И даље морамо да чујемо речи мудрих Грка: „Ако Атина остане без обућара, ићи ће боса, ако остане без кројача ићи ће гола, а ако остане без културе, Атине неће бити”.


Ћирилично иницијално писмо КОТЕЖ (Дарко Новаковић)

Када сам позван да у пет тачака побројим оно што видим као основне слабости српске културе, помислио сам да је реч о нецелисходном сажимању. Проблема има далеко више и њихово свођење на било који једноцифрени број не представља ништа друго него тек начињање једне озбиљне теме. Ипак, о култури је боље говорити него ћутати, па и ако се не обухвати све важно у једном осврту, нека одабране теме буду предложак за друга и другачија сагледавања. Ево дакле, једног од бројних могућих виђења.

Кад стратегије развоја нема, вечито се постављају питања који су приоритети, шта су основне вредности које се штите. Како стварати услове за развој културе у динамичном окружењу и у суочавању са сложеним изазовима глобализације и интеркултуралности. Основни задатак сваке културне политике морао би да буде препознавање продуктивног културног језгра, оних темељних димензија националне културе, њихово очување и предавање наредној генерацији, увећано за највреднија достигнућа нашег доба. Око елемената који чине културно језгро српског народа не постоји несумњива сагласност и један од задатака Стратегије развоја културе, коју је Министарство културе и информисања припремило за скору јавну расправу, биће и деликатан и изазован покушај да се ти елементи оцртају.

Осим тога, у стратегији биће означен српски културни простор, односно простор на коме је српски народ током историје оставио несумњиве трагове свога постојања. Културни простор неког народа често се не поклапа с његовим државним простором, већ се простире и загранично и тамо коегзистира с другим културама, углавном уз међусобно прожимање и оплемењивање – осим када политичко-историјске страсти отму власт од здравог разума и логике културног развоја и самог живота. Верујем да ће дефинисање слојевитог садржаја српског културног језгра и културног простора бити искорак у квалитету и свеобухватности разумевања вредности које морају бити предмет заштите, унапређивања и материјалне подршке.

Посебно се мора водити рачуна и о правима националних мањина на заштиту и неговање својих културних идентитета, не само због међународних норми које на то упућују, већ – што је можда и важније – такође због уверења да развој сваке мањинске културе у једној држави заправо непосредно доприноси и укупном културном развоју. Српска култура, у свом дугом трајању, примала је зрачења и сама је зрачила на друге. У вечној игри културних преноса и размена, на добитку су они народи који највише примају и који издашно дају.

Лајтмотив свих дебата у култури јесте питање финансирања. Култура не почива искључиво на новцу, али је новац један од предуслова за њено програмско и институционално одржање. Србија не може да се подичи издвајањима која данас износе око 0,7 процената из бруто друштвеног производа за културу. Тај проценат нас смешта близу дну лествице, бар међу европским државама. Стратегија развоја културе предвиђа обавезу државе да, у наредних десет година, повећава издвајања из БДП-а за културу по стопи од најмање 0,1 посто годишње. На крају реченог периода, издвајања би требало да порасту на око два процента. Спремност друштва да преузме на себе обавезу постепеног оснажења културног буџета – а то не би смело да буде упитно – представљаће један од најважнијих доказа наше спремности за историјски опстанак и охрабрујући знак укупне моралне виталности. Такође, биће понуђена нова решења за пореске олакшице приватном сектору за улагање у културу – тема о којој се годинама бескрајно много прича, а поражавајуће мало ради.

Заштита језика и писма један је од основних идентитетских изазова у савременом добу. Језик је један од најважнијих градивних елемената културног идентитета. Хајдегер је писао да је „језик дом битка и да у настамби језика обитава човек”. Светом у коме живимо доминира један глобални језик, као средство међународне комуникације, трговине, медија и индустрије забаве. Уколико кинески змај снажније замахне репом, можда ће примат данашњег глобалног језика у наредним деценијама бити угрожен, али то неће помоћи опстанку тзв. малих језика. Велики уплив туђица, банализација говора у јавној и приватној сфери, игнорисање граматике и правописа у корист импровизованог „практичног” новоговора, може да представља озбиљну и негативну културну мутацију, са забрињавајућим последицама. Очување и опстанак језика у матици глобализације, проблем је који се тиче многих. Исто важи и за писмо. Као да ћирилица све убедљивије губи битку. Иза те појаве не стоји теорија завере, већ проста, историјски објашњива глобална доминација латинице, чему треба придодати и наш осведочени мањак културног самопоштовања. Латиница је такође писмо дела српског народа и ту чињеницу треба посматрати као предност, а не као ману. Али, латиницу штити глобално повлашћен статус, а ћирилицу нико осим народа чији је она украс и непроцењива културна драгоценост. Ако престанемо да користимо ћирилицу, постаћемо народ који се без достојне борбе одрекао битног знака културног идентитета. Кад бисмо то учинили, личили бисмо на неке (измаштане!) Атињане који Партенон претварају у оријентални базар, привучени ђинђувама и мирисним зачинима. Питању заштите ћирилице Стратегија развоја културе посветила је достојну пажњу. У складу с тим, Министарство културе и информисања припремило је предлог измена и допуна Закона службеној употреби језика и писама које ће ускоро предложити Народној скупштини.

Заштита културног наслеђа темељна је обавеза сваке разборите културне политике. Србија је, захваљујући географском положају, била и остала раскршће различитих културних ареала и струја, место настанка можда и најстарије културе нашег континента, на обалама Дунава, завичај бројних римских императора, блистава следбеница Византије, живописни изданак османског наслеђа и саставни део медитеранске културе. Материјални и нематеријални трагови ових историјских чињеница красе Србију у сваком њеном делу. Систематска брига о њиховој заштити, конзервацији, очувању и дигитализацији грађе, не само да су обавеза друштва у културно-историјском смислу, већ и залог привредног развоја, најпре културног туризма. Снажније међународно повезивање стручњака из ове области тек је једна од бројних недовољно искоришћених могућности.

Савремена култура тешко је ухватљив и дифузан процес, који настаје и мења се под утицајем развоја технологија, које је вероватно један од највећих које историја памти. Старе форме убрзано нестају, а нове настану и нестану пре него што оставе дубљи траг и утицај. У том зајапуреном колоплету и српски савремени ствараоци учествују и боре се за видљивост. Српска култура мора имати отворена врата и прозоре за утицаје са стране, а држава треба да побољша услове за рад савремених стваралаца: кроз издашније пројектно финансирање (уз ваљану евалуацију), кроз боље профилисање награда и амбијента за књижевно стварање, кроз значајне манифестације националног и међународног карактера и повећану мобилност уметника путем међународне размене.

Српска савремена култура, свакако, мора ићи укорак са временом. Исак Њутн је рекао да му је успех био олакшан „зато што је стајао на леђима дивова”. Домаћи савремени ствараоци такође имају дивове на чијим широким плећима могу да стоје, а да ли ће савремену светску уметност обогатити и фракталима богатог мозаика сопственог културног наслеђа уграђеног у модерну форму, или ће самостално крчити сасвим нове путеве, или ће кретати у подручју безидејног епигонства – ствар је талента, надахнућа и умећа. Држава ту може само да помаже, колико може.

Верујем да су просвета и култура два лица исте духовне делатности и да боља међуресорна сарадња може да донесе видљиве резултате. Најмлађе генерације треба да се окруже културом још у најранијем детињству, кроз нове образовне методе и већи фонд часова посвећен историји уметности, историји религија, књижевности и музици. Морају се применити ефикаснији алати и мере које би медије, а поглавито електронске, мотивисале да значајнији простор опредељују за културу у ширем смислу и да гаје своју публику дејством квалитетних садржаја – а не да трче погубну трку за рејтинзима, подилазећи најнижем укусу. Али, о медијима, опширније неком другом приликом.

Српска култура је, упркос историјским недаћама, витална и своја, богата наслеђем, расадник талената и темељни ослонац и оријентир народа у борби за опстанак и напредак на историјској сцени. Њене затечене унутрашње противречности, релативно лош материјални статус и недовољно делотворан нормативни оквир, неће условити њен крах или слабљење, уколико друштво коначно буде препознало неопходност безусловне борбе за њено очување и унапређење. Верујем да имамо основа за разумни оптимизам. И даље морамо да чујемо речи мудрих Грка: „Ако Атина остане без обућара, ићи ће боса, ако остане без кројача ићи ће гола, а ако остане без културе, Атине неће бити”.

Извор: Политика