Душан Ј. Басташић

Када би директор Музеја жртава геноцида имао савјетника за односе са јавношћу и уважавао његово стручно мишљење, не би се на начин на који то чини протекле две године, обрушавао не само на дјело и личност старијих колега, покојних или оних у позној животној доби него и на оно мало прегаоца који самостално или кроз невладине организације, настоје допринијети култури сјећања и памћења на жртве Покоља, тог систематског државног злочина геноцида почињеног над православним Србима током Другог свјетског рата од стране Независне Државе Хрватске.

Не приличи пристојном човјеку, камоли члану академске заједнице, директору државне установе да у јавној комуникацији са било киме користи пијачни вокабулар.

Свој арогантан однос, директор највише српске установе, која би по закону требала да се бави многим дјелатностима везаним за културу сјећања, готово без контроле испољава према било коме ко се усуди бавити историјом на овај или онај начин.

Једна од највећих подвала српском народу је кованица „пустимо историју историчарима“. Она опстаје деценијама, много нас је коштала а тренутни директор Музеја нас често у јавном простору на њу подсјећа, подсмјешљиво диже кажипрст а почео је и да пријети кривичним пријавама.

Неоспорно је да историјском науком треба да се баве научници.

Потомци жртава, и сами жртве, имају апсолутно и неотуђиво право да интерпретирају историјске догађаје из своје породичне и националне историје и настоје да на овај или онај начин пруже допринос култури памћења на жртву.

Но, свако од нас има своју властиту, личну, породичну историју и предање. Поред тога, генерације Срба рођене након Другог свјетског рата, биле су у прилици да у школама, иако само у фрагменитима и свакако недовољно, науче понешто о Покољу који је задесио њихове породице, народ коме припадају.

Ти потомци жртава, и сами жртве, имају апсолутно и неотуђиво право да интерпретирају историјске догађаје из своје породичне и националне историје и настоје да на овај или онај начин пруже допринос култури памћења на жртву.

Коначно, не може историјска наука бити сама себи сврха него треба да своја сазнања стави у функцију образовања најшире заједнице, изградње националне свијести, јачања идентитетског ланца.

Колико су Срби задовољни тиме шта ради Вељко Ђурић Мишина и како „директорује“ установом на чијем је челу, види се из појаве све бројнијих удружења потомака и поштовалаца жртава Покоља и све ширег поља активности тих организација.

Сложићете се да би било апсурдно да се у Израелу почну оснивати организације потомака и поштовалаца жртава Холокауста.

То је и потврда да се научна заједница а поготово Музеј жртава геноцида, највиша установа којој је повјерен тај посао, том „зараслом њивом“ не бави у довољној мјери и не чини то на начин који би потомцима и поштоваоцима жртава Покоља био прихватљив.

У Закону о оснивању Музеја жртава геноцида , у члану 1. пише да се Музеј оснива: „Ради трајног сјећања на жртве геноцида над Србима, прикупљања, обраде и коришћења података о њима и…«.

У чему се у јавности и у образовном систему огледа рад Музеја и његовог директора на трајном сјећању на жртве геноцида над Србима?

Гдје се то и на који начин (осим за научне радове) користе прикупљени и обрађени подаци?

Ако је одговор на ова питања упућивање на интернет сајт Музеја, рећи ћу да сам редован посјетилац и да је оно што сам нашао тамо у поређењу са оним што су урадили потомци жртава, срамотно и недопустиво мало.

У поменутом члану 1. Закона, пише и слиједеће:

„Музеј се може бавити и прикупљањем, обрадом и коришћењем података о геноциду над Јеврејима, Ромима и припадницима других народа и националних мањина.“

Одговорно тврдим да се на интернету може наћи много више активности челника Музеја, везаних за Холокауст тј. геноцид над Јеврејима него везаних за геноцид над Србима.

У члану 5. Закона о оснивању Музеја жртава геноцида, одређено је да:

„Музеј утврђује и ради на обележавању места страдања (логора, јама, стратишта) жртава;“

Нисам компетентан да процјењујем стручне квалификације проф. др Вељка Ђурића Мишине али тврдим да не посједује потребна знања, вјештине, таленат и предузетнички дух да би вршио функцију директора Музеја жртава геноцида.

Шта је Вељко Ђурић Мишина за вријеме свог мандата на мјесту директора урадио по основу тог члана закона?

Који је то истраживачки или научни пројекат покренуо организовао и спровео „на терену“ везано за утврђивање тачних локација мјеста конц. логора, страдања, крашких јама, масовних гробница?

Ни један!

Када и гдје је иницирао, организовао и реализовао обиљежавање годишњице страдања на неком од стратишта Срба из времена НДХ?

Ама баш никада и нигдје!

Ако је одговор директора на претходна питања: „Нема се пара“, одговарам му: „Какав директор таква и фирма“.

У најважнијим здравственим установама нпр., давно се одустало од постављања најбољег љекара на мјесто директора. Тим погубним потезом губи се љекар а добија лош директор који установу у правилу одводи у дубиозу.

Нисам компетентан да процјењујем стручне квалификације проф. др Вељка Ђурића Мишине али тврдим да не посједује потребна знања, вјештине, таленат и предузетнички дух да би вршио функцију директора Музеја жртава геноцида.

Након његових посљедњих оглашавања у јавном простору, потпуно је јасно да је након дугогодишњег „препарирања“ на неизвјесној позицији вршиоца дужности директора Музеја жртава геноцида, на мјесто директора дошао по препоруци оних који су том, добро познатом негативном селекцијом кадрова добили управо онаквог директора какав им је потребан.

Простије речено: „Лег`о човек на руду“. За које и какве циљеве је то потребно, писаћу другом приликом.

Када сам реаговао на чланак објављен на порталу „Стање ствари“ под насловом „ Вељко Ђурић Мишина: Ко и како (зло)употребљава велику српску трагедију “, препознао сам да сврха прилога није разобличавање (добро познатог) фалсификата о броју жртава Госпићке групе логора већ каљање лика и обезвређивање дјела доктора историјских наука, покојног Ђуре Затезала.

Директор Музеја, установе која је 2007. издала двотомну студију покојног Ђуре Затезала, оспорио је у поменутом писанију број од не мање од 40.123 жртве комплекса логора смрти Госпић – Јадовно – Паг до кога је аутор својим дугогодишњим радом дошао.

Нисам желио бранити резултате рада покојног др Ђуре Затезала јер како сам написао, његова студија и заоставштина највјеродостојнија су одбрана од Вељка Ђурића Мишине, Звонимира Деспота и Драгана Цветковића који су се на њега острвили.

Подсјетио сам како је данашњи предсједник Управног одбора Музеја жртава геноцида Јован Ћулибрк, 2010. године у Бањалуци потврдно климао главом када је др Затезало говорио управо о изворима за утврђени број жртава. ( види овдје на 07:55 ) а подијелио сам и видео запис гдје је сам др Затезало говорио на ту тему .

Додајем и како је Јован Мирковић, Ђурићев претходник у својој презентацији Затезалове студије као неупитан број жртава наводио управо онај од најмање 40.123 жртве.

Да сам био у праву, показује реакција Ђурића у писанију објављеном дан-два касније на званичним интернет страницама Музеја у коме доводи у питање, дисквалификује и Затезалов именични попис од 10.502 жртве Госпићке групе логора, објављен у његовој двотомној књизи и доступан на интернет порталу Јадовно.срб чији сам уредник.

Као „крунски доказ“, Ђурић наводи име жртве Страхиње Кићановића, дједа по мајци Бориса Тадића, чије име се појављује на Затезаловом попису жртава Јадовна али и на попису Спомен подручја Јасеновац у Хрватској гдје је наведено да је убијен у том концентрационом логору.


Извор: Портал удружења грађана Јадовно 1941.


Извор: Интернет сајт Јавне установе спомен подручја Јасеновац

Након тога слиједи Ђурићево реторичко питање:

„Да ли имам потребе да питам: Да ли је и податак који наводи Затезало о 10.502 жртве тачан!“

На попису жртава са подручја СР Босне и Херцеговине, објављеном само у ПДФ формату на сајту Музеја , под насловом ПОПИС – ЖРТАВА РАТА 1941-1945, на 181 страни наведено је име Страхиње Кићановића и то два пута. Прво под бројем (5002s00090) гдје се наводи да је убијен 1941. године, бачен у јаму, Јадовно.

Други пут под бројем (1616020011) гдје се наводи да је убијен 1941. године, у логору Јасеновац.


Извор: Интернет сајт Музеја жртава геноцида

Пошто овај извор Ђурић није навео, постављам питање зашто је то „пропустио“ и на основу чега закључује да је податак са списка хрватског Спомен подручја Јасеновац вјеродостојнији од оног са Затезаловог списка и посљедично доводи у питање читав његов попис жртава.

Треба рећи да је на Јадовну 2010. била ћерка Страхиње Кићановића пошто њихова породица има сазнања о његовом страдању на Јадовну.

Годину касније, у свом обраћању на Јадовну, тадашњи предсједник Србије Борис Тадић изјавио је да су на том мјесту убијени његов дјед и дједов брат.

За све ово Ђурић добро зна иако не долази на Велебит на обиљежавања Дана сјећања на Јадовно а у Хрватску редовно путује.

Покојни др Затезало ми је више пута рекао како је унаточ његовом противљењу, попис жртава који је урадио, умањен за неколико стотина страдалника од стране издавача, Музеја жртава геноцида прије штампе његове двотомне студије 2007. године.

Очито је да приликом те „ревизије“ пописа, име Страхиње Кићановића није уклоњено.

Зашто то Ђурић сада чини, десет година касније када никаквих нових сазнања о тој жртви у том периоду није било?

И зашто је баш одабрао дједа бившег предсједника Србије када је то могао учинити са неким мање звучним именом или, овисно од намјере, са дједом актуелног предсједника Републике Србије?

Име Вучић Анђелка из села Чипуљић код Бугојна наведено је на Затезаловом попису жртава Јадовна (ИД 766), на већ поменутом попису жртава са подручја СР Босне и Херцеговине (1247010022) али и на попису Спомен подручја Јасеновац у Хрватској гдје је наведено да је убијен у логору Стара Градишка.


Извор: Портал удружења грађана Јадовно 1941.


Извор: Интернет сајт Музеја жртава геноцида


Извор: Интернет сајт Јавне установе спомен подручја Јасеновац

Хоће ли сада директор Музеја, јавно или на неки други начин саопштити предсједнику Србије да му је дјед убијен у Старој Градишци а не на Јадовну?

Вјерујте да неће а и јасно је зашто.

Неће, мада је јавно, јасно показао да хрватском попису жртава вјерује више него било ком другом.

Неће, јер је много једноставније острвити се на дјело мртвих Ђуре Затезала и Милана Булајића или остарјелих Василија Крестића и Србољуба Живановића.

Данас свједочимо потреби челника Музеја да се и јавно, веома гласно и резолутно, одреде према попису жртава који је урадио др Ђуро Затезало, као нетачном и научно неприхватљивом јер како пише Мишина:

„Не спорим велики злочин у велебитским стратиштима, спорим аматеризам и неутемељене тврдње професионалаца о броју страдалника!“

Претпостављам да је то добродошло у „процесу регионалне сарадње“ са хрватским „професионалцима“ који се поред осталог „баве“ и пописивањем српских жртава.

Вријеђа Мишина жртве и њихове потомке када каже да се међу Србима и даље „лицитира“ са цифрама о 600.000, 700.000 жртава. Жали се да до данас, ниједан Србин није затражио од управе Спомен-подручја у Јасеновцу да дода податке о његовим страдалим рођацима!?

И пита се на крају, јер му изгледа није јасно: „И, сад, ко је ту луд?“

За Мишину је паметан онај Србин, који се запути у Хрватску, у Јасеновац на мјесто гдје му је убијен дјед или баба да преда податке о њиховом страдању и успут тамо погледа „изложбу“ о логору Јасеновац која показује како услови у том „радном“ логору уопште нису били лоши.

Одрицање Мишине и Музеја од Затезаловог дјела почело је још u мају 2013. године када је Драган Цветковић, тада кустос Музеја жртава геноцида, у Загребу на трибини у организацији СНВ-а, а онда и у интервјуу за српски „тједник“ Новости изјавио да је: „госпићка група логора (Госпић, Паг, Јадовно) у свега два и по мјесеца постала мјесто страдања између 16.000 и 17.000 људи.“

На питање, колики би могао бити коначан број јасеновачких жртава, Цветковић је одговорио да је ондје живот изгубило између 122.000 и 130.000 особа.

На ово Хрватима прихватљиво и за почетак добродошло одређење према „српској митоманији“ одреаговала су само двојица тада студената историје из Бањалуке, Прераг Лозо својим прилогом „Јадовничка бројања“ и Драгослав Илић са прилогом: Поводом „загребачких“ комеморација .

Лозо је тада указао како у складу са принципима историјске науке, Јован Ћулибрк у свом дјелу „Историографија Холокауста у Југославији“ монографију Ђуре Затезала „Јадовно“ сврстава у категорију: ,, далеко најозбиљнијег научног дјела о неком логору објављеног на Западном Балкану“ .

Додао је да: „ Увођењем презентованих цифара и њима имплицираним принципима временског и просторног располућивања и извлачења из контекста историјских догађаја директно се, не само оспоравају разматрања о бројевима жртава др Затезала, него се и читаво полазно становиште о функционисању комплекса логора смрти Госпић-Јадовно-Паг омаловажава и обезвријеђује без неких адекватних супростављених му чињеница.“

На крају је констатовао: „Зашто је ово урађено остаје нам да видимо у наредним данима.“

И заиста, није требало дуго чекати јер већ крајем јуна 2013. предсједник СНВ-а Милорад Пуповац је на обиљежавању Дана сјећања на Јадовно 1941. на Велебиту, сједећи уз Стипу Месића усред мог обраћања у коме сам навео број жртава по националној припадности (из Затезалове студије), гласно узвикнуо: „Никад више!“

Свега шест мјесеци касније, Мишина је пред почетак веома посјећене трибине коју је организовало удружење Јадовно 1941. на београдском Правном факултету , стојећи уз сам улаз у амфитеатар управо грозничаво настојао да прода што више Затезалових двотомних студија за само 500 динара по комплету. До тада је цијена тих књига била око 3.500 динара.

Врло брзо након тога, Затезалове књиге се више нигдје нису могле набавити а друго издање никада није штампано.

Данас нам се Мишина „жали“ како Ђуро Затезало није дао право издавачу Музеју жртава геноцида да постави његово дело у ПДФ верзији на интернет и тако га учини доступним широм кругу знатижељника.

Посредовањем аутора, удружење Јадовно 1941. је добило ово драгоцјено дјело у ПДФ верзији и уз његову сагласност поставило на свој портал:

Преузмите књигу у PDF формату:

Затезало Ђуро, Јадовно – Комплекс усташких логора 1941. Књига I

Затезало Ђуро, Јадовно – Зборник докумената. Књига II

Овим смо омогућили да осим „широком кругу знатижељника“, како их Мишина назива, ово дјело буде доступно стручној јавности али и потомцима и поштоваоцима жртава Покоља.

Ако се објективно сагледа шта је удружење Јадовно 1941. у протеклих десетак година урадило на пољу меморијализације и културе сјећања и памћења на жртве Покоља, биће јасно да је државна установа „Музеј жртава геноцида“ могла и морала урадити неупоредиво више.

Директор Музеја се пожалио јавности на, како нас назива: „аматере и стоматологе, заљубљенике у прошлост“ јер, цитирам:

„ …када је реч о проблемима из, на пример, заједничке прошлости са Хрватима, због њих дођемо у ситуацију да нам се, не само они, Хрвати, већ и други, јавно подсмејавају!“

Па наравно да је тако, кад директор Музеја без музејске поставке, до 2018. године није формирао и на интернет поставио базу података са пописом жртава а „аматери“ и стоматолог су то за жртве Јадовна урадили прије скоро десет година.

Поред тога, ако се објективно сагледа шта је удружење Јадовно 1941. у протеклих десетак година урадило на пољу меморијализације и културе сјећања и памћења на жртве Покоља, биће јасно да је државна установа „Музеј жртава геноцида“ могла и морала урадити неупоредиво више.

Директор ме оптужио да сам изнио „гомилу бесмислица и подметања“ и одлучио одговорити на, како каже, најординарније лажи.

Ево копи/пејст три његова одговора и на њих кратких коментара:

1.Доношењем закона о меморијализацији Старог сајмишта Музеј жртава геноцида ће бити носилац посла у организовању будућег комплекса.

Управо ова тврдња директора Музеја није истинита, покушај је манипулације са јавношћу. У називу „НАЦРТ ЗАКОНА О УСТАНОВИ СПОМЕН ЖРТВЕ“ не помиње се ни појам меморијализације ни локалитет зван Старо сајмиште.

Музеј жртава геноцида НЕЋЕ бити носилац посла у организовању будућег комплекса јер је чланом 21. Закона, предвиђено да даном ступања на снагу закона престаје да важи Закон о оснивању Музеја жртава геноцида („Службени гласник РС”, бр. 49/92, 53/93, 67/93, 48/94 и 101/05).

Дакле, Музеј жртава геноцида престаје да постоји!

Чланом 18. Закона, предвиђено је да даном почетка рада, „Установа Спомен Жртве“ преузима средства, документацију, архиву, права и обавезе, именована лица и запослене досадашњег Музеја жртава геноцида.

Послије именовања привремених органа (вршилаца дужности) запослени из угашеног Музеја настављају са радом у Установи Спомен Жртве, помажу привременим органима и обављају послове које им они одреде – до доношења акта о унутрашњој организацији и систематизацији радних места у Установи Спомен Жртве.

2. Ја, као садашњи директор Музеја жртава геноцида, нисам био члан ни градске нити републичке комисије за меморијализацију Старог сајмишта.

Срамотна је али и забрињавајућа чињеница да садашњи и уједно посљедњи директор Музеја жртава геноцида није члан Комисије за утврђивање програмских садржаја и давања предлога модела управљања Меморијалним комплексом на “Старом београдском сајмишту“ а чији рад је кључан за израду закона о Установи Спомен Жртве.

То поред осталог показује како и колико предсједник те Комисије, Владика Јован Ћулибрк цијени знање и стручни капацитет Вељка Ђурића Мишине и како процјењује његов потенцијал и позицију у будућој „кровној“ установи у којој ће Музеј геноцида над српским народом постојати као једна од четири посебне (и у истом рангу) унутрашње јединице. Остале три јединице ће бити Музеј Холокауста, Музеј Порајмоса и Музеј Старог сајмишта .

Законом се предвиђа да Музеј геноцида над српским народом има свог управника који је уједно и један од девет чланова Управног одбора Установе. У хијерархији Установе, будући управник Музеја геноцида над српским народом изнад себе ће поред предсједника УО имати и директора Установе као и Савет Установе Спомен Жртве као научно, едукативно и саветодавно тело. Занимљиво је да се у Савет могу именовати представници правних лица регистрованих у иностранству или физичка лица – странци, који су истакнути стручњаци са дугогодишњим искуством итд..

Нека нам директор Музеја жртава геноцида више не баца коску са бројевима жртава јер колико год да их је било, много, превише их је било и та болна рана нас потомака и чланова породица жртава до данас није зарасла.

Из ових свега неколико ставки из нацрта Закона, јасно је да се неће десити никакво, како се могло чути „прерастање“ садашњег Музеја у „велики Српски меморијал“ или „Српски Јад Вашем“ него о „закопавању или затрпавању“ садашњег Музеја у заједничку Установу и препуштању бављења српским страдањем у туђе руке.

Наравно, све ово што нам се „кува“ већ добре четири године и о чему у јавности готово да нема ни ријечи, Вељко Ђурић јако добро зна јер повремено „као гост“ судјелује у раду Комисије. Тако је нпр. гостујући на тридестчетвртој сједници Комисије 20. априла 2018. године, изјавио да ће Музеј моћи да да добар допринос у раду, од идеје до реализације новог Меморијалног комплекса. Дакле добро зна какав је процес у току, какав је његов циљ и какве су могуће посљедице.

Претпостављам да је свјестан колико је овај процес важан и за Србе пресудан јер сједницама Комисије готово у правилу присуствују представници амбасаде СР Њемачке, амбасаде Државе Израел, амбасаде САД-а.

3. Милану Булајићу је довољно само захвалити што је учествовао у формирању Музеја жртава геноцида. И ништа више! Овом приликом не бих о његовој нарцисоидности, разним малверзацијама, сарадњи са страним обавештајним службама, убрзаним пензионисањем и напрасним именовањем за директора новоосноване институције!

Да би знали колико нас је покојни др Мулан Булајић задужио, нама потомцима жртава Покоља не треба „накнадно сјећање и памет“ Вељка Ђурића. Оним млађима препоручујем да прочитају прилог на нашем порталу: Ко је био Др Милан Булајић?

Оптужбе и инсинуације да се „нарцисоидни“ др Милан Булајић бавио „разним малверзацијама“ дакле био лопов и криминалац, и „сарађивао са страним обавештајним службама“, дакле био и издајник народа, превише је и ако долази из уста и пера Вељка Ђурића који је сметнуо с ума да покојник има живућу супругу, дјецу, унуке, пријатеље и поштоваоце.

На крају, поново желим поручити директору Музеја жртава геноцида да нам више не баца коску са бројевима жртава јер колико год да их је било, много, превише их је било и та болна рана нас потомака и чланова породица жртава до данас није зарасла.

У ове дане сјећања на мученике јасеновачке, јадовничке, пашке, гаравичке, шушњарске, глинске, пребиловачке, шарговачке, подрињске, ливањске, грубишнопољске, коларићке, садиловачке и многе друге непоменуте, ухватите се професоре Мишина пера и пишите нам шта да осим црквеног сјећања и породичног предања чинимо да их не заборавимо.

Аутор: Душан Ј. Басташић

PS.:

1. Мада је у свом писанију Ђурић процијенио моје „ стање за које је тешко пронаћи стручну квалификацију“, као љекар не желим у јавном простору доносити процјене о било чијем психофизичком стању, етилизму и сл. јер то не приличи академској расправи.

2. Пошто је у писанију између мог имена и презимена навео и име мог покојног оца Милана, алудирајући на велико слово Ј. које често стављам у потпис, желим директора упознати да то има значење „Јадовнички“ и да је мој отац са тим био добро упознат. Зашто то чиним тј. колико је Јадовничко страдање снажно одредило како Очев тако и мој животни пут, тешко да би директор могао разумјети.

Извор: Јадовно