Рекоше да би било добро да се мало одморимо од политике и обновимо нервни систем, те да би у ту сврху било добро да уносимо „Б“ витамин у организам, али по могућности да није путем пива. Како нисам хтио да се витаминизирам путем фармацеутских производа, избор могућности се јако сузио. И пао је на сурутку. Ко не зна, то је споредни производ који настаје у процесу прављења сура. Извињавам се, требао сам написати – сира. А како онда „сурутка“? Ваљда би требало „сирутка“? Логично би било да је од сира – сирутка.

 

И тако поново ја на весеље многобројних, тачније све двојице или чак оба тројице, читалаца мојих куцанија на овоме слободоумном сајту настављам фељтон о исправном тумачењу појмова.

Сурутку тј. сирутку сам дакле расвијетлио.

Јако интересантно за расвјетљавање је и мјесто назива Мехина Лука, којег погрешно називају по имену неког човјека Не ради се ни о каквом Мехи и његовом пристаништу за бродове, јер се мјесто налази у подножју Бјелашнице.

Право име је Мејина Лука, јер се на овом граничном мјесту раздвајају воде које се слијевају са разнијех страна на једно мјесто и даље теку у различите сливове. За границу су стари срби говорили у неким крајевима умјесто међа, умекшано – „меја“. Лука, као што сам већ у прошлом куцанију накуцао, је стјециште путева. Значи да Мејина Лука означава мјесто разграничења путева, а не мјесто именовано по неком човјеку власнику везишта за чамце. Као подкрепа тврдњи је постојање мјеста Мејин Долац којег нису успјели преименовати у Мехин Долац, што би било и мало неукусно, као што би било неукусно да су у вријеме Титове владавине Јајце назвали Титово Јајце, да би се испоштовало правило да свака југославенска република мора имати неки град са додатком имена Тито – Титоград, Титов Велес итд.

Гуслар је онај који прави гусле, као што столар прави столове, бравар – браве. Човјек који поје уз гусле је чуслач у истом смислу као што постоји пјевач, скакач, трубач итд. Ситуацију компликује бубњар јер то није неко ко прави бубњеве, него их свира. Можда да се пређе и на појам бубњач? Лингвисти радите нешто, не морам ја вала све сам  :)

Вала – за ову ријеч неки по интернету тврде да је некаквог арапског поријекла, па су онда изводили којекакве бравуре да то докажу. Мени ово личи на србску ријеч „хвала“ и давни србски обичај за слово „х“ почесто не изговарамо нити пишемо. „Уради то! Е ‘вала нећу.“ је у ствари „хвала, нећу“, дакле манир уљудног одбијања наредбе.

Ранац је старосрбска ријеч коју све више међу Србима потискује ријеч њемачка ријеч руксак. Већ споменуто правило у Срба да занемарују слово „х“ је и овде присутно. Ради се о торбаку, тј торби, која се носи на леђима у коју се похрањују тј. чувају ствари, зато смо ту направу и назвали хранцем. А за ријеч руксак се може користити и србска ријеч „напртњача“

Акреп – је у ствари „јак реп“, што је главна одлика сваке шкорпије. Народ је имао јако сликовит назив за ову животињку. Дакле за љубитеље теорија о некаквим турским ријечима у србском језику још једно изненађење.

Хиландар – је у ствари Хелен Дар, дар који смо добили од Хелена, комад земље на којем смо направили манастир. Дакле, поново се не ради ни о каквом гркизму у србском језику, него очигледном србизму.

Лазар Хребељановић се у ствари у оригиналу зове Грбљановић јер је поријеклом од Грбља мјеста у садашњој Црној гори, и није био цар као што винари кажу, него кнез под владавином босанског краљаТвртка Котроманића. Обичај да се слово „х“ и „г“ међусобно мијењају имају Раси који Херцеговину називају Герцеговином, тако да је јасно зашто је Грбљановић – Хр(е)б(е)љановић

Одисеј – се оригинално звао Ходисеј јер је ходио којекуд. Зашто нема слова „х“ испред имена је већ знан и описан србски однос према јадном слову „х“. Слава му, мислим слову, пошто је толико забуна направило.

Хомер – је ипак остао Хомер али не увијек. Срби мухамеданци и даље именују своју дјецу именом (Х)Омер, чиме доказују двоструко србско поријекло, не користе слово „х“, а дају старосрбска имена за која се мисли да су грчка.

Као што сам на Википедији пронашао будалаштину да је име Василије грчко. Како је мој деда имена Василије, кужим се у ту проблематику па саопштавам да то име значи Свемогући, тј. свесилни. Вас и сав су исте ријечи којима се често словима међусобно замјењују мјеста. Ништа необично у Срба. Васколики је свеколики. Сила је сила нема шта ту да се додаје нити одузима око ове ријечи, Вас Сила је Василије.

Када сам се већ дохватио имена ево још једне заблуде:

Един – на старосрбском тј. садашњем бугарском значи „један“. Един је дакле у преводу са старосрбског на новосрбски Јединко.

Один – бог сјеверног бијелачког народа је варијанта Едина тј. Јединка, што говори да је и у стара времена упркос миту да су народи били многобожачки, ипак имали хијерахтијску структуру богова и знало се ко је Бог свих Богова, тј. да је врховни бог један. То Арапи тј. исламистии данас на арапском вичу у својим ратним покличима, a često govore i у мирнодопским условима.

Сердар – веома неувјерљиво објашњење овог појма на Википедији. Ово је као кованица од двије ријече, те је једна на перзијском, а друга на арапском. Пун је иначе свијет сложених ријечи, гдје је једна на белгијском, а друга на аустријском језику. Ако је у питању рецимо кованица од двије ријечи једна на србском, а друга на хрвацком језику, то онда није проблем, пошто је ионако хрвацки језик србски. Али у овоме случају се ради о два различита језика. Арапски и Перзијски су довољно различити, да не знам од куда потреба да се комбинују у једној ријечи Ако је већ некаква кованица у питању, ријеч дар је очигледно србска и сви знамо шта значи и нема је потребе трпати под неке странцизме и преко њих покушавају објаснити очигледну ријеч. Сердар сигурно није оно што нам говоре да јесте. Мени то личи на С(е)рбар, дакле на титулу проистеклу из коријена срб.

Срб – је десамогласницизирана ријеч која је изворно значила сараб(отник). Првобитно бјелачко становништво на Земљи наравно да није имало за себе име, јер му није ни требало, али су се међусобно називали са-раб или со-раб. Работа је рад, и та се ријеч користи и дан данас међу динарцима.

Људи, доста од мене за данас, хај’те сада мало ви.

Душко Бошковић, десети мјесец 7524. године

Први део

Извор: Фејсбукрепортермонитор