Велимировић је школован на Западу и у младости је био велик заступник либералних идеја и екуменизма. У међуратном периоду постаје предводник православних богомољаца и окреће се анти-европејству и конзервативизму. Оснивач је десничарске политичке идеологије светосавског национализма. Сматра се духовним инспиратором Љотићеве организације ЗБОР.

 

Често је критикован због антисемитских ставова. Његови следбеници се називају николајевци.

Централно мјесто у Велимировићевим размишљањима чинила је критика хуманизма, европске цивилизације, материјалистичког духа и сл. О Европи је мислио као о великом злу којег се треба чувати, и презирао је њену културу, науку, прогрес.

Епископ Николај је био дубоко очаран српском прошлошћу немањићког периода па је она, по њему, требало да буде парадигма нове српске стварности.

2003. године Српска православна црква га је канонизовала за свеца и од тада га слави као светог Николаја Жичког.

http://www.youtube.com/watch?v=mVcaviQo-sk

Биографија

По завршетку студија у Швајцарској и доктората у Берну, студирао је филозофију на Оксфорду и у Женеви (други докторат). По повратку у Србију радио је као професор.

Замонашио се 1909. у манастиру Раковица, након необичног оздрављења. Завршио је Духовну академију у Петрограду.

Први светски рат провео делом на Солунском фронту повлачећи се са српском војском а касније и у Британији и САД као изасланик српске владе, с циљем да се тамошњој јавности представи српска ствар.

Између два светска рата предводио је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, самоникли покрет малих људи који су тежили вишем нивоу духовности од оног који омогућава класичан парохијски живот. Била је то врло нетипична појава за српске прилике.

Обновио је бројне српске храмове, највише у Овчарско-кабларској клисури али и у Јужној Србији (данас Македонија).

Током Другог светског рата налазио се у заточен од Немаца (Љубостиња, Војловица), због подршке државном удару од 27.3.1941. Извесно време провео је и у логору Дахау с патријархом Гаврилом (Дожић). Била су то једина два висока црквена званичника у Европи која су се налазила у концентрационом логору. Није се никада више вратио у Србију.

Упокојио се 1956. у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији (САД), а сахрањен је на српском гробљу поред манастира Светог Саве у Либертвилу. Мошти су му пренете у Србију 1991. када га је Српска Црква канонизовала за светитеља.

Као аутор био је необично плодан а познатија дела су: „Религија Његошева“, „Беседе под Гором“, „Изнад греха и смрти“, „Душа Србије“, „Србија у светлости и мраку“, „Духовни препород Европе“, „Агонија цркве“, „Речи о Свечовеку“, „Молитве на језеру“, „Омилије“, „Охридски пролог“, „Теодул“, „Српски народ као Теодул“, „Средњи систем“, „Индијска писма“, „Касијана“, „Жетве Господње“, „Диван“, „Једини Човекољубац“ и др.

http://www.youtube.com/watch?v=FUx4l_3qo6k

Беседа Преподобног Јустина Ћелијског

Свакако прочитајте изузетно надахнуту и сликовиту беседу Преподобног Јустина Ћелијског изговорену на 10-то годишњем парастосу Владици Николају, 1966. године у Лелићу, у Недељу митара и фарисеја.

Комарац треба да говори о узлетима и полетима орла! Највећег српског орла у историји Српског народа и овог светог краја. Шта комарац може да одзуји? Шта!? Шта свећица да каже о Сунцу? Како ће свећица да хвали Сунце? Опростите, али сви данашњи Срби – ситне смо мале свећице, а Сунце, запловило по српскоме небу, друго сунце је Свети Владика Николај. Ми, крпељи, данашњи Срби крпељи, не можемо да видимо Сунце. Зарили смо се у руно европске културе: биоскопе, позоришта, благостања, гардеробе, јеловнике… Крпељи! Нама блиста Сунце, а очима га не видимо. Многи су Срби тако рођени. Многи намерно ослепели себе данас. Гле, зар ти можеш ценити Сунце, када Творца сунца не признајеш. Ти, угашена свећицо српска! Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Српског.

Два човека има Српска Црква и Српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. Опрости Свети Владико! А ти за мене и за све здраве српске душе, други си Равноапостолни Владика Жички, Српски Свети Златоуст!

И све што је рекао – небеско је благо. Све што је написао – непропадљиво, Небеско, вечно злато. Заиста, ако учините излет кроз велике Светитеље Божије, кроз велике свете писце Цркве Христове, после Светог Јована Златоустог, цариградског свесунца, најближи њему је Свети Владика Николај, Свети Дамаскин, Григорије Палама и још мало њих. Како је он неисказано велики. А Срби, бедни, несрећни Срби! Видесте ли свог Владику у Академији наука српских? Не, не, не!

Срби, муцави народ, муцави народ…. Да није овог славног Златоуста Српског, зар би Србиново песништво и свег Српства постојало? Ево Српског Светог Дамаскина. Ево у истину највећег песника српског. Већег од свих славних великих песника. Само да је оставио Духовну Лиру, био би раван Светом Дамаскину. А он? Свака му је реч песма, песма вечна, песма о Вечности. Песма о Вечној Истини, песма о Вечној Правди, песма Једином и Истинитом Богу свих светова – Господу Христу.

Данас, то је мит, легенда! Легенда за кога? За кога?! Борац свега највећег у српској историји, свега највећег у историји рода људског и ове губаве звезде што се земља зове – Господ Христос, за многе и многе Србе после Светога Саве. Господе, опрости Србима!

Шта Србин зна о српској науци? О српској црквеној науци? О науци уопште? Ево Српског Светог Василија Великог. Шта је био Свети Василије? У четвртом веку био је највећи и најученији човек свога доба и Светитељ Божији. Али је он знао да учеље ништа не значи без светитељства Божијег. Данас, ми Срби имамо њега – Српског Светог Василија Великог, у истину Великог. И све тајне, тајне велике, тајне свих светова Божијих, сусрећемо у његовим делима. Сећате се његових беседа које је говорио као млади јеромонах, до његових дивних химни Господу Христу, до акатиста Васкрситељу Христу. Сва бића, од молекула до Арханђела, све је захватила његова света и велика душа. Његов огромни ум дао је науку какву српски човек и Српски народ знао није. Сви муцави, сви мутави до њега! Кроз њега је проговорила српска душа, проговорила светосавски сјајно, херувимски, громовски проговорила оглувелој српској души. Оглувелој од политике, од странаштва… Оглувелој за све што је вечно, за све што је Христово за све што је светосавско. И он, он прост јеромонах, исмевани калуђер српски, београдским улицама иде у најскромнијој мантији. Многи се стиде и гнушају њега. А он? Он овамо диже устанак, највећи устанак после Светог Саве, који је учињен у Српскоме роду. Тај је духовни устанак створио млади јеромонах Николај. Почео као млади јеромонах, а завршио као Равноапостолни Светитељ Охридски и Жички. То је црквена философија, црквена мудрост! А српска философија, философија наших универзитета? Авај!

А он? У философији српској, у ствари једини философ. Он, Свети Григорије Богослов – Српски Свети Григорије Богослов. Кад то кажем, ја кажем највећи комплимент, највећу похвалу која се може рећи. Григорије Богослов, највећи ум који је сагледао тајне Божанског Бића. Више него ико од људи по дару Божијем. Ето, њему слична дао је Господ Српскоме роду. Српски вечни Григорије Богослов.

Али, комарац има још да зуји! Еванђелист међу светим Еванђелистима. Ево Српског Светог Еванђелиста. Замислите, свака реч његова је блага вест. Свака реч његова – мало Еванђеље. Као мирисави корен, шта га више тареш, то више мирише. Тако, када читаш Владику Николаја, што га више читаш, ти се више молиш кроз његова читања и осећаш колико Небеског мириса арханђелског у његовим делима. Колико Еванђеља Вечног, оног Еванђеља у које Анђели желе завирити. Он, он је нама Србима то Еванђеље казао најречитије. Најречитије за човека, па и за Анђеле.

Међу Светим Апостолима, ево њега Српског Светог Апостола! О, ко је тако Српску земљу проходио, Еванђеље Христово и Благовест Христову проповедао као он? Од Охрида до Будима, од Пирота до Врања, од Прохора Пчињског до Ријеке. Нико као он, Апостол – Епископ. Апостол и Епископ – Равноапостолни Свети Владика Николај.

Ево највећег Мученика Српског после Светога Саве. Шта кажем, после Светога Саве? Јер Мученик Свети Сава, није дао мира непријатељима Крста Христова. Непријатељима Истинитога Бога није дао мира док му нису спалили тело на Врачару у Београду. Мученик и после смрти, Свети Сава Мученик и сада, гледајући српски род и у њему хиљаде издајица светосавског аманета. Мученик је Свети Владика био на земљи. Они који знају његову младост, његов најинтимнији живот, знају његов плач чести. Знају његово јецање љубостињско за време рата. Знају Немци, непријатељи ондашњи наши, шта је за њих значио Владика Николај. Да му уста треба запушити, њега ућуткати, ућуткати Српски род. Гле, он који је у Светој Љубостињи оплакао тужну српску судбину за време рата, оплакао братоубиство међу браћом Србима, оплакао све муке и невоље Српскога рода, постао је заточеник манастира Војловице, потом одведен у Дахау на смрт ради Бога, ради нас свих Срба. Мученик над мученицима – то је Владика Николај!

И данас, данас он са неба више плаче над нама Србима земаљским него ли што се радује. И ради чега? Шта је главно за Светитеља Божијег, за човека који с неба гледа све светове? Шта је главно? Бог, Истинити Бог, Његова Вечна Правда Господ Христос. А шта Срби раде са Господом Христом? Шта Срби раде са својом вером? Шта Срби раде са својом Славом? Кукавице! Многи не славе, многи иконе склањају из својих домова, многи их крију по орманима, крију их по подрумима и таванима. Бестидно стадо, слепо отпало стадо од Светога Саве. Шта је то, какав је то зечији дух ушао у српску душу? Где је Обилић? Где је Обилић да брани своју веру, да брани свој вечни образ, да брани своју историју? Да, Свети Мученик Српски, ето ко је Владика Николај.

Међу Светим Исповедницима, ево Српског Светог Исповедника, равног Светом Максиму Исповеднику, Светом Теодору Студиту, Светом Николају Грузијском Исповеднику и многим другим Светим Исповедницима. Он је тако смело, тако неустрашиво проповедао и исповедао Истину Господа Христа, Истину твоју, Србине несрећни! Истину целе српске историје! Истину свега рода људског. Нико као он, нико тако исповедао није у Српском роду.

Када су у тешким невољама умукла многа српска уста, он је немачким тиранима говорио: „Ево мене испред моје пастве. Ви стрељате моју децу по Краљеву, дошао сам да мене прво стрељате па онда њих“. Био је збуњен официр и командант немачки. Говорио је савршеним немачким језиком.

Онда Љубостиња. Док су с њим ишли професор Пешић и други, вођен је у Крушевац под стражом немачких војника. Тамо, тамо се тако неустрашиво држао. Немцима је рекао сву истину, све им прорекао. Да, заиста српски Свети Човек.

Међу Светим Врачима, међу лекарима, међу чудотворцима, ево српског светог лекара – Светог Владике Николаја. Реците ви мени, ко може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у Српскоме народу?! Ко може набројати болеснике које је он исцелио? Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, он лекар душа и савести српских. Небески лекар савести српских.

А међу Светим Задужбинарима – ко је он? Нови Српски Задужбинар. Највећи после Светих Немањића. Да, ви сте сведоци тога. Од Охрида до Жиче, подизао је и обнављао манастире, до у срце Шумадије, и изван Шумадије. Свуда његов дух. Он, неуморни зидар, неуморни неимар, обнавља задужбинарство Светих Немањића.

Тако је то – зује комарци по земљи Србији. Међу тим комарцима најгори архимандрит Јустин. Земаљска Србијо! Где је рођен Владика Николај? Где су његове свете мошти? У туђини! Ниси био достојан, Србине, да највећи Србин иза Светог Саве издахне у Србији и одавде пошаље душу своју у онај свет где га чека Свети Сава. Било је много муке у души великог Светог Саве, када је напустио земљу и умро у Бугарској. Једна поука за ондашње српске владаре, за ондашње Српске земље, за ондашњи Српски народ. И ево друга поука, друга историјска поука се понавља. Владика Николај умире у Америци, тамо у Либертвилу. Симболично, браћо моја драга и предрага. Симболично и страшно. Други највећи човек умире ван наше земље. О, како смо недостојни! О, како је срамно бити човек издавши највеће људе своје, највеће Светитеље своје. О, како је страшно бити Србин без Христа! Како је страшно бити Србин без Светога Саве! Злочин до злочина!

Десет година званична Српска Црква није издала парастос Највећем Српском Владици! Шта је то? Каква то мрачна и страшна легенда хода Српском земљом? Ми се и даље мучимо. Ми се са земље непрекидно мучимо. Ми, који смо то мученици Господе, када своје издајемо?

Данас Небеска Србија, данас, о не само Небеска Србија, него Православна Црква Небеска, слави највећег Мученика у роду Српском после Светога Саве – Светог Равноапостолног Српског Николаја. Данас њега славе Серафими и Херувими, јер им је раван по Благовестима које је ширио земљама, свима земљама Европе, Америка и Азије, као Херувим! Њега данас сигурно грли – ко? Свети Сава грли свог најмилијег сина у Српскоме роду. А са њим, око њега, и многобројни српски Светитељи са Светим Савом, Светим Симеоном Мироточивим и осталим Српским Светитељима. Данас на небу, Небеска Србија слави највећег Српског Светитеља. Данас сви Свети, све велможе, сви Свети Немањићи на небу, поздрављају новог српског Мученика, највећег српског новог Еванђелиста, највећег новог српског Апостола – Светог Владику Николаја.

Данас, сви они што гинуше „за Крст часни и Слободу златну“, сви они протерани од НДХ – а, свих оних стотине хиљада Срба што за Православну веру изгубише животе, сви они стоје на ногама и на молитви и прослављају највећег Србина, Светог Владику Николаја. И причаће се Београдом, причаће се у Скопљу, у Загребу, у Москви, у Вашингтону, причаће се свом земљом! Лелић, Лелић је дао Српскоме роду највећег Светитеља, највећег човека после Светога Саве.

Ми данашњи Срби, ми не знамо шта имамо? Али ето, Бог нам је послао и Пророка, и Апостола, и Еванђелиста! А зашто смо ми, ова генерација наша – најгори Срби!? Зато што смо издали све што се не сме издати!? Зато што издајемо Господа, Његову Истину, Вечни Живот, Царство Небеско! За све што видиш очима, за биоскопе, за позоришта и за телесна уживања!

Авај! Авај! Да молимо Светог Владику Исповедника да нас спасава из пакла, из нашег најдубљег пакла. Нас савремене Србе. Да нас сврста у своју Небеску војску, да нам да херувимску неустрашивост да Господа Христа изнад свега волимо и љубимо, као он. То је његов аманет. Цео његов живот је био аманет и тестамент светосавски, косовски: Све жртвовати за Христа, Христа низашта! То је аманет Светог Владике Николаја. То је аманет Светога Саве. То је аманет Светога Кнеза Косовског.

Питај себе, питај данас себе о овогодишњем парастосу Светог Владике Николаја. Нема већег Учитеља, нема већег Небеског звона над српском земљом од Светог Владике Николаја. Громовник као Свети Илија, али и благ и милосрдан попут Господа Христа. Ми, ми имамо само један пут, један излаз из нашег пакла, један једини пут у рај наш – то је пут Светога Саве и Светога Николаја.

Нека би Благи Господ пробудио српске душе за све што је вечно, за све што је свето. И нека би Свети Владика Николај умножио своје молитве у Небеској Србији за нас многогрешне на земљи. Нека преклиње са Светим Савом и свима Српским Светитељима Господа ХрисТа да Србе умудри, да Србе опамети, да Србе приведе вери. Да их васкрсне из свих безбројних гробова њихових. Гробова саможивости, братомржње, братоубиства. Авај, свих размирица и несрећа. Мржња је опчинила Србе. Господе, уклони са српске душе братомржњу.

Свети Исповедниче, са свима Светитељима моли се, да се Срби опамете. Да се браћа измире, да нестане раскола, те највеће куге – куге данашње којом се заразио Српски народ.

Опрости, Свети Исповедниче РавноАпостолни, ето ја, комарац српске земље, одмуцах теби или мени. Амин!

 

Извор: КМНОВИНЕ