Драган Хамовић, за “Новости”, о књизи песама “Тиска”, духовности и културној политици: Како оценити препуштање гашењу Летописа Матице српске, који носи отисак самосвојног трајања и улагања најбољих међу нама

 

ЦРЊАНСКИ је, и не само он, тврдио да се роман може писати на нематерњем, али поезија искључиво на језику на којем смо одрастали. Јер песма подразумева и оно изговорљиво и нешто преко тога. Предсвесно и свесно у загрљају. Чулност и танчину почетног додира са светом. Опипљивост речи - каже, за “Новости”, Драган Хамовић, поводом књиге песама и записа “Тиска”, у којој пише да истинска поезија може једино бити исписана на језику детињства.

 

Хамовић је, како каже, у овој књизи (издавач Народна библиотека “Стефан Првовенчани”) сакупио пребране и дорађене песме из збирки “Матична књига”, “Жежено и нежно” и “Змај у јајету”, али и двадесет нових песама у циклусу “Изба”, и неколико прозних записа.

- Циклус “Изба” сачињава поглавље једне књиге у даљем настајању. Мислим да се ова скупина ранијих, дорађених и нових песама, с новим лирским записима уз песме, може као целина сама оправдати. Премрежена је разним спојевима - каже Хамовић.

* Каква нит повезује све песме?

- “Тиска” је лирска аутомитографија. Отуда је отворена, недописана. Песме из “Избе”, опет, бацају више светла на општија кретања. Трагају за дубљим упориштима заједнице, савремене и повесне. Јер појединац није сам за себе и само за данас. У свакоме учествује минуло и долазеће мноштво. А то ваља освестити. Осетићемо се мање самим и - потребнијим.

* Колико савремена поезија доприноси чувању културе сећања и предања, обнови духовности?

- Поезија је поглавито умешена од сећања и од памћења културе, па је умни сажетак укупног протока ствари. Огледне се у својој прошлости, препозна, зачуди или запрепасти. Одвоји битно, оно што остаје.

TЕНЗИЈА ЖИВОТА

* Шта значи наслов књиге?
- По опису Речника Матице српске: “Мноштво чега живог, што се гура, тиска са свих страна, врева, стиска, навала...”
Са свих страна, пре свега изнутра, притиска и тишти. И сам стих, везани стих нарочито, без тиске не може. Тиска покреће. Без тензије нема лирског склопа. Као што нема ни живота.

 

* Да ли је данас могуће задржати поверење у говор, ићи, како кажете, том “линијом јачег отпора”?

- Најпре о поетици отпора. Само градиво што се отима обради и пружа отпор, у сваком делању и писању, обећава извеснију духовну добит. Данас страдамо од сувишка привидне лакоће, вредности губе на стварној тежини. Идемо на сигурно, са циљаним, једнократним ефектом. Истањивање и разарање језика одавно је позиција врло комфорна и некреативна. Смисао се не може растакати до у бескрај. Јесте слаба корист од наметаних, готових смисаоних оквира, али насушни смисао сведочимо лично избореним доказима. А пуноћа говорног облика, који делује и на друге, јак је доказ. Око тога се треба помучити, допрети до говора у који ћемо поверовати.

* Како бринемо о култури?

- Како оценити, рецимо, комотно препуштање гашењу Летописа Матице српске, једне од ретких дуговечних установа, али и другог што носи отисак самосвојног трајања и улагања најбољих међу нама? Релативизације и одсуство дубине производе поразне учинке. Обеснажено је српско културно становиште, у статусу гериле у сопственој земљи, све мање својој. Овдашња културна политика не служи самоодржању и изградњи самопоштовања, нити развијању критичке самосвести. Док околне, новостворене етније и државе пабирче и преправљају своје родослове, посежући и за оним што им не припада, временитој српској држави и култури малтене је свеједно на чему кроз векове почива. Ћириличке табле, симболички траг једног народа, ритуално се разбијају на ободу Европске уније - али се ћирилица прећутно изгони из јавне употребе широм саме Србије. Моменат јавног и националног интереса исмејан је од врха до дна. Шта је све, без речи и узбуне, пометено, обустављено, искривљено. Знам и то, с друге стране, да честитих појединачних и збирних напора има и сада, подвига затурених од шире пажње и признања. У њима је залога даљег опстанка. Ипак, поред нашег удела у нашем пропадању, проверени непријатељи не морају одвише да запињу. А они се иначе тешко мењају, нити ико од њих захтева ревизију свести.

* Како се књижевност уклапа у важеће планетарне механизме за “успављивање маса” и лакше подношење стварности?

- Проза је, укупно узев, подложнија тржишној употреби. Ко још на поезију рачуна? А пуновредна песма је свеснија од нас самих, из своје основе увиђа и опомиње. Није од практичне памети и храбрија је него песник као грађанин. Управо јој памћење даје потисак и бодри је у наступу. Зато је носиоци моћи склањају устрану, системски заглушују, јер не доприноси духовном поравнању света и човечанском обезличењу. Поезија нас оличава и обавезује. Без песме је за малена царство.

 

Извор: Новости