7 језици саставише словенска књига.“(63) Претпостављамо да је непознати писац под утиском Сказања и Слова саставио овај запис. Именовање народа углавном се слаже са Константиновим набрајањем језика. Разлика је само једна. Писац записа изоставља Хрвате („хрватски језик“) и на њихово место ставља Пољаке (Леси).

Изворним српским филолошким списима могли би се придодати и први лексикографски покушаји. Тако, већ од раног XIV века уз српске преписе Лествице Јована Лествичника јављају се речници са преко тридесет одредница од грчких и већ архаичних словенских речи.(64)

Добри стари српски преписивачи имали су и развијену свест о филолошким чиниоцима текстова које преписују. У записима ових преписивача могу се срести, најчешће узгред, многи филолошки изрази, појмови, па и тумачења. Григорије Хиландарац, на пример, који је по жељи деспота Стефана Лазаревића 1408. године завршио преписивање и прерађивање Зонарине хронике, у дужем запису једну реченицу посвећује улози знакова у редовима: „Знаци мали, велики и средишњи, а такође и три куке по истоме реду, од којих велике повише реда леже, средње на средини, а мале нешто мало ниже, као нека променљива устава – одмориште речи, [где су] се уставиле силе што належу на речима.“ (65) Григоријев опис је ретко и драгоцено сведочанство о значају знакова („срока“) у реду приликом ритамско-логичког образовања текста. (66)

Марљиви преписивачи, нарочито у познијим временима, посебно истичу извесне филолошке чиниоце текста. Неколико само рукописа из збирке манастира Хиландара пружиће довољно сведочанстава. У записима преписивачи најчешће употребљавају филолошке изразе – „оксија“, „просодија“, „слог“ или „слогња“, „слово“ и „реч“. Изрази „слово“ и „реч“ одговарају савременом – реч; „оксија“ се свакако односи на „оштар“ нагласак, а „просодија“ је, вероватно, скуп свих надредних знакова који учествују у звучно-акценатском и логичком обликовању текста. Редак назив „слог“ или „слогња“ могао је обухватати појам „стила“, али у нашим записима се јавља у свом основном значењу – као недељива скупина гласова, слог.

На крају свог преписа Псалтира с последовањем јеромонах Дионисије 1597. године моли читаоце да му опросте грешке „ако је и веома груба реч и слог“ („аште и зело грубо јест слово и слоге“). У светогорској ћелији Преображења у Светој Ани јеромонах Антоније је за манастир Хиландар 1652. године преписао Златоуст цветни. На крају записа преписивач моли будуће читаоце и преписиваче ако нађу нешто неисправно у речима, слоговима или просодији („аште что обрештет се погрешено ва словех или ва слогах или ва просодијах“), нека исправљају духом кротости. Осам година касније, опет на Светој Гори, у манастиру Хиландару непознати преписивач је узорним ресавским правописом преписао Изборни апостол(1660). Непознати Хиландарац поручује читаоцима и преписивачима да не мењају ни реч, ни слог, ни оксију („ни реч, ни слогњу, ни оксију“) јер је све преписано „от старих преводник ресавских“ који немају никакве мане. И други светогорски преписивачи воде рачуна о свим филолошким чиниоцима текста. Тако, поп Гаврило који је у Хиландару 1670. године преписао Празнични минеј, моли као и јеромонах Антоније – ако се нађе нешто погрешно „ва словех или ва слозе или ва просодијах и оксијах“, нека се исправља духом кротости. (67)

Када се крајем XIV и почетком XV века у Русији осетио јачи талас српских књига и српске уметности уопште, почело је у Руској земљи све више да се испољава и схватање о српском језику. У том, првом добу стварају се непосредне представе о звучној и „спољашњој“ страни српског језика. Једно од најстаријих и мало запажених сведочанстава налазимо на руском, у опису путовања руских представника на сабор у Ферари и Фиренци („Хождение во Флоренциго“), где је требало да се расправља о унији између Источне и Западне цркве. Руска делегација, на челу са митрополитом Исидором, на свом дугом путу стигла је 1438. године у Нирнберг, главни град Баварске. Непознати писац Хожденија вели да се Нирнберг налази „среди Аламанские земљи“ (Јужна Немачка) и да су разлике мале. Да би руским читаоцима био што јаснији, каже да су ове разлике као Русије према Србима, као руског према српском језику. Руски читалац је, дакле, већ морао имати одређене представе о српском језику када је читао овај опис у Хожденију: „Аламанская земля, то есть не иная вера, ни ины язык, но есть едина вера латиньская, а язык немецкий же, но разно, яко и Русь сербы, тако и оне с немьци.“ (68)

Назив „српски језик“ у Русији се временом све чешће сретао, али је почео да се схвата шире, као јужнословенско језичко наслеђе. Још је кијевски митрополит Кипријан (око 1330-1406), родом из бугарских крајева и стриц Григорија Цамблака, називан Србином. Управо је са Кипријаном почео јачи продор јужнословенског наслеђа у руску писменост. Оставило је то трага и у руском књижевном језику. Зато су Максим Грек и његови сарадници и ученици замислили да би руски језик требало ослободити од ових слојева. Као слика схватања ових питања јавља се предговор Нила Курљатева Псалтиру у преводу Максима Грека (рукопис из 1552). Нил сматра да је „кварење“ руског језика почело са Кипријаном, који није знао добро грчки, а ни руски, те је све српски писао. Наравно, назив „српски“ овде се односи свакако на јужнословенски слој језика руских књига. Према схватањима Нила Курљатева руски и српски се разликују и звучно и визуелно. Тако, Руси говоре „чисто и шумно“, а за Србе се необично каже да говоре „моложаво“ (69)

А. Кипријан митрополит није добро грчки разумео и наш језик није доста знао. Ако је с нама и један наш језик, то јест словенски, ми говоримо према нашем језику чисто и шумно, а они [Срби] говоре крепко и у писању наш говор са њима се не слаже. И он је мислио да је поправио псалме према нашем [језику], а више је неразумљивости у њима написао у говору и у речнма, све је српски написао. И сада многи код нас и у ова времена књигу пишу, а пишу из неразумевања све српски. И да говоре према писму, према нашем језику стварно не умеју. И многе се неразумљивости подигоше.“ (70)

Схватања блиска Нилу Курљатеву могла су се срести и ван граница Русије. Тако, познати пољски историчар, географ и лекар Матеј Мјеховски (1457-1523) сматрао је да српски језик представља основу црквенословенског, те у Трактату о двемаСарматијама каже: „У руским црквама на богослужењу читају и поју на српском, то јест на словенском језику“ (,,Inecclesiis Ruthenorum lingua Seruiorum, que est Slauonica, divinacelebrant, legunt et cantat“). (71)

Српски језик ce јавља и у свом основном, ужем значењу. Тако су у Русији староверци („старообрядсы“) налазили потпору своме учењу у српским старописним књигама. Протопоп Никита Добрињин („Пустосвјат“), саборац протопопа Авакума, на пример, налазио је у старим српским књигама потврду учења старовераца – да се крсти помоћу два прста. Описујући путовање старца Арсенија Суханова у Јерусалим и на Атос (средина XVII века), протопоп Никита, поред осталог, пише: „И тамо се том старцу Арсенију учинило познато када је био на Атонској Гори – у скиту живи старац, Србин родом, свет живљењем. И код тог старца је била старописна (’старописанная’) српска књига, а у њој је писано како се заповеда да се помоћу два прста крст на лицу прави.“ (72)

Схватање језика и погледи на језик могу се пратити код православних Словена у далекој прошлости. „Језичко питање“ представља, заправо, средишњу тему најстаријих изворних дела на старословенском. Свест о припадности словенском народу нераздвојно је била повезана са језиком тога народа. Размотрена на једном месту, дела преводне и изворне књижевности показују да су Срби, као и други словенски народи, посматрали језике и народе у склопу богате средњовековне традиције, која израста из старозаветне повести о Вавилонској кули. Из развијеног средњовековног српског наслеђа одваја се посебна област изворних и преведених списа о језику. У овим списима и извесним записима преписивача и редактора налазимо, поред осталог, и оцене звучног деловања словенских језика. Руски, пак, извори сведоче да се и у старој Русији разазнавала звучна и речничка страна српског језика, који је временом постао и ознака за јужнословенски слој руског књижевног језика.

НАПОМЕНЕ

1 Ferdinand de Sosir, Opšta lingvistika, Beograd 1969, стр. 24.

2 Примери књижевности и језика старога и српско-словенскога. Сaставио Стојан Новаковић. Београд 1904, стр. 526. У овом огледу српскословенске текстове доносимо у фонетској транскрипцији (по читању). – О жанру питања и одговора: Ђ. Трифуновић Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд 1974, стр. 226-230. И у замецима старих српских летописа налазимо вест о Меркурију: „Обрете грчкују књигу Меркурије“ (Стари српски родослови и летописи. Средио их Љуб. Стојановић. Ср. Карловци 1927, стр. 117, бр. 224).

3 Примери књижевности и језика, стр. 528.

4 Памянтники отреченной русской литературы. Собраны и изданы Николаемъ Тихонравовымъ. Томъ II. Москва 1863, стр. 439-444. Упop. слична места и у другим преписима: Љ. Стојановић, Неколико прилога из бечке царске библиотеке,Гласник Српског ученог друштва, 63, Београд 1885, стр. 61; Б. Цоневъ, Описъ на ръкописитï и старопечатните книги на Народната библиотека въ София, София 1910, бр. 309; Р. М. Грујић, Легенда из врeмена цара Самуила о пореклу народа,Гласник Скопског научног друштва, XIII, Скопље 1934, стр. 198-200; Б. Ст. Ангелов, Из старата българска, руска uсръбска литература, II, София 1967, crp. 57.

5 Ова питања у склопу историје човечанства и цивилизације богато су обрађена у књизи: A. Borst, Turmbau von Babel.Geschichte dеr Meinungen über die Viefalt der Völker und Sprachen, I, II/1, II /2, III/1, III /2, IV, Stuttgart 1959-1963.

6 Упop. у Делима светих апостола (II, 1-6) како су се разделили језици дванаесторици апостола.

7 М. И. Соколовъ, Апокрифическое откровенiе Варуха,Древности. Труды Славянской коммисiи Императорскагоoбщества. Томъ четвертый, выпускъ первый. Москва 1907, стр. 207.

8 Стари српски родослови, стр. LXXII

9 Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, летописи, типици, поменици, записи и др. Прибрао их Љуб. Стојановић, Споменик Српске краљевске академије, III, Београд 1890, стр, 113 (наш превод).

10 O oвом питању упор. И. Дуйчевъ, Изъ старата българска книжнина, I, София 1943, стр. 204-205; К. М. Куев, Черноризец Храбър, София 1967, crp. 68-70.

11 Стари српски хрисовуљи, акти, биографије, стр. 113-114 (наш превод). Исто схватаље о Јеверу као човеку којега је Бог поштедео и није му узео језик Адамов – налазимо у руској Повести минулих година (Повесть временных лет), коју је саставио кијево-печерски монах Нестор око 1113. године(Начало русской литературы XI – начало XII века. Москва 1978, стр. 104-107).

12 Приповетка о Александру Великом у старој српској књижевности. Критички текст и расправа од Стојана Новаковића. Београд 1878, cтp. 45.

13 Стари српски родослови, стр. 40 (наш превод).

14 П. Срећковић, Зборник митрополита Михаила, Споменик СКА, XV Београд 1892, стр. 8 (наш превод). – Несторов текст у: Начало русской литературы, стр. 22-25.

15 V. Mošin, Još o Hrabru, slavenskim azbukama i azbučnim molitvama, Slovo, 23, Zagreb 1973, crp. 13, 14.

16 Преглед схватања: V. Mošin, Još o Hrаbru, стр. 12-13; K. M. Куев, Черноризец Храбър, стр. 38-44. – К. Кујев сматра да на Храбра треба гледати као на посебног старог бугарског књижевника „c’c собствена физиономија“ (стр. 44). Уколико би Храбар, ипак, био псеудоним, К. Кујев, као и В. Златарски, мисли да би иза њега могао стајати цар Симеон.

17 Објавио га К. Кујев (Черноризец Храбър, стр. 207-210). Према њему и доносимо превод одломка О писменех.Критичко издање, односно успостављање првобитног текста (restitutio): Черноризец Храбър, О писменех. Критическое издание. Изготовила Алда Джамбелука-Коссова. София 1980. Приказ овог издања: С. Николова и И. Тодоров у Език и литература, 1, София 1982, crp. 108-113.

18 Српска прерада се налази у једном зборнику око 1550. године из збирке Радослава М. Грујића у Музеју Српске православне цркве у Београду број 219. Зборник је припадао некада манастиру Марчи (у Славонији), а од XIX века манастиру Лепавини (област Бјеловара). Текст је објавила Биљана Јовановић-Стипчевић – Maranska varijanta „Skazanja о sloveseh“ Crnorisca Hrabra, Slovo, 14, Zagreb 1964, стр. 52-58. Упop.: H. Драгова, Втората апология на българската книга и нейните извори Константин-Кирил Философ. Юбилеен сборник по случай 1100-годишнината от смъртта му. София 1969, стр. 315-347.

19 И. Дуйчевъ, Изъ старата българска книжнина, I, стр 205.

20 Наш превод. Вид. напомену бр. 17.

21 Хиландарски рукописи о постанку словенске писмености,Нови Сад 1963; Б. Сп. Радојичић, Традиције ћирило-методијанске код Срба, Књижевност, XLIII, 12, Београд 1966, стр. 431-449; V. Kyas, Delší а kratší čtení v rukopisech životaKonstantinova, Slavia, XXXVIII, 4, Praha 1969, стр. 574-581; Климент Охридски, Събрани съчинения, Том първи. София 1970, стр. 428-430, Том трети. София 1973, стр. 34-45; К. Куев,Съдбата на старобългарските ръкописи през вековете,София 1979, стр. 13. – Занимљиво би било испитати колико се и како односи Стефан Стратимировић према средњовековној традицији у својој расправици о ћирилици. Текст расправе из 1802. године: М. Костић, Стратимировић о ћирилици и књижевном језику Срба и других Словена крајем XVIII века,Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XX, 1-2, Београд 1954, стр. 95-99.

22 Стари српски родослови, стр. 51, 111, 115, 116, 117.

23 Cnucu Св. Саве. Издао их Д-р Владимир Ћоровић. Београд – Ср. Карловци 1928, стр. 1 (наш превод).

24 Станислаус Хафнер, који, иначе, до сада најпотпуније расправља о уводу (аренги) Хиландарске повеље, нигде не спомиње могућност утицаја и традиције о којој говоримо. Упop.: S. Hafner Studien zur altserbischen dynastischenHistoriographie, München 1964, crp. 54-77.

25 Български старини изъ Македония. Събрани и обяснени отъ проф. Йорданъ Йвановъ. София 1931, стр. 339 (наш превод).

26 Български старини, стр. 340.

27 Стари српски записи и натписи. Скупио их и средио Љуб. Стојановић. Књига I. Београд 1902, бр. 19, 38.

28 Стари српски записи, I, бр. 52.

29 Ђ. Трифуновић, Писац и преводилац инок Исаија, Крушевац 1980, стр. 42, 84-86.

30 Стари српски записи, I, бр. 1107; Стари српски записи и натписи. Скупио их и средио Љуб. Стојановић. Књига III. Београд 1905, 6p. 4948.

31 Стари српски записи, I, бр. 239.

32 Стари српски записи, I, бр. 293.

33 Стари српски записи, I, бр. 2042.

34 Ђ. Трифуновић, Писац и преводилац инок Исаија, стр. 42.

35 Грађа за српску историју из руских архива и библиотека.Исписивао прота Ст. М. Димитријевић, Споменик СКА, LIII, Сарајево 1922, стр. 125, 127.

36 Ј. Радонић, Међународни положај Србије у XIV веку,Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана, I, Београд 1951, стр. 19.

37 Стари српски записи, I, бр. 144, 240, 328, 682, 775, 1927;Стари српски записи, III, бр. 4938, 4994, 5572, 5695.

38 Каталог рукописа и старих штампаних књига. Збирка Српске краљевске академије. Саставио Љуб. Стојановић. Београд 1901, бр. 99 (139).

39 Каталог рукописа, бр. 94 (271), 101 (137).

40 Каталог рукописа, бр. 92 (267).

41 Примери књижевности и језика, стр. 181-182.

42 Каталог рукописа, бр. 92 (267).

43 О схватању језика у Византији и средњем веку уопште упор. основне радове: К. Krumbacher, Geschichte derbyzantinischen Litteratur, München 1897, стр. 296, 543. 546, 579-593; R. H. Robins, Ancient-mediaeval grammatical theory inEuropa, London 1951; H. Arens, Sprachwissenschaft. Der Gang Entwicklung von der Antike bis zur Gegenvvart, München 1955; H. H. Кечакмадзе, Граматико-логический трактат ИоаннаИтала, Византийский временник, XXVII, Москва 1967, стр.197-205 (са старијом литературом).

44 Издање текста са прегледом читаве рукописне традиције и студијом: Разуждения южнославянской и русской старины о церковно-славянскомъ язикï. Собралъ и объясниль ординар. акад. И. В. Ягичъ. Санктпетербургъ 1885-1895, стр. 326-365. О спису у целини видети најновију студију: Е. Weiher, Die ältesteHandschrift des grammatischen Traktats »Über die achtRedeteile«, Anzeiger für slavische Philologie, 9-2 (1977), стр. 367-427.

45 Разсужденiя, стр. 347.

46 R. L. Lenek, Konnica 1. osebe dvojine v starih srbskih tekstih, Зборник за филологију и лингвистику МС, ХIХ/2, Нови Сад 1976, crp. 27-33.

47 E. Weiher, Die Dialektik des Johannes von Damascus in kirchenslavischen Überzetzung, Wiesbaden 1969, crp. 122-128. За основу овог издања Е. Вајхер је узео српски препис са воденим знацима између 1355. и 1370, који је некада припадаоманастиру Крушедолу, а сада у Музеју Српске православне цркве у Београду. Опис: С. Петковић, Опис рукописа манастира Крушедола, Ср. Карловци 1914, 6p. 63 (Ж. 4. 43).

48 Једини потпуни препис Сказања, из друге половине XVIIвека, сада у Патријаршијиној библиотеци у Беогреду, издао је и пропратио студијом В. Јагић (Разсужденiя, стр. 366-517). – Важнији и новији радови о Константиновом Сказању: Н.Schultze, Untersuchungen zum Aufbau Skazanie o pismenehъ vonKonstantin von Konstenec, Göttingen 1964 (докторска дисертација, шапирографисано); O. Недељковић, Правопис „ресавске школе“ и Констаншн Философ, Стара књижевност. Приредио Борђе Трифуновић. Српска књижевност у књижевној критици, I, Београд 1965, стр. 467-475 (друго издање 1972, стр. 482-492); Г. В. Петков, Текстологични проблеми в „Сказание за буквите“ от Константин Костенечки, Велико Търново 1974 (автореферат); Г. Петков,Евтимий Търновски и школата му според „Сказание о писменех“ от Константин Костенечки, Търновска книжовна школа. София 1974, crp. 531-544; H. Goldblatt, Orthography andOrthodoxy: Constantine Kosteneki’s Treatise on the Letters, Yale University 1977 (докторска дисертација, ксерографисано); Г. Петков, Въпросът за „двете редакции“ на „Сказание за буквите“ от Константин Костенечки, Търновска книжовна школа. 2, Coфия 1980, cтp. 225-229.

49 Вид. радове Г. Петкова у напомени бр. 48.

50 Преглед свих преписа једног српског преписа: Б. Ст. Ангелов, Из старата българска, руска u сръбска литература,II, София 1967, crp. 200-223.

51 Једини до сада познати српски препис Посланице из XV-XVI века издао је В. Јагић у Разсужденiя и поново Б. Ст. Ангелов у Из старата българска, II, стр. 223-226. Превод Посланице на савремени српскохрватски језик са књижевно-филолошким освртом: Ђ. Трифуновић, О Посланици ћакона Григорија и о звуку словенских језика, Зборник Матице српске за књижевност и језик, XXVIII/1, Нови Сад 1980, стр. 17-25.

52 Сада у Патријаршијиној библиотеци у Београду, број 167. Издао В. Јагић у Разсужденiя, стр. 1022-1023.

53 Стари српски записи, I, бр. 144.

54 Стари српски записи, I, бр. 263.

55 Стари српски записи, I, бр. 613.

56 Каталог Народне библиотеке у Београду. IV Рукописи и старе штампане књиге. Саставио Љуб. Стојановић. Београд 1903, бр. 144 (666).

57 Д. Богдановић, Каталог ћирилских рукописа манастира Хиландара, Београд 1978, бр. 280 (наш превод).

58 Стари српски записи, I, бр. 1036; Б. Ангелов, Руско-южнославянски книжовни връзки, София 1980, стр. 97; Б. Ангелов, Книжовна дейност на Йов Шишатовац,Мећународни научни скуп Текстологија средњовековних јужнословедских књижевности, Београд 1981, стр. 327.

59 Д. Богдановић, Каталог, бр. 188 (наш превод).

60 Стари cpncm Записи, III, бр. 4994.

61 Разсужденiя, стр. 396 (наш превод). Упор. Г. Петков,Взгляды Константина Костенечого на литературный язык славянских наpoдов, Старобългаристика, IV, 1, София 1980, стр. 92-99.

62 Б. Cт. Ангелов, Из старата българска, II, стр. 212.

63 Б. Цоневъ Onucъ на ръкописитï, бр. 311. стр. 259.

64 Ђ. Трифуновић, Речници уз српске преписе Лествице. Прилаг познавању српске средњовековне лексикографије,Јужнословенски филолог, XXXVIII, Београд 1982, стрГ 79-87.

65 Деспот Стефан Лазаревић, Књижевни радови. Приредио Ђорђе Трифуновић, Боград 1979, стр. 180.

66 Ђ. Трифуновић, Стара српска црквена поезија, О Србљаку, Студије, Београд 1970, стр.53.

67 Д. Богдановић, Каталог, бр. 93, 411, 107, 250.

68 X. А. Казакова, Западная Европа в русской письменностиXV-XVI веков, Ленинград 1980, стр. 31.

69 Руски „моложаво“ у основном значењу је младолико. У Ниловом тексту то ће, вероватно, значити – млађано, живахно, крепко.

70 Л. С. Ковтун, Лексикография в Московской Руси XVI – начала XVII в., Ленинград 1975, стр. 96 (наш превод). – Нилов кратки предговор није значајан само као сведочанство о заједничком преводилачком раду Максима и Курљатева, већ садржи и „теоријски“ занимљива запажања о тешкоћама превођења с једног на дрги језик и оцену преводилачке праксе.

71 Наведено према: Н. И. Толстой, Старинные представления о народноязыковой базе древнеславянского литературного языка (XVI-XVII вв.), Вопросы русского языкознания, 1, Москва 1976. cro. 189.

72 Наведено према: Н. И. Толстой, Старинные представления,стр, 203 (наш превод).

Објављено у: Књижевна историја, XVIII 67-68, 1985.

Извор: РАСЕН