Текст извјесног Мирослава Ћосовића у којем тврди да Свети Василије Острошки није био Србин (Да ли је Свети Василије био Србин? „Портал Аналитика) изазвао је жучну расправу, махом у ненаучној јавности, односно публици којој по тезама које износи припада и сам аутор.

 

Лицитирање са националношћу није нова појава у Црној Гори, али ни у окружењу, већ једна устаљена пракса којом се жели направити што већи отклон од припадности српском народу, али и наметнути нова историјска „истина“ да Срби никада нису живјели на подручју Црне Горе. Ћосовић иде даље у својим тврдњама, избацујући српско становништво и из Дубровника, Херцеговине и Приморја.

Јавност, већ навикла да овакви памфлети наилазе на одобравање структура система којем то служи за потврду и логистику у политичким конверзијама, узалудно очекује и реакцију научних радника.

Тако Ћосовић, као и његови бројни претходници, може да извлачи тезе и креира закључке по сопственим потребама, чинећи општу конфузију још већом.

Историчари неће да улазе у полемику са естрадним фалсификаторима, којима Мирослав Ћосовић свакако припада. Да су то хтјели претпостављамо да би се осврнули и на његов квазинаучни памфлет „Бизарни свеци српске цркве“, у којој на најпримитивнији начин кокетира са полуистинама, изводећи закључке који вријеђа и национална осјећања Срба, али и вјерска осјећања апсолутно већинске вјерске заједнице у Црној Гори.

То што он не припада озбиљном академском нивоу, јесте прихватљив разлог за игнорисање Ћосовића и дружине, али историчари немају оправдање за нечињење што овакве ступидарије остају без одговора науке и временом прерастају у тезе на које ће се неко једном позвати као „неспорним“

Подизање црногорске зграде, само брисањем матичних књига

Ћосовић у својим тврдњама иде толико далеко да цијело становништво подручја Херцеговине третира као „несрпско“, позивајући се и на радове истакнутог публицисте др Горана Комара из Херцег Новог. Ћосовићево тумачење опсежне документације коју је публковао Комар, сеже до „крунског“ доказа како Бокељи, Херцеговци и Црногорци-нису Срби, изводећи исти закључак и за Светог Василија (види: http://portalanalitika.me/clanak/182013/da-li-je-sveti-vasilije-bio-srbin)

Комар је и раније морао да се суочи са сличном злоупотребом његових радова, прије свега од стране новинара Дарка Шуковића:

„Недавно сам у придворној капели Св. Николе на Топлој одржао предавање баш поводом емисије Дарка Шуковића, у којој је овај урадио исту ствар као и овај Ћосовић. То је предавање снимљено и емитовано на ТВ Нови, а ускоро ће преко ју-тјуба бити доступно и широј јавности“, казао је др Комар за ИН4С и наставио:

„Мирослав Ћосовић, аутор чланка у којем помиње Св. Василија Острошког употребио је моје збирке из разлога што Дубровчанин Михо Кувељић и његов син Нико, иначе житељи Топле, у периоду турске управе Новим, изјештавајући дубровачку владу о приликама у овоме крају, на више мјеста помињу његове становнике као „Влахе“.

Помени Влаха сасвим су и данас уобичајени у Дубровнику и широм Далмације и како је то најдокументованије показао историчар Грујић прије стотину година поводом судског процеса Србима у Хрватској, овај је термин означавао сточара из залеђа. Старе Дубровчанке су за Српкиње из дубровачког залеђа казивале и Готкиње или Готуше.

Кувељић, међутим, на више мјеста (треба читати све, од корица до корица када се доносе коначни судови) именује језик залеђа као српски, а то чини и дубровачки коресподент 17. вијека босански тефтердар Невесињац Реџепашић.

Кувељић чак помиње и рашанске попове у Новоме током 17. вијека у поводу надметања са њима око откупа украденог (на територији Дубровника) великог литијског крста који се овдје нашао на црноме тржишту. Не треба доказивати да се под рашански или расијански подразумјевају етнички Срби. Литература која о томе говори је напросто непрегледна. Но, аутор, као и новинар Дарко Шуковић недавно из опсежних збирки докумената извлаче само оно што је потребно њиховом промишљању.

Тако то чине сви црногорски историчари који црногорски идентитет подижу на брисању српског, јер подизање црногорске зграде може бити изведено само брисањем матичних књига очева и дједова, па у дубину до Русковог кодекса и све архивске оставштине средњега вијека похрањене у архивима Средоземља.

Бокељи, Херцеговци, Црногорци… дјелови истог народа

Аутор би морао уложити већи напор да преброји помене Рашана и рашанских кућа (породица) које је Михо Кувељић уградио у своје безбројне извјештаје дубровачкој влади у периоду захватања овога краја кугом 1647. и 1648. године. Кувељић помиње сва новска насеља, а међу њима и она које данас не постоје. Он именује све муслиманске домаћине код којих се појавила куга или је неко болести подлегао. Из моје збирке (као и касније објављене збирке перашких ћириличких докумената) види се јасно да су на примјер новски Тилђићи Срби. Шта би казао аутор, када би слободно разговарали, немајући увид у докумената дубровачког и перашког архива, којем народу припадају новски Тилђићи. И други дакако.

Велики проблем за све нас је снага партикуларних тенденција. Умјесто да се састављамо, као један темељни балкански народ, ми чинимо све да апсолутно све свијетле тековине својих саставница потремо и учинимо крајње неприступачним и далеким свакоме осјећају заједништва. Ми смо и Херцеговци и Бокељи и Црногорци припадници једног истог народа кога су раздробиле окупације. Апсолутно све саставнице тога народа трпјеле су окупације. На овај или онај начин.

Понегдје, мало смо оштрији на језику, понегдје смо осјетљивији, понегдје су близи судари и неразумјевања из прошлости. Ништа што је погодило цјелокупну историографију о Црној Гори није заобишло укупну историографију о Србима. То се види из ауторовог чланка. Све је то углавном накриво постављено. Само доношењем што већег броја изворних докумената из архива Средоземља могу се приказати стварне прилике прошлих вјекова, а темељне тежње наших старих, до очева и дједова су добро познате данашњим црногорским историчарима, закључује др Горан Комар.

 

Извор: Ин4С