Поводом (зло)намерног ширења (не)постојећих нејасноћа које се често читају ових дана у многим средствима обавештавања поводом најављеног, сасвим нормалног и оабвезујућег усаглашавања постојећег Закона о службеној употреби језика и писама по Члану 10. актуелног Устава Републике Србије

• Иако су, убрзо по црквеном расколу (1054), Хрвати примили католички црквени обред нису лако и брзо напустили заједничко словенско писмо глагољицу и прихватили латиницу

• Срби су много брже и лакше напустили глагољицу и прихватили савршеније и подесније писмо за српски језик ћирилицу као народ православног верског обреда

• Срби су, под притиском и посебно под комунистичком политиком, прихватили и спровођење подвале звано двоазбучје у свом језику припр4емљене још од приватног Књижевног договоера у Бечу (1850) када су се заједно с хрватским лингвистима и књижевницима потписали хрватским латиничким писмом на тексту Договора и Вук и Даничић

• Подвала Србима звана „двоазбучје“ показала је свој циљ и коначну планирану намеру да Срби уведеном латиницом на Бечком договору замене своје миленијумско писмо, отворено је у ужим политичким и лингвистичким круговима, без скривања, после доласка комуниста на власт у Југославији 1945. а посебно успешно после озваниченог и планираног Новосадског договора (1954)

Латиница је у језик Срба уведена, под „присмотром“ царског Беча још 1850. године

Идеју да се народни језик из српске усмене књижевности уведе за стандардни језик свих Срба (срећа је и нужност да се један језик усвоји за целину народа) донело је време устанака у 19. веку за ослобођење окупираних Словена и за њихов културно-научни успон. Ту идеју је, мудро, Беч узео у своје руке у време Аустроугарске Монархије јер му је било важно да словенске народе који су се служили штокавшптином на Балкану обједини у једном језику ради смањивања трошкова његове владавине у словенским земљама Монархије. Јернеј Копитар као службеник Беча наишао је на упорног и, свакако виспреног, Вука Караџића (који се затекао у Бечу после крвавог угушивања Првог српског устанка од Турака) за тај посао што се тиче српског језика и оних који ће се служити тим језиком. За језик им је било лако да се одлуче за основу тога стандардног, књижевног језика. Узет је у основи, наравно српски, штокавски из говора народа источне Херцеговине и углацном из усмене књижевности српскога народа који је по елементима био сличан, умногоме исти, с говориам већег дела Шумадије и данашње Војводине, Славоније, готово целе данашње Босне и Херцеговине, Книнске крајине, већим делом далматинске области, затим Дубровника где је преовлађивало штокавско (превасходно српско) наречје на коме су већ имали објављена уметничка, књижевна дела представници штокавског језика који су се изјашњавали највећим делом као Срби католичке вере.

Бечу је, преко Ј. Копитара и касније Ф. Миклошича успело прилично лако да се у такав књижевни језик укључе и Хрвати чакавци и кајкавци јер та наречја нису имала елементе да се изгради књижевни језик ни за за све Хрвате, а камоли још и за Србе. Хрвати су се, уз подршку Беча, прилично (али не зачас и лако) мудро убедили да се обједине око таквог (у основи српског) књижевног језика, јер на чакавском и кајкавском нису се могли проширити касније на велики део католичког становниптва ради обједињавања хрватске нације на што ширим просторима у време владавине Аустроугарске и нису могли рачунати на будуће ширење хрватских области уз помоћ католичког фактора. Прихватањем, дакле, тог књижевног језика за свој даљи успон показали су националну мудрост у своју будућу корист.

Хрватски политичари и лингвисти, стицајем околноси, показали су се мудрим у озваничењу „хрватског језика“ и (о)чувању свога писма

Хрватски политичари и интелектуалци су с њиховим лингвистима показали још једну политичку и лингвистичку мудрост. Они су, иако је било једног броја Хрвата за то да, уз прихватање таквог књижевног језика, приме од Срба и писмо, јер је, на пример, највећи лингвиста 19. века у Хрватској Томo Маретић тврдио у својој Граматици за српску вуковску ћирилицу да је „u čitavoj Europi , a valjda i na čitavom svijetu nema pisma, koje bi u tom obziru bilo bolje od azbuke koju je Vuk složio i upotrebqavao“1 , што су потврђивали и још неки истраживачи и тада и касније пиром света. Хрватска мудрост је била и у томе што су они примили тај доминантно српски књижевни језик, али су га примили на латиничком писму.

Има назнака у делима Вука Караџића да се он надао да ће и Хрвати прихватити његов ћирилички састав за своје писмо. И то би било и очекивано и нормално. Кад признаш да си примио језик (то су признавали многи хрватски лингвисти и интелектуалци у областима данашње Хрватске у 19. веку), сасвим је нормално и обавезно д узмеш и писмо. За енгелски језик, или француски и било који многољуднији и утицајнији у свету језик, ни у сну се не би могло догодити да неки други народ прими тај језик за своју употребу, а да прави друго писмо за њега. Тако се, у ствари, родило српско и хрватско (српскхрватско) двоазбулчје. У томе су, свакако, Хрвати добили подршку и помоћ од Беча, јер му је било лако да за католике Хрвате издејствује преко Вука легализацију другог писма за Хрвате уместо православне (српске) ћирилице, јер Аустроугарска је за све време постојања више пута забрањивала ћирилицу и наређивала латиницу с јасном намером да Срби напусте то (свакако православно) писмо и замене га (свакако католичком) латиницом.

Вирус за забрањивање ћирилице и њену замену хрватском гајицом био је, после неуспешних трајнијих забрана ћирилице због побуне Срба с њиховим свештенством више пута у 17. и 18. веку примирен све до појаве у Југославији комунистичке власти после 1945. Истина, у Краљевини Југославији (1918-1941) постојало је прилично добро извагана равноправност писама у језику Срба и Хрвата. Срби су писали готово сви својом ћирилицом, а Хрвати апсолутно сви својом латиницом (гајицом). А на железничким станицама, на државним установама и слично углавном се поштовало и у Србији и у Хрватској двописмо. Никад није било само ћирилице ни у Србији ни само латинице у Хрватској.

Касније, током Другог светског рата, у време усташке НДХ, зна се, било је: ћирилица забрањена и наметнута свима само хрватска латиница (гајица). У ономе делу разбијене Краљевине Југославије где је била под окупацијом Немаца Недићева администрација била је, наравно, испод немачког језика и немачке латинице, у употреби углавном српски језик и његова ћирилица. Кад је била окупација, што се писма тиче, Срби и Хрвати у НДХ и у Србији били су по употреби писма свако на своме. Међутим, када је дошла комунистичка власт (1945), почела је и у Србији полако па све брже замена српске ћирилице хрватском латиницом.

Подвала Србима звана „двоазбучје“ показала је свој циљ и коначну планирану намеру да Срби уведеном латиницом на приватном Бечком договору замене своје миленијунмско писмо без скривања је отворена до краја после доласка комуниста на власт у Југославији 1945. а посебно после озваниченог и планираног Новосадског договора (1954) када је, под добро изведеном „присмотром“ комунистичке власти легализован такав вид „двоазбучја“ у коме је у расправама у то време отворено говорено о „постепеној замени /српске) ћирилице (хрватском) латиницом, у чему су имали сумњичавост чак и неки хрватски језикословци (на пример, Мате Храсте) који нису веровали да ће се српски народ лако одрећи писма ћирилице јер Срби „pišu ćirilčicom od prvih pisanih kwiževnih spomenika svojih do danas“ 2 , „jer bi to značilo u najmawu ruku ozlovoljiti cijeli narod“ 3 . Супротно је мислио Милија Станић, тада сарадник Српске академије наука и уметности (која, и данас, да ли случајно, после сваког укидања назива српскохрватски језик, објављује нове томовеРечника српскохрватског књижевног и народног језика и чије презиме Станић /Драган/, да ли случајно, данас влада сиротом Матицом српском и тврди да је „нама историја дала два писма и да тако мора да остане“, без обзира на то што је реч о насилној, често окупатрорској историји, двоазбучје ни у једном другом књижевном језику не познаје ни европска ни светска пракса) овако: наша револуција и братсво јединство ипак њему (Станићу) даје за право да је то „оно објективно што у овом часу даје могућности многима нама у Југославији да мислимо о свођењу наше две азбуке на једну“ 4 , наравно, на хрватску абецеду.

Ако српски лингвисти не изврше хитну реформу Правописа у решењу писма, српска ћирилица неће имати будућност

После Новосадског договора о српскохрватском језику и (формално) о „равноправности латинице и ћирилице“ (1954) почео је комунистички нескривен програм и циљ: ћирилица се неће законом забранити, препустиће се употреба писама „равноправно“, али се није крило да је то привремено, све док се фаворизацијом „постепено“ од власти на све начине, па и преко школе, хрватска латиница тако не „омили Србима“ све док они не схвате да је свеједно којим ће писмом писати свој језик. За Хрвате то није важило, јер није био програмски план комуниста да се, тада још већинска, фаворизује ћирилица, него хрватска абецеда.

Комунисти су, када су нешто хтели, били веома успешни и брзи. Они су успели да фаворизовањем гајице и без формално забрањене ћирилице као у ранијим периодима, од 1954. до 1970. године замене гајицом код Срба 80 одсто ћирилице у језику Срба. После 1970. године то се још побољшало у корист нескривано фаворизоване хрватске гајице, па је ћирилица данас у Србији просто сасечена 90 одсто. Остало је још десетак процената српске ћирилице у јавности, па да се ћирилица сасвим изгуби међу Србима, рачунајући и Србију.

Пропаганда свих врста била је уведена, па чак и у том снмислу да је ћирилица „српско хегемонистичко писмо“, па онда да је „застарела“, па „националистичко“ и „шовинистичко писмо“, све до тога да је српска ћирилица „фашистичко писмо“. Није редак случај да се то и данас чује чим се јаве они који траже, природно, повратак српске ћирилице у живот у складу с уставном обавезом из Члана 10. и у складу с општом светском праксом у којој не постоји нигде начин решења питања писма било ког другог народа и њиховог језика као што је то после Новосадског договора све до данас у Правопису српскога језика (уникатно двописмо као у време српскохрватског језика. А речени Члан Устава Србије о језицимаи писмима сасвим је усклађен са европском и светском општом праксом у решавању питања писма у свим другим народима и њиховим језицима.

У многим коментарима у наше време, посебно поводом интервјуа проф. др Срете Танасића под насловом „Латиница није српско писмо“ 5 јављали су се, осим разложних, одмерених и научно заснованих коментара, појавили су се и они коментари који су очигледно не само неупућени у проблем него и очуигледно злуради и игнорантски према преузетим обавезама у вези са српским језиком и писмом и који немају везе с лингвистиком и правима људи и народа, него имају само везе са деценијама ширеним заблудама о српском писму, о „богатству двоазбучја“ само за Србе и с навикнутим истискивањем српске азбуке. Чак се спомиње како је ћирилица нескладна с новим „технологијама“, а хрватска „квачаста“ абецеда (која не постоји нигде у том саставу до у Хрватској и у новим језицима „босанском“ и „црногорском“) јесте. Мада су Црногорци увели два нова знака у ту хрватску абецеду и тако су сачинили ново писмо: „црногорчицу“. И, сигуран сам, ко ово схвати или се сам упусти у истинито откривање разлога и начина прогона српске азбуке, схватиће лако зашто је важно за Србе да усагласе закон с уставном обавезом о писму Срба и њиховог језика, а не да се и даље деле само Срби (и) по писму. Ваљда је некима мало српских деоба, па је важно да се разликују од свих других народа којима требају два писма, јер им је „мало“ једно писмо које је свима другима у њиховим језицима сасвим довољно и важно да се други не деле као Срби и у писању свога језика.

Што се Хрвата тиче у вези с њиховим националним писмом данас, узгредно можемо рећи да иако су они, убрзо по црквеном расколу (1054), примили католички црквени обред нису лако и брзо напустили заједничко словенско писмо глагољицу и прихватили латиницу. Они су дуже од Срба задржали гфлагољичко писмо. Познато је да су неки католички попови „глагољаши“ писали за црквене потребе текстов глагољицом чак све до 20 века. Срби су глагољицу напустили и заменили је подеснијим и једноставнијим ћириличким писмом већ десетак година после смрти другог (Методија) од двојице браће који су се сматрали првим словенским „учитељима“ и творцима прве словенске азбуке глагољице.

Срби су, дакле, много брже и лакше напустили глагољицу и прихватили савршеније и подесније писмо за српски језик – ћирилицу као народ православног верског обреда. Срби су, нажалост, под притиском и посебно под комунистичком политиком, били приморани да за релативно кратко време, прихвате и спровођење подвале зване двоазбучје у свом језику с коначним, њима ни данас недовољно јасним циљем – да у коначном буду полатиничени и да тако олашано буду асимиловани преко губљења темеља свог ћириличког идентитета.

Закључак: неопходно је и Правопис српскога језика хитно подврћи уставној обавези јер ништа у правној држави не сме бити противуставно решено

Српски лингвисти данас треба много усредсређеније и озбиљније да схвате да јесте важно, веома важно ово усаглашавање Закона о службеној употреби језика и писама с уставном (народном) обавезом по Члану 10. Устава Србије, у чему су формулацијама у Предлогу измена у Закону дали веома велики допринос, јер то нису могли ваљано да ураде само правници без сарадње с лингвистима, али треба и поред тог усаглашавања да схвате да је подвала „двоазбучје“ само Србима била нешто најбоље што су могли да осмисле они који су већ хиљаду година укључени у смишљени прогон српске ћирилице и њену забрану и замену латиницом. Да је та подвала „двоазбучје“, па чак и „богатство двоазбучја“ већ одавно дала планиране и очекиване резултате у прогону/замени у јавној пракси чак преко 90 одсто српске азбуке гајицом за 64 године од времена умногоме погубног по језик Срба и, нарочито, српску ћирилицу Новосадског договора и у Србији и изван Србије. Зато је веома важно, може се слободсно рећи неизбежно, најхитније усаглашавање решења питања писма у Правопису српскога језика такође по обавези не само по Члану 10. Устава Србије него и евриопске и светске опште праксе у једноазбучком решавању питања писма у сваком другом народу и његовом језику. Без тако усаглашеног решења питања писма и у Правопису, само Закон с казнама неће моћи да у коначном спасе српску савршену азбуку (данашњу звану по Вуку и вуковицу у језику Срба.

Не сме се дозволити наставак важности актуелног издања Правописа српскога језика 2010. године у коме је на 15. стр. чак (у фусноти) цитирана важећа уставна обавеза о ћириличком једноазбучју службеног језика Срба, а онда већ на 17. стр. та је обавеза изиграна решењем питања писма као у време српско-хрватске језичке заједнице, тј. у српскохрватском језику. Чак су и поједини лингвисти још у недоумици шта је то „службена употреба језика“ и да ли то значи да то подразумева „јавну употребу“. Као да је „службена употреба“ опонент „јавној употреби“, као да постоји „тајна употреба“. Наравно да је службена употреба неизбежно „јавна“. Опонент „службеној употреби“ је само лична употреба без комуникације с неким другим. Да ли игде у свету неко разликује „службену“ од „јавне употребе“ па да постоји једно писмо за „службено“, а друго, алтернативно писмо за „јавну употребу“? Такво тумачење, када би се понудило негде у свету, било би смешно. Срећом, предложеним усаглашавањем с Уставим у Закону таква дилема је отклоњена на прави начин, без деобе „јавне“ од „службене употребе, и то је и С. Танасић у овде споменутом интервјуу јасно предочио.

18. август 2018.

Аутор текста Зашто је и како само Србима подваљено двоазбучје Драгољуб Збиљић председник је Скупштине првооснованог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (Нови Сад, од 2001), проф. српског језика, писац 13 књига о историјату прогона српске ћирилице и предлагачу једино могућег начина сигурног повратка у живот српске азбуке и њену сигурну будућност

1. Tomo Maretić, Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga kwiževnog jezika , Knjižara L. Hartmana, Zagreb, 1899, str. 16-17.

2. Mate Hraste, O našem književnom jeziku i pravopisu, Anketa o pitawima Srpskohrvatskog jezika i pravopisa, Летопис Матице српске, , година 130,, јануар 1954, књ. 373, св. 1. стр. 112.

3. Isto, str. 112.

4. Милија Станић, сарадник САНУ, Око нашег језика и правописа, Анкета о питањима српскохрватског језика и правописа , Летопис Матице српске, година 129, децембар 1953, књига 372, св. 6, стр. 445-447.

5. Видети преко чак преко 220 коментара испод интервјуа с председником Одбора за стандардизацију српског језика под насловом Латиница није српско писмо (Политика, 1. и 13. страна од 15. 08. 2018, интернетско издање)

Драгољуб Збиљић

Извор: Видовдан