Пише ЈОВО БАЈИЋ

Да су 1941, што је било могуће јер је Никола Тесла тада био жив, Хрвати у родном Смиљану ухватили светски славног проналазача, сместа би га убили, као што су током Другог светског рата убили 4 337 Срба из тадашњих личких котара (срезова) Госпића и Перушића, или као што су побили 559 смиљанских Срба од којих је неке крштавао и смиљански прото Милутин Тесла. Убили би га и 1991. године

 

Тешко је наћи Србина са толико дубоким и разгранатим српским коренима и тако утемељеном српском свешћу као што је био Никола Тесла. И свака помисао да се он може изместити из српског и крајишког бића и накнадно, посмртно везати за Хрвате, или пак за оне напојене идеологијом „друге Србије“, разне секташе, међу којима су и сатанисти, представља апсурд и бесмислицу. Нема приличнијег места на којем би се овом светском генију одала почаст од Светосавског храма на Врачару. Тамо је место Теслиној урни и праху, тамо где се расуо и прах Светога Саве. 

ЗАДОЈЕН КОСОВСКИМ ПРЕДАЊЕМ Мало је знаменитих Срба, као што је био Никола Тесла, који имају тако дубоке српске православне корене. Деда му је био свештеник, отац свештеник, један ујак владика, други свештеник, две сестре су му биле удате за свештенике, један сестрић монах… Да га превелика љубав према науци није одвела у свет, он би, као што је прижељкивао његов отац, смиљански прота Милутин Тесла, такође био свештеник. Као и већина православних Срба Крајишника, он је био задојен косовским предањем. Те чињенице биле су 1941. и 1991. добро познате Хрватима који су се, баш због Тесле, окомили на Смиљан и Госпић, где су Срби искорењени.

Није наодмет да се подсетимо детаља Теслиног „родослова“, који је 1936. године, поводом Теслиног осамдесетог рођендана, тада сачинио и обелоданио професор у пензији Коста Кулишић, иначе Теслин школски друг и пријатељ, а двојица пријатеља дописивала су се целог живота. Теслин деда по мајци био је чувени грачачки прота Никола Мандић, који је имао осморо деце – четири сина и четири кћерке. Два сина проте Николе, два брата Теслине мајке Ђуке, били су свештеници. Њен брат, Теслин ујак, Петар, у монаштву Никола Мандић, прво је био свештеник, а онда се замонашио добивши име Никола. Доцније је постао епископ тузланско-зворнички, а затим митрополит дабробосански. Други Теслин ујак био је чувени грачачки прота Тома Мандић.

Теслини родитељи, прота Милутин и Георгина Ђука Тесла, имали су петоро деце: кћерке Милку, Ангелину и Марију, и синове Дану и Николу. Ангелина је била удата за проту Јована Трбојевића који је службовао у Метку. Ангелинин син Петроније Трбојевић био је архимандрит у манастиру Шишатовцу. Најмлађа Теслина сестра Марија је била удата за ријечког проту Николу Косановића.  Прота Милутин Тесла желео је да се један од његових синова посвети свештеничком позиву. Старији син Дане, такође даровит дечак, после једног пада са коња, био је заувек онеспособљен за било који, а поготово свештенички позив, а оцу се није испунила жеља да се тога позива прихвати млађи син Никола. Нема никакве сумње да је Никола васпитаван у српском духу, као што су васпитавана свештеничка деца, и да се он и касније развијао на тим основама.

О духовним основама са којих је Никола Тесла „узлетео“ у свет науке, оставио нам је сведочење и његов друг из студентских дана из Граца, професор Коста Кулишић, са којим је једно време Никола делио студентску собу. Кулишић сведочи да се Тесла у то време интересовао за књижевност ‒ „сем што је он добро разумевао техничке предмете, он је познавао добро и повест књижевности енглеске, француске, а поштогод и италијанске, а да не говоримо немачке“. Посебно је, како каже Кулишић, ценио Дантеа, Петрарку и Бокача. У то време на Универзитету у Грацу деловало је Српско студентско друштво „Србадија“, чији је активни члан био и Тесла, а у „Алманаху“ овога друштва објављивани су његови прилози. Разумљиво је онда што се Тесла интересовао и за српску националну књижевност, што је читао „Горски вијенац“, знао напамет многе српске народне јуначке песме, а међу песницима, првенствено због његове родољубиве поезије, уздизао је Јована Јовановића Змаја, чију је поезију преводио на енглески језик. На једној изложби у Чикагу 1893, где је међу приређивачима изложбе био и Никола Тесла, доминирали су и светлосни ефекти, када су светлошћу исписивана имена највећих светских умова тога доба. Међу њима истицало се и име српског песника Јована Јовановића Змаја. Тесла је изузетно ценио гусле и гусларске песме уз које је одрастао. Потврдио је то примивши у свој дом у Америци, и одајући му највеће почасти, познатог гуслара Петра Перуновића Перуна.

Ваља се подсетити и речи које је Тесла изговорио у време свога боравка у Београду 21. маја 1892. на банкету који му је приредила београдска општина. Тесла је, како подсећа  Коста Кулишић, изговорио и ове речи: „У мени има нешто, што може бити обмана, као што чешће бива код млађих одушевљених људи; али ако будем сретан да остварим бар неке од својих идеала, то ће бити доброчинство за цело човечанство, а ако се те моје наде испуне, најслађа ће ми мисао бити да је то дело једног Србина.

ДА СЕ ЗАТЕКАО У СМИЉАНУ, УБИЛИ БИ ГА Тесла поготову нема ништа заједничко са Хрватима који данас упорно покушавају, због његове светске славе, да му мртвом наметну хрватско национално име и да га прогласе генијем кога је изнедрио хрватски народ. Да су 1941, што је било могуће јер је он тада био жив, Хрвати у родном Смиљану ухватили светски славног проналазача Николу Теслу, сместа би га убили, као што су током Другог светског рата убили 4 337 Срба из тадашњих личких котара (срезова) Госпића и Перушића, или као што су побили 559 смиљанских Срба од којих је неке крштавао и смиљански прото Милутин Тесла. Да је Никола Тесла удовољио очевим жељама, да се определио за свештенички позив и да се као свештеник у то време затекао у Смиљану, Хрвати би га убили као што су убили смиљанског пароха Матију Стијачића. Да је то било могуће, да се Тесла 1991. затекао у Смиљану, пола века после усташких погрома, опет би био убијен, убили би га војници тадашњег хрватског Збора народне гарде.

Када су госпићки Хрвати 1941. кренули у покоље госпићких Срба, кренули су и на Смиљан, који је тада био познат као родно место Николе Тесле.  Добро се тада  знало ко је био Никола Тесла и шта је уопште значио Смиљан. Четири године раније, 1936, у целој ондашњој југословенској држави обележена је осамдесетогодишњица рођења великог научника. О Николи Тесли и његовим открићима у Америци писали су сви ондашњи значајнији југословенски листови. Пет година касније новостворена фашистичка Независна Држава Хрватска нашла се тада у окриљу сила осовине ‒ Италије и Немачке ‒ које су биле у рату са Сједињеним Америчким Државама, где је Тесла живео и чији је поданик био.

Међу првим усташким жртвама у госпићком крају били су православни свештеници и чланови њихових породица, а међу њима и смиљански парох Матија Стијачић, рођен у Клобуцима код Требиња. Оца попа Матије, Видака Стијачића, обесиле су аустроугарске власти 1916. са још 77 Срба мушкараца и две жене. Поп Матија је дуго службовао као парох у Америци, где се истицао у раду са нашим исељеницима, саставивши један зборник молитава и црквених песама. Из Америке се вратио 1935. и био постављен за свештеника у Смиљану. Усташе су га ухапсиле 12. априла 1941.  и одвеле у Казнени завод у Госпићу. Са њим је био затворен и Димитрије Јерковић, свештеник  из оближње Широке Куле, који је претходно служио у Парохији у Смиљану. Обојицу свештеника виђали су испребијане у затвору, а затим су одведени на Велебит где су побијени. Матијиног сина Славка, ђака седмог разреда гимназије, ухапсиле су, а онда убиле госпићке усташе док је у затвору тражио оца.

Жртва усташког злочина био је и госпићки протојереј Гено Илић, рођен 1863. у Смиљану у свештеничкој породици. Он је био пријатељ Теслиног оца Милутина. Највећи део живота провео је у Госпићу. Иако је Илић био у дубокој старости и прикован за постељу, наоружани и униформисани госпићки Хрвати су долазили у његову кућу, злостављали га покушавајући да га онако болесног одведу у затвор, па је он убрзо умро.

Скупину насеља која се звала једним именом ‒ Смиљан и представљала смиљанску општину чинили су: Смиљан, Бужим, Растока, Смиљанско Поље, Дебело Брдо, Трновац, Брушане и Развалуша. Према државном попису из 1931, општина је имала 985 домаћинстава и 4 782 становника. Већину становништва чинили су римокатолици, а међу њима је живео само 621 православни Србин. Од тога броја у усташким покољима убијено је 559 Срба а само их је 62 преживело рат.

По завршетку Другог светског рата, хрватски комунисти у новој југословенској држави прећуткивали су злочине над Србима. У томе су им, чувајући положаје и привилегије, а међу жртвама често је било и чланова њихових најужих породица, издашно помагали и српски лички комунисти. Стратишта на којима су побијени смиљански Срби нису била обележена на достојан начин. Тек на Илиндан, 2. августа 1977,  хрватске власти су дозволиле да се кости српских жртава сакупе на једном месту и сахране у скромне спомен-костурнице на гробљу у Смиљанском Пољу у Богданићу. Нису како је требало обележена српска губилишта у околини Госпића, као што је Јадовно. Смиљанска православна црква Светог Петра и Павла остала је у рушевинама све до 1985. Говорило се да не би требало обнављати цркву „јер би, у противном,  Срби доводили у цркву дјецу на крштење“. Тада је црква само делимично обновљена, покривена и омалтерисана. Уместо старог четвороугаоног торња, саграђен је нови, знатно мањи, „на преслицу“. Обновљен је и парохијски дом, здање у којем је Никола Тесла провео рано детињство. У парохијском дому приређена је музејска поставка чији је циљ био да прикаже детињство великог научника. Тако је то остало до вишестраначких избора у Хрватској 1990. године. 

НА ГУБИЛИШТЕ ПРЕКО ТЕСЛИНОГ СМИЉАНА Прилику да заувек, по свом програму, реше српско питање, да заврше оно што нису успели током Другог светског рата, да истребе Србе из Хрватске, Лике и Теслиног Смиљана, Хрвати су добили 1990. Пет деценија после страшних усташких погрома Срба започели су нови погроми и нови геноцид. Од 16. до 18. октобра 1991. хрватски војници, међу којима су се истицали Милан Рожић, Матија Мартин, Жељко Болф, Жељко Жигић и Мирослав Петри, убили су 119 госпићких Срба, од којих само девет војника, а све остало су били цивили. Међу побијеним Србима били су Бранко Штулић, госпићки окружни судија, Станко Смиљанић, правник, угледни новинар Симо Кљајић. Одвођени су на губилиште путем који је водио поред Теслиног Смиљана. Остаци та 24 масакрирана, а онда спаљена тела нађени су после на локалитету Кулин дô код насеља Широка Кула. Стручњаци за судску медицину Војно-медицинске академије у Београду, који су извршили увиђај над жртвама, наводе да су њихову смрт  проузроковале „стрелне повреде изазване пројектилима ручног ватреног оружја, затим секотине које су настале дејством оштрице замахнутог механичког оруђа, убодине настале шиљком и оштрицом механичког оруђа и утиснути преломи костију главе настали тупином замахнутог механичког оруђа“.

Тих дана настрадали су и Срби у Теслином Смиљану који су преживели усташки нож у Другом светском рату. Убијени су Јово и Рада Богић, Јово Лемаић, Мићо и Милан Пејновић и Богдан Рајчевић. Док је у јесен 1991. радио на својој њиви, Хрвати су убили  осамдесетогодишњег Лукицу Пејновића. Последња жртва из Смиљана била је старица Борка Вранеш, убијена у Госпићу 1993. године

Искорењивањем личких, госпићких и смиљанских Срба Хрвати су настојали да избришу сваку успомену на Николу Теслу. Госпићка гимназија до 1991.  носила је Теслино име, а пред гимназијом је било постоље са попрсјем великана. Велики трг у овом граду такође је носио Теслино име, а тргом испред хотела „Лике“ доминирао је Теслин споменик, рад вајара Фране Кршинића. Овај споменик је миниран 1991, уклоњена је Теслина биста испред гимназије, а на тргу је 1995, уместо Теслиног споменика, подигнута фонтана са скулптуром која је представљала вилу Велебита.

У то време настрадала је и Црква Светога Петра и Павла у Смиљану и парохијски дом поред ње у којем је одрастао Никола Тесла. Један очевидац је забележио да је 1995, када се рат стишао, богомоља била „без улазних врата, вјетар је засуо лишће по поду по којем су се котрљале празне пивске боце и остаци неких ормара… У родној кући Николе Тесле исто… Једно вријеме у њој је био смјештен стожер неких јединица Хрватске војске“.

 

Споменик на Врачару

Још 28. фебруара 1914. године потписан је Споразум о подизању споменика Николи Тесли пред Светосавским храмом у Београду, где би у оквиру споменика или у самом храму била положена и урна са Теслиним пепелом, која се чува у једној витрини у Теслином музеју. Споразум о подизању овог споменика потписан је у Патријаршији у Београду. У име СПЦ споразум је потписао патријарх Иринеј, у име владе Србије министарка енергетике Зорана Михајловић, а у име Београда – тадашњи председник привременог органа градске управе Синиша Мали. Теслин споменик обогатиће овај простор где су споменици Светом Сави и Карађорђу. Иницијатор подизања овог споменика и преношења урне великог научника из Музеја Николе Тесле на Врачар била је Српска православна црква. 

 

Тадић као Месићева и Санадерова икебана

Године 2003. у свету је обележавана шездесетогодишњица смрти Николе Тесле. У свим земљама, научним центрима, универзитетским и академским организацијама, а поготово тамо где је Тесла био почасни члан, отваране су изложбе, организоване свечане академије и предавања као знак поштовања према великом научнику и његовом делу. Само у Хрватској није била обележена ова годишњица.

Вероватно су из амбасаде Сједињених Америчких Држава у Загребу стигли захтеви да и Хрватска на неки начин мора да обрати пажњу на Николу Теслу. На римокатолички празник, Дан заљубљених,  Светог Валентина, 14. фебруара 2006, у Смиљану је свечано обележен почетак радова обнове Смиљанске православне цркве и парохијског дома у којем је рођен Никола Тесла. Око Смиљанске цркве и парохијског дома била су постављена упозорења како је терен миниран иако на овом простору није било ратних дејстава, па ни мина. На овом скупу, где је свечано означен почетак радова на обнови „Тематског парка Никола Тесла“, није било представника институција српског народа у Хрватској ни ‒ представника Српске православне цркве.

Три дана пре централне свечаности прославе Теслиног јубилеја у Хрватској, која је била уприличена у Смиљану 10. јула 2006. године, у строгом центру Загреба откривен је споменик Николи Тесли. На ново место пренета је заправо Теслина скулптура која се до тада налазила у дворишту Института „Руђер Бошковић“. Откривању споменика присуствовао је цео хрватски државни врх, а у центру пажње био је председник Стјепан Месић, који је петнаестак година раније поручио Теслиним земљацима у Госпићу да ће стати сви под један кишобран, и да из Хрватске могу однети само мало земље која им се буде залепила за опанке.

На централној манифестацији обележавања Теслиног јубилеја у Смиљану, тога 10. јула 2006. године, коју је организовала хрватска држава, отворен је „Тематски парк Никола Тесла“. Свечаности је присуствовао цео хрватски државни врх на челу са Стјепаном Месићем и председником хрватске владе Ивом Санадером. На ову свечаност приспео је и гост из Београда, председник Србије, Борис Тадић. Први пут од 1941. године, када је спаљена и срушена, представници Српске православне цркве могли су да уђу у Смиљанску цркву и одрже службу.

Постојала је могућност да централна манифестација тога 10. јула 2006. године буде одржана без публике. Лички римокатолици, који су у два претходна рата побили или протерали госпићке Србе и уништили већину материјалних трагова што би упућивали да је некада овде живео српски православни народ, нису желели да учествују у Теслином јубилеју нити да присуствују овој свечаности.  Ствар су „извадили“ Срби који су на ову свечаност стигли аутобусима са стране, у организацији Српског културног друштва „Просвјета“. Да није било њих, на свечаности би били само званичници са бине и полиција која их је обезбеђивала. 

 

Америчка „захвалност“ Тесли

Американци су се на посебан начин одужили Николи Тесли. Прогон и коначно искорењивање крајишких, па и госпићких Срба у време верско-грађанског рата у Хрватској 1991 – 1995 омогућиле су Сједињене Америчке Државе које су тада Туђману послале своје војне стручњаке. На тај начин створена је хрватска војска. Ти амерички стручњаци осмислили су и водили акцију „Олуја“. Успех америчке војне мисли и стратегије коју је користила хрватска војска, уништавајући 1995. године Теслине Србе, тријумфално је „оверио“ тадашњи амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт, сликајући се победнички на хрватским тенковима, газећи српска насеља у Хрватској. 

 

ИСКОРЕЊЕНЕ БРОЈНЕ СРПСКЕ ПОРОДИЦЕ

До те кобне 1941. године, у тадашњој смиљанској општини у насељима Смиљан, Смиљанско Поље, Богданић, Љутача и Заблата живеле су старе српске породице: Басарићи, Богићи, Гајићи, Делићи, Лемајићи, Милашиновићи, Пејновићи, Продановићи, Стијачићи, Катићи, Поткоњаци, Почуче, Рајчевићи, Старчевићи, Вранеши, Јаворине, Витаси, Вујиновићи, Милеуснићи, Пезељи, Плећаши, Чубрило, Димићи, Јерковићи и  Паићи. У време првих злочина, пре Илиндана 1941. године, убијена су 42, док је на Илиндан, 2. августа 1941. године,  убијено 462 члана ових породица. Од 49 чељади породице Вранеш, од усташке руке тада је страдало 44, од тога двадесеторо деце и девет жена. Од 129 Лемајића 1941. године убијено их је 116, а после је страдало још четрнаест чланова ове породице. Почетком рата разграната породица Пејновића бројала је 121 члана, већ у првим погромима прве ратне године убијено их је 113, од тога је 94 страдало од ножа, а деветоро је живо спаљено.

 

Извор: ПЕЧАТ