По Видовдану се у српском случају вечност вечности учи по небеском пространству образа испод три прста.

Вечност се по Видовдану вечности учи зато што је на тај дан 1389. године српска душа нашла своју душу, а образ осветлио пут у вечност и прошлим и садашњим и будућим покољењима.

Та моћ само је моћнима својствена, а Срби су показали ту моћ на Видовдан.

Косово је, као што се зна, зауставило морални распад српског народа самим тим што се на Видовдан десила победа Духа над телом, вечног над ововременим и сујетним.

На темељу Видовдана, тог колективног идентитета, изграђени су идеали српског народа, што је, у ствари, етика хришћанске културе: правда и човечност, самопожртвовање и страдање, покајање и праштање, трпељивост и великодушност, осећајност и високоумност.

Из Видовданске етике васкрснула је српска државотворност која никад није била толико актуелна као данас.

Актуелна је данас зато што је српски народ зликовачки поцепан у неколико антисрпских квазидржавица феудалним принципима.

Управо Видовданска етика условиће будуће неминовно историјско државно-правно и територијално уједињење васколиког српског народа, од Неготина до Книна и од Суботице до српске морске границе, јер се не може и не сме заговарати европско уједињење и истовремено на делу остваривати српско разједињење.

Имајући у виду ову историјску неминовност, никад као данас Видовданска етика није била тако висока, обавезујућа и светлоносна луча која нам осветљава пут у будућност, јер српске будућности нема без Видовданске етике!

Висока Видовданска етика нас приморава да се стидимо уместо оних који се ничега не стиде, јер само тако постајемо бољи, боголикији људи.

А Срби, као боголика бића, никад своју срећу нису градили на туђој несрећи, никад се нису гојили од туђе муке.

Многи су своје лажне среће градили на српским несрећама и многи су се гојили од српских мука, нарочито у срамном 20 веку.

Видовданска етика нас увек учила да богочовечански пружамо руке.

Често су у испружене наше руке пљували они које је та рука спасавала.
Те неморалне злопочинитеље нећу да спомињем, јер негујем менталну хигијену. Њих је Бог обележио за сва времена печатом срамоте!

Печатом срамоте обележено је последњих 100 и кусур година. За то срамно време Видовданска етика није дозволила да Срби имају окупаторску заставу.

Имали су само и искључиво ослободилачке заставе, високо развијене које данас светле постајући светлоносне луче осталом човечанству!
Из тих светлоносних Видовданских луча васкрснула је Република Српска!

Данас је Република Српска Пијемонт Српства око кога ће се сутра окупити све остале окупиране српске покрајине на Балкану.

Оно што је некад у историји била слободарска и јуначка српска Црна Гора, то је данас Република Српска чији су темељи изливени од праведне крви српских јунака које је у вечност одвела Видовданска етика, а нама у аманет остављена Српска Република да је чувамо као зенице своје!

А Републике Српске и српске Црне Горе не може бити без матице, без мајке Србије која је увек и свуда на нечовечност одговарала човечношћу, на поквареност честитошћу, на геноцидност других, Србија је одговара високим хуманизмом проистеклим из високих принципа Видовданске етике!

Питате се: Ко је све то данас одан високим принципима Видовданске етике?!

Одани су сви они који имају небеске очи честитога Кнеза Лазара, одлучну храброст Милоша Обилића, Његошеву свечовечанску мудрост, Карађорђеву праведност, Милошеву разборитост, Николајеву свјетлоумност и Јустинову целомудрену боголику човечност!

Сви такви служе своме српскоме роду онако Бог служи грешнима.

Такви у свако доба дана и ноћи уживају гостопримство и Бога и сиромаха истовремено, а са тим моралним капиталом купује се цело небо које је свима изнад глава!

Чему нас учи Видовданска етика?
Учи нас да скупљамо расуто и усправљамо посрнуло!
Учи нас да будемо најбогатији људи на свету.
А најбогатији људи на свету бићемо ако имамо мирну савест.
То богатство се стиче победама над својим слабостима – поручује нам Видовдански аманет!

Видованска етика, као што се зна, учвршћује веру у Бога, шири мир у души и љубав у срцу, учвршћује наду у сутра!

Видовданска етика нас учи да је човечност трајна категорија и мерило свих вредности у свим временима и у свим политичким системима!

Видовданска етика нас учи да ћемо човечношћу и добротом и после својих смрти управљати поступцима наредних генерација.

Видовданска етика нас учи да се пењемо у виши дeо себе степеницама које је сам Бог направио!
Трагом високих принципа Видовданске етике у прошлости стижемо до основног Видовданског изворишта и свесрпског уточишта, истовремено!

Стижемо до Светосавља, најтрајнијег духовног и моралног здравља!

На темељу Светосавља постављена је комплетна историјска грађевина обновљене Немањићке државе!

На темељу Светосавља изникла је вертикала Видовданске етике!

Оне Видовданске етике која Србима заповеда да им треба закон неба! А да Србима треба закон неба потврђују нам најумнији Срби за последњих 628 година од којих, за ову прилику, издвајам неколико.

Најславнији српски песник Петар II Петровић Његош који, заједно са Хомером, Гетеом, Шекспиром, Достојевским и Толстојем представља врх светске књижевности, својим генијалним бићем изникао је из високих принципа Видовданске етике и као такав имао је потпуно морално и историјско право да означи разлог пропасти српског царства на Косову у песми „О КОСОВО, ГРДНО СУДИЛИШТЕ“ и генијални Његош, између осталог, опомињући каже:
„Бог се драги на Србе разљути
за њихова смртна сагрешења.
Наши цари закон погазише,
почеше се крвнички гонити,
један другом вадит очи живе;
забацише владу и државу,
за правило лудост изабраше.“

Генијални Његош о издајству Вука Бранковића пише:
„Бранковићу, погано кољено,
тако ли се служи отачаству,
тако ли се цијени поштење?“.

О јунаштву Милоша Обилића, овај највећи српски песнички геније пише:
„О Милоше, ко ти не завиди ?
Ти си жертва благородног чувства,
воинствени гениј свемогући,
гром стравични те круне раздраба !
Величаство витешке ти душе
надмашује бесмртне подвиге
дивне Спарте и великог Рима;
сва витештва њина блистателна
твоја горда мишца помрачује.
Што Леонид оће и Сцевола
кад Обилић стане на поприште?“

Славни српски песник и дипломата Милан Ракић, који је написао свега 56 песама у целом свом животу, а свака од тих 56 песама је у врху српске књижевности, у складу са акордима звона са цркве Нотр Дам у Паризу о српској победи над агарјанском силом, овековечио је смисао српске Голготе на Косову у песми „Газиместан“ будећи оптимизам који је управо данас актуелан, што видимо у три Ракићеве строфе које издвајам и које гласе:
„Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли,
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могоше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем!

Поред ова два славна српска песника, високе принципе Видовданске етике неговали су велики и умни Срби које ћу цитирати појединачно.

Високе и трајне принципе Видовданске етике видимо у „Натпису на мраморном стубу на Косову“ Стефана Лазаревића који гласи:
„Човече који Српском земљом ступаш
било да си дошљак или овдашњи,
ма ко да си и ма шта да си,
када дођеш на поље ово
које се зове Косово,
по свему ћеш угледати пуно костију мртвих,
те са њима и камену природу,
мене крстозначног и као стег
видећеш како посред поља усправно стојим.“

Имајући у виду да су разне шићарџије и онда, као и данас, трговали са Косовом и Метохијом, лако је разумети зашто је славни српски песник Јован Јовановић Змај, руковођен високим принципима Видовданске етике, крикнуо до небеса у песми „Видовдан“ из које издвајам следеће строфу:
„Не иштем снагу, већ само слогу,
Да једном познам своју коб,
Па ако живет српски не могу
Бар да ми поштен остане гроб.“

Високе принципе Видовданске етике до самих Божијих висина уздигао је Свети Николај Српски, др Николај Велимировић, најмудрији Србин свих времена после Светога Саве и Његоша, у „Царевом завету“.

Високе принципе Видовданске етике снажно је изразио још један велики духовник, протојереј и познати књижевник Матеја Матејић у песми „Кнез Лазар“ из које издвајам почетну строфу која гласи:
„Сваки је избор
одраз
и мера слободе;
хвала ти, Кнеже,
што ниси погрешио,
па и ми знамо
којим се путем стиже
до висина.“

Високе принципе Видовданске етике сажео је песнички маг Васко Попа у песми „Косово поље“, што се најилустративније види у последњој строфи која гласи:
„Поље као ниједно
Над њим небо
Под њим небо“.

Међутим, као да неке зле силе хоће да нас што више удаље од високих принципа Видовданске етике, да протерају Видовдан и устоличе Мрковдан. На то је пророчки упозорио песник Рајко Петров Ного у песми „Лазарева субота“ из које издвајам завршну строфу:
„Устани Црни Лазаре
Из земље и са иконе
Сестре те проказале
И браћа те изгоне“.

Велики српски песник и дипломата Јован Дучић визионарски је, још пре Другог светског рата, видео шта се данас дешава на Косову и Метохији, а ту визионарност видимо у Дучићевој сјајној песми „ Хорда“ из које издвајам прву строфу која гласи:
„Ми нисмо познали вас по заставама,
ни ваше хероје од лавова љуће:
све на коленима вукли сте се к нама
носећ мач убице и луч паликуће.“

Зато је морала сјајна српска песникиња Десанка Максимовић да крикне до неба у песми „Разговор с Косовом“ из које издвајам почетне стихове:
„Нико, Косово, не оплака
твоја понижења и невоље,
нико те не узе у заштиту,
нико не јаукну до облака.“

Давна песма „Молитва“ трагичног песника Милутина Бојића, написана пре Првог светског рата, данас је изузетно актуелна, а из ње издвајам следећу строфу:
„Камен ћути и небеса муче,
а сотона само из прикрајка
са смехом јој пружа пакла кључе…
Бога моли Југовића Мајка.“

Још у 19 веку један од највећих српских песника др Лазо Костић пророчки је указао на идеологију – звану ћутологију у песми „Косово“ из које издвајам следеће стихове:
„Стојбино дивна, стојбино српска,
срдашце моје, доме мој!
Домаћини се из тебе селе,
одомаћене радости беле,
а црни јади селе се у те“

Велики песник и академик Гојко Ђого у песми
„Стефану Дечанском“, пре неколико деценија јасно је и недвосмислено указао на двоструке аршине инструментализованог дела међународне заједнице према Косову и Метохији кроз следеће стихове:
„Али писари царски
не читају нашу азбуку
и веру нам држе за неверу.
Небо одавно не прима нашу пошту,
не одговара на сузу, ни псовку.“

Песник и академик Матија Бећковић недвосмислено је означио злопочинства над српским народом на Косову и Метохији у песми „Косово Поље“ из које издвајам прву строфу:
„Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.“

Високи принципи Видовданске етике, проистекли из Видовданског завета, инспирисали су и бројне славне руске великане од којих издвајам: Александра Сергејевича Пушкина, Михаила Јурјевича Љермонтова, грофа Алексеја Константиновича Толстоја, Фјодора Михаиловича Достојевског, Максима Горког, Николаја Семјоновича Лескова, Леонида Николајевича Андрејева, Валентина Савича Пикуља, Јулијана Семјоновича Семјонова, Захара Прилепина, Константина Владимировича Никифорова, Едуарда Венијаминовича Лимонова, који је ратовао на страни Срба у последњем рату.

Поред ових, постоји још читав низ великих руских писаца који су инспирисани српском хероиком и који су у својим књижевним делима величали српско достојанство и постојанство проистекло из високих принципа Видовданске етике!

А поред руских, о српској хероици и трагици, као и о високим принципима српске етике, писали су многи француски, швајцарски, немачки и остали светски писци, од којих издвајам: Виктора Игоа, Алфонса Ламартина, Јохана Волфганга Гетеа, Арчибалда Рајса, Јохана Хердера, Фридриха Шилера, Јакоба Грима, Вилхелма Хумболта, Леополда Ранкеа, Петера Хандкеа и низ других који су осветлали образ овој цивилизацији у ери медијске сатанизације српског народа.

Часни скупе, закључујући ово обраћање вама, прочитаћу вам своју песму коју сам данас написао за ову прилику.

ВИДОВДАНЕ, СВЕТЛОНОСНИ И КРСТОНОСНИ ДАНЕ

Видовдане, изнад јаме бездане,
светлоносни и крстоносни дане;

сва три времена у вечност журе
носећи у памћењу божуре;

који расту из крви невине
у Божије шикнули висине;

да украсе краставу планету
и рањену душу лече свету;

да никад нико не губи наду
спаса на истоку и западу;

да свако своју порази тугу
на далеком северу и југу;

да их светлоносна сванућа
на нова обавежу прегнућа;

да нико никоме више није
сломиврат црне крвопије;

већ да из свакога проговара
суштина срцоликих дамара!

Зато крстоносни Видовдане
од менента нанижи ђердане;

нека се прича и приповеда
да се анђео ђаволима не да;

јер су нам љубав, вера и нада
високо изнад свакога пада!

Кад је тако, вечни Видовдане,
божурима лечи наше ране;

које на Косову још крваре
док у грудима копају бунаре;

познате нам изјелице душе
никле из црне мождане суше.
Сада, ових сузоносних дана,
над нама је јато црних врана;

крвавим кљуновима очи ваде
да останемо без вере и наде;

Најцрње нам птице злослутнице
комадају срце, кљују лице

на сред Косова и Метохије,
најсветије српске тапије!

И једном, обесвећени свете, знај
Сатани свакој долази крај

Грунуће небом – Боже правде!
И чуће се до Бога одавде

да је свето Косово Србија,
српска колевка и тапија!

Сви, сви на Косово догодине,
да у правди слобода сине!

Слобода од самог Бога дата
за туђина и рођенога брата!

Да свет види знамење ново
освештано жертвено Косово!

Петар Милатовић

Беч, 27. јун 2017.

(Беседа Петра Милатовића на Видовданској академији у Бечу коју је у Руском културном институту организовало удружење „Словенска унија“ из Беча 27. јуна 2017. године)

Извор: Словословље