Ранко Гојковић

Напомена аутора: Поштовани читаоци, текст који нудимо Вашој пажњи у ствари је реферат са IV Сверуске научне конференције "Руска књижевност и национална државност" која је одржана 17 и 18 октобра 2023. године у Москви у организацији Института светске књижевности при Руској Академији Наука. Тај текст је потом уврштен у журнал "Два века руске класике" који излази квартално четири пута годишње, у издању поменутог Института при Руској Академији Наука. Текст је наменски писан на руском језику и потом преведен на србски. Објављујемо га без већег дела научне апаратуре и анотације, само наводећи упутницу за цитирање. Текст на руском језику можете прочитати ОВДЕ а комплетан журнал "Два века руске класике" можете погледати ОВДЕ

† † †

Запамтите да је Отаџбина земаљска са својом Црквом праг Отаџбине Небеске, зато је волите усрдно и будите спремни да за њу душу своју положите... Нама, Русима, Господ је поверио велики спасоносни таленат вере Православне ... Устани, руски човече! Престани да будеш луд! Довољно! Довољно је попијених горких чаша пуних отрова - и вама и Русији.

Свети праведни Јован Кронштатски

Као добар увод у тему призвања руске књижевности, служи цитат Ивана иљина, руског православног мислиоца ХХ века: «Руска књижевност стварана је људима проникнутим духом Православља... И ако у мислима прођемо од Пушкина према Љермонтову, Гогољу, Тјутчеву, Толстоју, Достојевском, Тургењеву, Љескову, Чехову, тада ћемо увидети генијални процват руског духа из корена Православља....» [Ильин 2: 64]. Ако узмемо у обзир да културно формирање Русије као цивилизације и велики процват њене државности са њеним каснијим уздизањем у статус Империје почиње крштењем кнеза Владимира, онда можемо са сигурношћу развијати Иљинову мисао, сада већ у односу на руску државност. Тада уместо писаца може следити набрајање великих руских кнежева и царева, проникнутих Православљем. У том случају би цитат Иљина могао изгледати овако: «Руска државност стварана је људима проникнутим духом Православља... И ако у мислима прођемо од благочестивог равноапостолног великог кнеза Владимира ка Јарославу Мудром, Владимиру Мономаху, Андреју Богољубском, Александру Невском, Данилу Московском, Дмитрију Донском и светом цару-мученику Николају II (набројани су само од стране РПЦ канонизовани владари) — тада ћемо увидети генијални процват руске државности из корена Православља».

Што се тиче саме књижевности, то је њен православни корен много старији од Пушкина и побројаних великих писаца, јер је Правоспавље од давнина било главна тема руске књижевности. Чак и у сачуваним делима из паганског периода, написаним пре Крштења Русије, хришћански морал је постојао у руским обредима, обредним песмама и бајкама. Хришћанство је придодало хероје и сижее у којима ми видимо борбу са греховношћу палог човека.

Већ на самом рађању хришћанске књижевности у Кијевској Русији почела је да се јавља посебна мисија руског народа и руске државе у борби против зла. Ова мисија руске државности први пут је истакнута средином XIII века у значајном делу древне руске књижевности „Слово о закону и благодати” првог руског митрополита на Кијевској катедри, митрополита Илариона. Иначе, тренутно имам посебно задовољство и част да радим на преводу овог ремек дела руске књижевности на србски језик. Ово дело открива духовну и моралну суштину руског православља. Та промена епохе од Закона (Старог Завета), коју је Бог установио у древном Израиљу, до Благодати (Новог Завета), која је донела духовну слободу, била је тако добро прихваћена у широкој души руског човека. У свом величанстевном делу митрополит Иларион показује да су Светлост и Истина тријумфовале над Законом са доласком Христовим у свет. У том бисеру древне руске књижевности први пут је изложена и посебна мисија руског човека у борби са злом, показане су те империје зла које су нападале на Русију али су на крају биле побеђене у сукобу са руском империјом добра. [Слово о законе…]. Генерално говорећи, све цивилизације можемо поделити по томе да ли служе добру или злу, Богу или сатани. Или, уколико уронимо у дубине библијске историје, можемо их разделити на цивилизације Каина и цивилизације Авеља. Не бих се подробније заустављао на тој теми, свима су познате те «цивилизације зла» које је свргла током своје историје руска државност – од Хазарског каганата до Златне Орде, укључујући и победе кнеза Александра Невског над Тевтонцима и победе руског војинства над римокатолицима у периоду «Смутње», као и победе над Наполеоном, Османском Империјом и Хитлером.

Веома важно књижевно дело које указује на значај благочестивости и патриотизма, на коме су се васпитавала многа покољења руских владара, јесте дело «Поуке Владимира Мономаха». Може се доста тога рећи и о значају неких других бисера древне руске књижевности, попут «Повести минулих лета» преподобног Нестора Летописца, «Слова о полку Игоровом», затим дела «Слово» и «Молитва» Данила Заточника и других. Користећи ликове националних хероја, руских витезова и принчева, бораца за јединство Русије, руска књижевност је гајила љубав према Отаџбини њеним синовима и кћерима. Ево имена само неких од ових јунака описаних у руској књижевности - Иља Муромец, Евпатиј Коловрат, Александар Невски, Дмитрије Донски и многи други.

У делима древне руске књижевности акценат је стављен на појам «руске земље», а не руског народа, што потврђује нераскидиву везу руске књижевности са руском државношћу. Руска књижевност је потврда тога да се историја Русије не може тумачити изван контекста Православља, јер многи писци нису могли а да не осећају дубоко наслеђе и континуитет са класичном руском књижевношћу, они су урањали у њене духовне корене.

Наравно, руске колеге знају боље од мене историју руске књижевности, само сам желео да укажем на оне представнике допушкинске епохе који су се веома одговорно односили преам патриотским традицијама не само руске књижевности, него и руске државности – на М.В. Ломоносова, В.К. Тредиаковског, А.П. Сумарокова и Г.Р. Державина.

Код А,С, Пушкина, својеврсног оца «нове руске књижевности», посебно код зрелијег Пушкина, присутна је хришћанска вера у победу добра над злом. Шта рећи за стихове песме «Клеветницима Русије», написане 1831. Године поводом заузимања Варшаве? [Пушкин: 348]. Ти стихови веома тачно објашњавају вековну руску (и србску) супротстављеност са Западом. Прошло је скоро двеста година, међутим, од се практично ништа није променило. У стиховима је толико генијално приказана суштина те супротстављености, да време нема власт над тим делом.

Н. В. Гогољ је најубедљивије показао да без христијанизације руског живота нема духовног препорода. Писав је први указао на дехристијанизацију дела руског друштва тога времена, очигледно предосећајући да сличне тенденције могу донети катастрофалне последице како за народ, тако и за државу, што се и десило током револуције 1917. године. Због тога је практично целу последњу деценију свога живота Гогољ призивао руског читаоца на истинску црковност као једини услов за духовни препород Русије. Он је неуморно подсећао на непроцењиву ризницу скривену у Цркви.

Богохулство је довело не само до арспада Руске Империје, него и до нестанка Русије као земље са таквим именом и њеног растварања у Совјетском савезу. Можемо смело рећи да је религиозни смисао руске књижевности Златног века исцртан Гогољевим пером, а остало је његов продужетак. Нико тако дивно није представио манифест истинске уметности као служења добру (Богу), као што је то урадио Гогољ у свом «Портрету» [Гоголь]. Он је показао колико невоље може донети стваралаштво уметника уколико није посвећено Богу, него лукавоме, када је сликар приказао портрет духа таме. Када је аутор слике схватио какву силу има његово дело, и какав је грех он починио, одмах се упутио у манастир да искупи своје грехе. Овај исти уметник који је много година провео у молитвама, потом је могао да уради слику Рождества Христовог на којој су сви хероји изгледали као живи. Н.В. Гогољ је у «Портрету» указао на два пута – од талента ка погибији, и од чињења греха ка добру. Управо због тога писац у епиграфу свом делу закључио овако поучне речи: „Сачувај чистоту душе своје. Онај ко има таленат у себи мора имати најчистију душу.” Гогољ се посебно пажљиво односио према речи, дефинишући реч као посебан дар људима од Бога и указујући да су писци дужни да се према речи односе са свештеним трепетом. «Нека гњиле речи не излазе из ваших уста» - писао је Гогољ.

У роману «Зли дуси» Ф.М. Достојевски је, пратећи Гогоља, указао на опасност од хаоса који би могао настати у случају даљег отпадништва и дехристијанизације руског друштва. [Достоевский 7]. Ти «Зли дуси» су 1917. године силовито изашли и залили Русију рекама крви. И Гогољ, и Достојевски су у својим делима приказали ликове хероја који, живећи без Бога и одступајући од своје вере, постали «мртве душе» којима управљају «зли дуси». Достојевски је упозоравао да ће безрезервна вера у науку, која ставља Бога испод себе, неминовно довести човечанство до ивице пропасти. Он је своје читаоце доводио до спознаје да нема веће мудрости од оне садржане у учењу Христа Спаситеља и да нема већег подвига од следовања Његовим заповестима.

У «Дневнику писца» Достојевски тврди да управо руски народ разуме значење судбине Православља, схватајући да Русија мора да штити васељенско Православље: «Предност Русије је што, ако је потребно, иде чак и на очигледну штету, на очигледну жртву, само да не би нарушила правду. Не може Русија да изда велику идеју, која јој је завештана низом векова и коју је непоколебљиво следила све до сада. Та идеја огледа се између осталог и у јединству Словена. Међутим, борба то јединство не значи заузимање и насиље, него борбу зарад свеопштег служења човечанству» [Достоевский 13: 205]. Писац на примеру Источног питања (или ако хоћете, на примеру србског питања, зато што су се Срби више од свих других балканских народа борили за слободу и своју Православну веру) доказује да је руски народ, са изузетком неких делова интелигенције, заиста у својој дубини схватао да је Русија – Трећи Рим. Доказ томе била је и река руских добровољаца у Србији. Руски људи су били надахнути искреном жељом да подрже своју једноверну и једнокрвну словенску браћу и за разлику од «европејствујућих» нису се плашили економске штете коју може донети рат. Приговарајући Т.Н. Грановском, Достојевски је изјавио да би Русија, уколико би ради практичне користи напустила Словене, добила наклоност Европе. Међутим, по уверењу писца, смисао историјског битисања руског народа који је овладао истином спасења, јесет у томе да служи човечанству. Према Достојевском, руски месијанизам не подразумева етничко превасходство, као што је то случај код Јевреја (и, нека ми опросте браћа Грци, као што се некада сусреће код њих). Месијанизам руског народа проистиче од дароване му од Бога пуноће истине Православне вере.

М.Ј. Љермонтов и Ф.И. Тјутчев, иако нису имали такву снагу православног погледа на свет каква је била код Гогоља и Достојевског, нису одступали од «заветне» линије руске књижевности коју су тако јаасно представљала имена Пушкина, Гогоља и Достојевског. Од тог усмерења руске књижевности нису одступали у својим делима ни А.Н. Островски, И.А. Гончаров и Н.С. Љесков. Притом су многа дела Љескова приказивала пут његових хероја ка Богу.

Наравно, постоје и велика имена руске књижевности и са краја ХIХ – почетка XX века, која су следила ту заветну линију руске књижевности у чијој је основи – православни поглед на свет. Преврат и смутња 1917. године потресли су духовну везу покољења, што није могло да се не одрази и у књижевности. Ипак и то време је породило велике писце који су упркос владајућој комунистичкој идеологији успели да остану на путу указаном од стране Пушкина, Гогоља и Достојевског. Пре свега се то може рећи за М.А. Шолохова и М.А. Булгакова.

За цитирање: Гойкович Р. Державное призвание русской литературы // Два века русской классики. 2023. Т. 5, № 4. С. 6–15.

Извор: sabornik.rs