Матица хрватска, 1967.

ДЕКЛАРАЦИЈА О НАЗИВУ И ПОЛОЖАЈУ ХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА

Вишестољетна борба југославенских народа за националну слободу и социјалну правду кулминирала је револуционарним преображајем у раздобљу од 1941–1945. Тековине Народноослободилачке борбе и социјалистичке револуције омогућиле су свим народима и народностима у Југославији да уђу у нову фазу њихова повијесног постојања. Ослањајући се на темељна начела социјализма о праву сваког човјека да живи слободан од сваке подјармљености и о праву сваког народа на потпун суверенитет и неограничену равноправност са свим другим националним заједницама, Словенци, Хрвати, Срби, Црногорци и Македонци формирали су федеративни савез, саздан од шест социјалистичких република, као јамство те узајамне равноправности, међусобног братства и социјалистичке сурадње.

Начело националног суверенитета и потпуне равноправности обухваћа и право свакога од наших народа да чува све атрибуте свога националног постојања и да максимално развија не само своју привредну, него и културну дјелатност. Међу тим атрибутима одсудно важну улогу има властито национално име језика којим се хрватски народ служи, јер је неотуђиво право свакога народа да свој језик назива властитим именом, без обзира ради ли се о филолошком феномену који у облику засебне језичне варијанте или чак у цијелости припада и неком другом народу.

Новосадски договор оправдано је декларирао заједничку лингвистичку ос-нову српског и хрватског књижевног језика не поричући хисторијску, културно-хисторијску, националну и политичку истину о праву свакога народа на властити језични медиј националног и културног живота. Те су тековине формулирали и уставни текстови, и Програм Савеза комуниста, политичког предводника наших народа у револуционарној борби.

Али успркос јасноћи основних начела, становите непрецизности у формулацијама омогућавале су да та начела буду у пракси заобилажена, искривљавана и кршена унутар ширих појава скретања у реалности нашега друштвеног и економског живота. Познато је у којим су околностима у нашој земљи оживјеле тенденције етатизма, унитаризма, хегемонизма. У вези с њима појавила се и концепција о потреби јединственог »државног језика«, при чему је та улога у пракси била намијењена српском књижевном језику због доминантног утјецаја административног средишта наше државне заједнице. Успркос ВИИИ конгресу, ИВ и В пленуму ЦК СКЈ, који су у нашим данима посебно нагласили важност социјалистичких начела о равноправности наших народа па, према томе, и њихових језика, путем управног апарата и средстава јавне и масовне комуникације (савезних гласила, Тањуга, ЈРТВ у заједничким емисијама, ПТТ, жељезницама, тзв. материјала економске и политичке литературе, филмских журнала, разних административних образаца), затим путем језичне праксе у ЈНА, савезној управи, законодавству, дипломацији и политичким организацијама, фактично се и данас проводи наметање »државног језика«, тако да се хрватски књижевни је-зик потискује и доводи у неравноправан положај локалног нарјечја.

 

УСТАВ СФРЈ 1963.

Члан 42.

„Равноправни су језици народа и народности Југославије и њихо-ва писма.

Припадници народа Југослави-је имају, у складу са републичким законом, на територији друге ре-публике право на наставу на свом језику.

Изузетно, у Југословенској на-родној армији командовање, војна обука и администрација врше се на српскохрватском језику.“

Члан 131.

Савезни закони и други општи акти савезних органа објављују се у службеном листу федерације у аутентичним текстовима на јези-цима народа Југославије: српско-хрватском односно хрватскосрп-ском, словеначком и македо-ском.

Органи федерације у службе-ном општењу придржавају се на-чела равноправности језика народа Југославије.“

Особито важне иницијативе привредне и друштвене реформе, ослањајући се на битна својства нашег самоуправног социјалистичког друштва, обвезују нас да на подручју свога дјеловања – језика, књижевности, знаности и културе уопће – подузмемо све потребно да се у непосредној пракси остварује и остваре сва изложена начела нашег социјалистичког сустава.

На тој основи потписане хрватске културне и знанствене установе и орга-низације сматрају да је неопходно по-требно:

1) Уставним прописом утврдити јасну и недвојбену једнакост и равно-правност четирију књижевних језика: сло-венскога, хрватскога, српскога, маке-донскога.

У ту сврху треба измијенити фор-мулацију из Устава СФРЈ, чл. 131, која би морала гласити овако:

»Савезни закони и други опћи акти савезних органа објављују се у ау-тентичном тексту на четири књижевна језика народа Југославије: српском, хр-ватском, словенском, македонском. У службеном саобраћају органи федера-ције обвезно се држе начела равноправности свих језика народа Југославије.«

Адекватном формулацијом треба осигурати и права језика народности у Југославији.

Досадашња уставна одредба о »српскохрватском односно хрватско-српском језику« својом непрецизношћу омогућује да се у пракси та два ус-поредна назива схвате као синоними, а не као темељ за равноправност и хр-ватског и српског књижевног језика, једнако међу собом, као и у односу према језицима осталих југославенских народа. Таква нејасноћа омогућује да се у примјени српски књижевни језик силом стварности намеће као јединствен језик за Србе и Хрвате. Да је стварност заиста таква, доказују многобројни примјери, а међу њима као најновији недавни Закључци пете скупштине Савеза композитора Југославије. Ти су закључци објављени успоредно у српској, словенској и македонској верзији као да хрватскога књижевнога језика уопће нема или као да је истовјетан са српским књижевним језиком.

Потписане установе и организације сматрају да у таквим случајевима хрватски народ није заступан и да је доведен у неравноправан положај. Таква се пракса ни у којем случају не може оправдати иначе неоспореном знанственом чињеницом да хрватски и српски књижевни језик имају заједничку лингвистичку основу.

2) У складу с горњим захтјевима и објашњењима потребно је осигурати досљедну примјену хрватскога књижевног језика у школама, новинству, јавном и политичком животу, на радију и телевизији кад се год ради о хрватском становништву, те да службеници, наставници и јавни радници, без обзира откуда потјецали, службено употребљавају књижевни језик средине у којој дјелују.

Ову Декларацију подносимо Сабору СРХ, Савезној скупштини СФРЈ и цје-локупној нашој јавности да се приликом припреме промјене Устава изложена начела недвосмислено формулирају и да се у складу с тиме осигура њихова пот-пуна примјена у нашем друштвеном животу.

Матица хрватска, Друштво књижевника Хрватске, ПЕН-клуб, Хрватски центар, Хрватско филолошко друштво, Одјел за филологију Југославенске академије знаности и умјетности, Одјел за сувремену књижевност Југославенске академије знаности и умјетности, Институт за језик Југославенске академије знаности и умјетности, Институт за књижевност и театрологију Југославенске академије знаности и умјетности, Катедра за сувремени хрватскосрпски језик Филозофскога факултета у Задру, Катедра за сувремени хрватскосрпски језик Филозофскога факултета у Загребу, Катедра за повијест хрватског језика и дијалектологију Филозофскога факултета у Загребу, Катедра за југославенске књижевности Филозофскога факултета у Задру, Катедра за старију хрватску књижевност Филозофскога факултета у Загребу, Катедра за новију хрватску књижевност Филозофскога факултета у Загребу, Институт за лингвистику Филозофскога факултета у Загребу, Институт за науку о књижевности Филозофскога факултета у Загребу, Старославенски институт у Загребу, Друштво књижевних преводилаца Хрватске

Извор: Српско слово