Јереј Јован Бабић и светогавриловска омладина у манастиру Хиландар

Замолише ме неки од организатора литије на Велику Госпојину у нашем престолном српском граду, које познајем годинама, децу Цркве наше, да као београдски свештеник, домаћи свештеник, упутим неке речи народу. Сусретали смо се на поклоничким путовањима, сабирали у радости литургијског приношења „сами себе, једних друге и сав живот свој” Телу Христовом. Рекоше ми, оче, не морате се потписивати ако не желите, ако је тако лакше. Баш последње речи ми прострелише душу.

О, народе мој! Готово деценију и по долазите на литургијска и друга богослужбена сабрања нашег београдског бисера од храма, и мом свештеничком бићу чините такву силу радости кад отворим двери и видим храм пун деце Божије. Какав је то подстицај за пастира! То ме је будило, то ме је изоштравало, то ми је давало замах да за, Богом дане дарове, немам други пут, него да их надограђујем и усавршавам.

О, народе мој! Готово деценију и по ми, са оном српском домаћинском топлином, отварате врата ваших домова и те дане, када вам ваш свештеник долази у посету, видех, доживљавате као празничне, свечане, међу најважнијим у години. Не могу да заборавим, да сам у тешким околностима пре две године, некима од вас био и једино лице, које вам је закорачило у дом, јер вам нико други није улазио тада у дом. Која је сила живота када се саберемо на Св. Тајни Крштења или Св. Тајни Венчања. Која је сила вере и наде у Васкрсење и вечни живот када се сабирасмо на опелима и у пуноћи утехе пратили ваше љубљене у наручје Божије.

О, народе мој! Готово деценију и по ме несебичним прилозима награђујете и мојој породици омогућавате много тога. Благодарећи таквим вашим даровима, у материјалном смислу сам живео боље него икада пре тога, током детињства, боље него моји родитељи. Ви сте ми омогућили да учиним много дела на побољшању квалитета живота како мог, тако и оних за које се старам и за које сам одговоран.

И како сада да не одговорим на ваш позив? Ја, мали и пун греха, а толико пута обасипан толиким даровима у датој ми узвишеној свештеничкој служби. Немам други пут ни сада, него да сам у сабрању са вама, о, народе мој. И опет ја, мали и пун греха, удостојен свештеничке службе и њене силе, мањи од многих отаца наше Светосавске Цркве, мањи у мудрости, искуству, датом положају, из себе, у своје име и у мојој личној одговорности бих вам даривао следеће речи: Ви који сте преузели терет организовања литије у недељу, а знам да сте верна чеда наше Цркве, чувајте се расплињавања и растезања у својим умним анализама постављених циљева литијског сабрања. Да ваше да буде да и не не. Чувајте се острашћивања и претварања у јуришнике и мрзитеље других и другачијих. Чувајте се раскољавања када сте незадовољни или љути. Црква смо Св. Саве. Црква. Помесна Црква има свој канонски поредак. То је породица велика. У породици може бити незадовољства, па чак и љутње, јер слаби смо. Но, расцеп и презрење било ког члана породице задаје смртоносан ударац породици.

Народе мој, литија је молитва. Литија је молитвени бој. Литија је увек за човека, а не против њега. Литија је буђење оног аутентичног мужеског, по угледу на Христа, које је посејано у сваком од нас. Литија је ослобађање од страха. Литија није политички или било какав други протест. Литија не може бити скандирање против било кога и било чега већ силовити саборни покрет супротстављања злу. Јавно изговаране речи на литији су речи молитве и речи молитвеног боја у мужеској чврстини и одлучности супротстављања идеологијама непријатељским према истинама Божијег стварања, Божијег откровења и Божијег подучавања.

У конкретном случају, литија је молитвена одбрана од идеологије џендерске, трансродне, транссексуалне и хомосексуалне, поготово припреманој ка деци и малолетницима. Идеологије. Не човека, грешника са таквим страстима. О, народе мој, разумите да у оваквој литији поред вас може да корача и брат са мужеложничком страшћу и сестра са женеложничком, дубоко свесни себе и свог греха, држећи у рукама икону са пуним поштовањем и вером. Вером у милост Божију и надом у помоћ Божију за вођење боја са самим собом. Свако од нас у себи носи терет греха. Има ли безгрешних? Свако од нас је позван да развија борбени одлучни фронт на пољу личног рата. Схватите, да у пастирском искуству имамо сусрет кроз исповести и духовне разговоре са браћом и сестрама, који носе велики терет греха мужеложништва и женеложништва, а који верују, који траже и пут и начин, а слаби су, баш као и сви ми, да пресеку. О, брате, сестро, зар ово није и животна прича било кога од нас, у борби са разним страстима, које нас ломе? Литија је молитвена борба за човека, а не против човека. Литија је изоштравање унутрашњих чула да се препозна свака идеологија, која је против човека, те да се поведе молитвени бој против сваке такве идеологије.

Подметања су огромна. Пробудимо оштрину расуђивања у себи да не будемо обманути. Није мени непријатељ брат са мужеложничком страшћу, или сестра са женеложничком, већ идеологија агресивног циља измене образовања и васпитања, система социјалног старања, дефиниције брака и породице. У мојој земљи, земљи Св. Саве, моме граду, Богородичином граду, желим да, из буђења мужеског духа молитвеног војевања, кажем да под Сунцем Божијим, има места за сваког човека, који носи терет греха, укључујући мужеложнички и женеложнички, али нема места агресивној идеологији измене свести, пре свега наше деце и малолетника, по питању дара полности, датог у чину стварања човека од нашег Творца, дефиниције брака и породице, како нам је вера наша од прастарих давнина дефинисала. Потребно је пронаћи путеве и начине, како браћа и сестре, са оваквима страстима, које их сламају, у друштвеном смислу могу да остварују своја универзална људска и грађанска права. Идеологија џендеризма, трансродна, транссексуална и хомосексуална, дакле, наглашавам, идеологија, дубоко сам убеђен, нема за циљ човека као таквог и уређење његовог места у друштву, већ агресивни напад на вишевековно наслеђе и вредносни систем. То је идеологија измене вредносног система. Управо је то идеологија против човека, а не за човека.

Литија је распламсавање чврстине самоспознаје слободе у човеку. Оне слободе, која нам је утиснута приликом стварања по лику и подобију Божијем. Пример тога имамо у литијама у Црној Гори пре две године. Човек, који је у себи ослобођен од страха за своју плату, радни положај, притиска и прогона, уцењивања и клеветања, а истовремено ослобођен од похлепе за више материјалног, боље положаје, више моћи, неразрешива је енигма замаху штапа и шаргарепе. У августовским данима 1914. мали српски земљорадник, посађен у улогу бранитеља своје Отаџбине, побеђује вишеструко јачег од себе. Како? У том војном боју, српског војника је водила љубав ЗА све оно што му је за леђима и што брани, а не мржња ПРОТИВ, оних испред њега, са којима бој војује. Када је тако, небо се спусти у срца народа свог и учини га непобедивим.

И на крају, литија није политички митинг за и против актуелне изабране власти, а за довођење неке друге. Она је снажна молитвена порука власти (ко год је у том тренутку врши) народа, од чијих многих гласова је и та власт постала власт. Она је молитва и за браћу и сестре, који су допуштењем Божијим добили прилику да врше власт, да борећи се сами са собом, својим далекосежним одлукама поштују сопствени народ, који је највећи чинитељ једне државе.

Ја, по милости Божијој и благослову наше мајке Цркве, мали београдски свештеник, дарујем ове речи, вама, народу мом, без икакве идеје да се преузносим над много мудријим и богатијим искуством оцима наше Цркве. На молбу чеда Светосавља, који улажу труд у разбуђивању молитвеног боја за човека, за достојанство живота, у пуној личној одговорности, написах ове речи да спасем душу своју и стављам свој потпис испод њих. Видимо се у недељу на Литији да Пресветој запојемо Возбраноје Војеводје.

У Београду, два  дана пред Велику Госпојину
 
Јован Бабић, јереј - парох београдски светогавриловског храма

Извор: Косовски завет