У круговима филолога, књижевника и других језикословаца превладава уверење да је двоазбучје наша предност. Типично за ту врсту размишљања Ана Радмиловић у тексту „О сиромаштву језика и духа” (30. јула 2013) примећује да треба да „ценимо тај ексклузивитет народа са два писма”.


Међутим, када би двоазбучје било нешто вредно цењења имали би га и други народи, али га немају. То је само наш „ексклузивитет”. Он нам ствара многе практичне проблеме. Њих као да нису свесни наши језикословци. Укажимо на неке од њих.
1. Двоазбучје доводи до мешања писама у једној књизи
Koлико двоазбучје доводи до збрке сведочи и чињеница да наши збуњени издавачи понекад објаве књигу која на насловној страници има једно писмо, а између корица друго. На ћирилици су насловне странице романâ „Губилиште” (2007) Димитрија Пожарева (псеудоним Бориса Лазића) и „Рат није био бесмислен” (2011) Стевана Константиновића, али садржај у њима је на латиници. Ту није реч о стилском ни графичком маниру, него напросто о издавачкој забуни. Такву врсту гротеске тешко је избећи у условима двоазбучја.
2. Двоазбучје успорава педагошки процес
Деца у школи уче велика и мала слова (што је оправдано), писана и штампана (што је такође оправдано), а то све још у два писма. Тако наш ђак мора да научи осам типова писама само да би знао да записује свој језик.
Док су уџбеници у основним и средњим школама углавном на ћирилици, на факултетима и високим школама углавном су на латиници. Док дођу до факултетског нивоа образовања већина ђака пређе на писање латиницом. Двоазбучје успорава педагошки процес, јер га непотребно усложњава.
3. Двозбучје доводи до расипања националне и личне енергије
Писац у Србији има проблеме које нема ниједан други на свету. Он најпре мора да се запита на ком писму да пише. Ако се определи за латиницу, предстоји му брига око тога да ли ће издавач хтети да му дело објави на латиници или ли ће морати текст да конвертује на ћирилицу. Уколико се определи за ћирилицу, предстоје му још веће бриге: најпре мора да обезбеди тастатуру на ћирилици. Из искуства знам да то није лако. Ако је не набави, мораће да типка слова на латиничкој тастатури, а да му се на екрану приказују ћириличка слова, а то може да створи проблеме. У многим случајевима наше тастатуре су заправо на енглеској латиници, што поступак додатно компликује.
А када напише дело на ћирилици нашем несрећном писцу тек предстоје проблеми. Ако издавачу понуди текст на ћирилици, лако може добити одговор да ће му дело бити штампано само ако је на латиници. Тада ће можда наш јадни писац бити присиљен да текст књиге конвертује на латиницу, а то одузима време и ствара могућност прављења грешака. Двоазбучје у једној националној култури није практично ни функционално.
4. Двоазбучје гуши бригу за језик
Уколико бисмо прешли на искључиво писање ћирилицом решили бисмо проблем писма. Самим тим, остало би нам више времена да се посветимо бризи за лепоту језика. Хрвати, међу другим нацијама, немају дилему око тога које је њихово национално писмо, па им остаје више личне и националне снаге да се посвете бризи за језик.
5. Двоазбучје делује културно опресивно
Стање двоазбучја делује културно опресивно. Резултат тога је тај да Срби данас имају проблеме да створе јединствене и стандардизоване речнике, граматике, уџбенике и енциклопедије. Прелазак на искључиво коришћење ћирилице ослободило би сада пригушене националне снаге и створило могућност за већу и ефикаснију језичку стандардизацију и културну једнообразност.
6. Двоазбучје доводи до социјалних конфликата
Двоазбучје доводи до унутрашњих социјалних подела. Једни се залажу за искључиво писање ћирилицом, а други бране двоазбучје. Таква подела не постоји ни у једном другом друштву. Лингвисти, правописци, правници, законодавци, публицисти и други јавни радници воде међусобни рат. Пишу се чланци, студије и књиге које доказују час једно час друго. Све то води ка националном и личном исцрпљивању. Двоазбучје доводи до социјалних подела и непотребних зађевица. Решење мора бити само у једноазбучју, као што је случај код свих других народа.
7. Двоазбучје је опасно
Двоазбучје не доводи само до унутрашњих социјалних подела, него је и опасно. Двоазбучје ствара климу социјалне збрке у којој се у њој не снађу, па заврше чак и у затвору.
Занатлија из Чачка Аце Ђенадић паркирао је аутомобил испред храма и отишао да се помоли Богу. Али аутомобил му је однесен због непрописног паркирања. У гаражи паркинг службе нашао је аутомобил, али је одбио да потпише записник, јер је исписан на латиници. Због непрописног паркирања кажњен је новчаном казном од 5000 динара, али Ацо одбио да плати казну, јер је записник исписан на латиници. Због свега тога прети му одлазак пет дана у затвор.
Случај Аце Ђенадића није усамњен. И многи други муку муче да добију документе на ћирилици.
8. Двоазбучје води ка збрци
Двоазбучје води ка збрци. Пола назива улица исписано је на ћирилици, пола на латиници; пола табли са путним називима написнао је на ћирилици, пола на латиници. Чак су и регистарске таблице написане пола на ћирилици, а пола на латиници. А латиничког писма такође има два: хрватског (Č, Ć, Đ, Š, Ž) и енглеског (W, Y). Таква конфузија не постоји нигде на свету. Само ћириличко једноазбучје може решити ову невероватну збрку.
9. Двоазбучје онемогућује бригу за ћирилицу ван Србије
Двоазбучје отежава бригу за ћирилицу ван Србије. Како се може ефикасно захтевати употреба ћирилице ван Србије, када је она и у Србији доста ретка? Само ћириличко једноазбучје може обезбедити ефикасну борбу за ћирилицу ван Србије.
10. Закључак
Двоазбучност доводи до многих практичних проблема. Прво, двоазбучје издаваче доводи у ризик да побркају писма са трагикомичним исходом. Друго, учење двају писама усложњава педагошки процес и доводи до тога да ученици бркају писма. Треће, двоазбучје доводи до непотребног трошња личне и националне енергије. Четврто, двоазбучје води ка непотребној збрци и занемаривању бриге за сâм језик. Пето, двоазбучје усложњава правописно нормирање и води ка нестандардизованости. Шесто, двоазбучје води ка непотребном друштвеном и политичком сукобљавању. Седмо, двоазбучје неке одводи чак и у затвор. Осмо, двоазбучје ствара невероватну збрку у погледу јавних натписа. Девето, двоазбучје опструира бригу за ћирилицу ван Србије. Сви ти и други социјални проблеми које доноси двоазбучје, решили би се преласком на ћириличко једноазбучје.
Библиографија
1. Апостоловски, Александар, „Ћирилица под ознаком ’забрањено’ у Пошти Хрватске”, у: „Политика”, Београд, 21. јануара 2014, стр. 9.
2. Билбија, Бојан, „Регистарске таблице на три писма”, у: „Политика”, Београд, 28. јануара 2011, стр. 7.
3. Ђурић, Новица, „Ћирилица протерана из образаца за попис”, у: „Политика”, Београд, 8. марта 2011, стр. 4.
4. Ђ[урић], Н[овица], „Вујановић да заштити ћирилицу”, у: „Политика”, Београд, 15. марта 2011, стр. 4.
5. Керблер, Ј., „Ћирилица увек спорна”, у: „Вечерње новости”, Београд, 25. децембра 2013, стр. 8.
6. Кoнстантиновић, Стеван, „Рат није био бесмислен”, КЗ Љубитељи књиге, Нови Сад, 2011.
7. Крецловић, Радослав В., „Вратимо ћирилицу у главни град”, у: „Политика”, Београд, 14. децембра 2013, стр. 14.
8. Оташевић, Г[возден], „Ћирилица важи у Београду, али не и у Чачку”, у: „Политика”, Београд, 10. марта 2011, стр. 7.
9. Оташевић, Гвозден, „У затвор због ћирилице”, у: „Политика”, Београд, 10. марта 2011, стр. 7.
10. Пожарев, Димитрије [Борис Лазић], „Губилиште: saitre [sic] lirique et métaphysique”, Центар за културу, Пожаревац, 2007.
11. Pадмиловић, Ана, „О сиромаштву језика и духа”, интернетска презентација часописа: „Нова српска политичка мисао”, 30. јула 2013.
12. Спасојевић, В. Ц., „Ћирилица у судници”, у: „Вечерње новости”, Београд, 12. марта 2011, стр. 5.

 

Извор: Српски културни клуб