Василија Вукотић, ћерка славног сердар Јанка, прославила се као болничарка и ратница, завршила Руски институт и говорила неколико страних језика


Василија Вукотић, кћерка сердара Јанка Вукотића

Храбра, скромна, лепа и посвећена слободи српског народа. Таква је била Василија Вукотић, кћерка чувеног сердар Јанка, једна од жена хероја Првог светског рата. С обзиром на то да му је син јединац имао седам година, повео је у рат своју мезимицу Гагуну, како јој је тепао. Као ордонанс – млађи официр на служби команданту, била је уз оца у најљућим биткама, против вишеструко надмоћнијег непријатеља.

Млада девојка је брзо стицала војне вештине, била је прст у „шаци спартанаца“ сердар Јанка, који су надљудском борбеношћу живим штитом правили одступницу српској војсци, док се повлачила ка Крфу, пред силовитим налетом аустроугарске војне армаде.


Василија Вукотић (удата Мартиновић, касније Врбица), надимак Лепа Гагуна, Фото: Википедија

У чувеној Мојковачкој бици, на Божић 1916. године, истакла се изузетном храброшћу, а по лепоти је већ била далеко позната. Док се школовала на Руском институту на Цетињу, који је основала царица Марија Феодоровна – Романов, сневала је о удаји, а не о бојном пољу. Заједно са стотинак девојака стицала је знање на српском, руском и француском језику, спремала се за наставника и васпитача. Али, Балкански ратови су јој променили судбину. Оставила је књигу и постала болничарка, заједно са мајком и бројним родољубивим девојкама.

– Од првог дана рата, у болници је била и моја мајка Милица. Мислим на онај рат са Турцима 1912. године, када су вођени бојеви за Скадар и Тарабош, за Бардањоле, за стару Србију и делове Рашке области. Тада су Косово и Метохија пиштали под турским и арнаутским јармом. Међу рањеницима, гледајући њихове ране, схватила сам да је рат највеће људско проклетство. Па ипак, овај рат сам правдала тиме што је са прадедовског огњишта требало прогнати кугу и ослободити српски живаљ који је вапио за слободом – забележила је Вукотићева.

После балканских сукоба, лепа и племенита Василија, није дуго уживала у безбрижним девојачким данима. Када је Аустроугарска објавила рат Србији, у одбрану рода подигла се црногорска војска. Крајем јуна 1915. године, сердар Јанко је био скрхан бригама, умором, несаницом и исрцпљујућим борбама, а најжалије му је било то што нема сина стасалог за војску, док су из појединих кућа погинуле и три, четири мушке главе. Част му није дозвољавала да у борбу зове младиће из других породица, а да његова остане нетакнута. Син Вукашин имао је само седам година, па је донео одлуку и тешка срца обратио се својој мезимици.

– Једног дана, док смо још били на Цетињу, рече ми: „Спреми се, Гагуна. Од данас ћеш са оцем. Где будем ја, бићеш и ти“. То је било све што је рекао. Ја – пресрећна! Нисам ни помишљала на опасности и искушења која ме очекују – причала је искрено Василија.


Сердар Јанко Вукотић са кћерком Василијом, Фото: Новости

Јанко је кћерку поставио за ордонанса са задатком да војсци преноси његове заповести и наредбе. Тако је постала учесник судбоносне Мојковачке битке, једне од преломних у Великом рату. Уочи напада Аустроугара, у Колашину је прослављено Бадње вече. Међу војницима и официрима, Василија је била једина жена. Сцену, која је у многоме подсећала на последњу вечеру уочи Косовског боја, кћер сердар Јанка је упоредила са сценама из „Горског вијенца“:

„И ево, у здравицама, уз подигнуте чаше, чују се и речи заклетве да непријатељу неће уступити ни педаљ српске земље, да ће радије изгинути на бранику отаџбине“.

Све страхоте и патње, људску кланицу, преживела је ова храбра девојка. Црногорски горштаци су уз велике губитке фанатично бранили положаје и одступницу српској војсци, чије су трупе касније успеле да прођу кроз Скадар и ту сачекају савезничке бродове за Крф. Забележено је њено детаљно сведочење о потресним моментима битке:

„Еј, моја мала, моја велика Црна Горо! Велика си и величанствена на овај крвави празник, на овај свети дан, пун страве и ужаса. Сва си у пламену, гориш и нестајеш. Твоји синови леже без крви, без свести, згрчени, искомаданих црева, откинутих руку и ногу. Нема ко да их опоје и сахрани. Еј, Црна Горо, племе ти љубим, образ ти љубим, крш ти љубим, не дај се! Нека Шваба упамти овај дан, овај православни Божић, овај мраз, снег обојен и његовом крвљу, нека упамти ово српско племе на чију је земљу пошао“.

НИЧИЈА НИЈЕ ДО ЗОРЕ ГОРЕЛА

Захваљујући Василијином сведочењу, познате су и чувене речи њеног рођака Ђуре Вукотића уочи Мојковачке битке, изговорене на Бадње вече, испред наложеног Бадњака:
„Важно је да братска српска војска измакне. Ако ми изгинемо, имаће ко да нас освети и сатре швапску силу. Ничија није до зоре горела“.

После рата, Василија се са породицом преселила у Београд. Била је високо образована и сјајни познавалац руског и француског језика. Између два светска рата се два пута удавала (за др Ника Мартиновића и генерала Божа Врбицу), оба пута остала удовица, децу није имала. Живела је повучено и усамљено у Београду, где је умрла 1977. године. Сахрањена је у породичној гробници Вукотића на Новом гробљу, где почивају њени родитељи. Капетан Вукашин Вукотић, син сердар Јанка и њен брат, био је ађутант краља Александра Карађорђевића.

ДЕТИЊСТВО УЗ ПЕСМЕ О ОБИЛИЋУ

До Балканских ратова, живот Василије Вукотић, рођене 1897. године, по њеним речима, текао је устаљним редом:

– У кући мојих родитеља, Милице и Јанка, у којој су се окупљали народни главари и угледни политичари Црне Горе, најчешће се говорило о ратовима. А о чему би другом? Ми као да других тема немамо. И увек су те седељке биле праћене гуслама и песмом како је Милош распорио Мурата. Гуслар би ту мало застао, правио паузу, а мени се чинило да видим ту слику.

Марија Павковић

Извор: РАСЕН