Проф. др Драгољуб Петровић

Удружени издавачи хвале се да праве "уџбенике по мери савременог ученика", да они у тим пословима "ангажују највеће ауторитете, искусне уреднике, врхунске дизајнере, илустраторе, преламаче", да су њихове књиге шарене јер се не сме дозволити да "деца уче из црно-белих копија, што би у данашње доба естетике и афирмативности било скарадно, а при томе и погубно за учениково поимање градива".

А како то изгледа конкретно, тј. по мери Удружених издавача нека покаже само један пример. Издавачка кућа НОВИ ЛОГОС, чији је власник некада блиски Туђманов пријатељ Данијел Ждерић, објавила је књигу Природа и друштво: Уџбеник с тематским атласом за четврти разред основне школе. Књигу је потписао ауторски колектив који предводи Александар Кандић, рецензентски је оверило неколико редовних учитеља основних школа, да је књига паметна – притврдио ЗУОВ, а све их благословило српско Министарство за трговачку памет (на челу са Мл. Шарчевићем). И тамо објављена карта Рашке, „најстарије српске државе“ (из деветог века), на којој се види да се она налази између Ибра, Западне Мораве, Дрине и Таре и да се с истока граничи с Бугарском, с југа Византијом, а са запада и севера Хрватском, при чему хрватско-бугарска граница на западу допире негде до Ариља, на истоку пресеца Велику Мораву пре њеног утока у Дунав, али се не види да ли се према северу и (северо)истоку заиста простире до Балтика и Црног мора – како је то давно утврдио Павле Ритер Витезовић, а после притврдили Анте Старчевић и нова правашка памет.

Помињем те појединости да бих могао прецизирати: у ИX веку Хрватске нема „нигдје на земљовиду“ и свугде тамо где се данас са њом срећемо – за следећих десет векова знало се једино за Србе (а на кајкавском простору – за Словенце). И то, засад, потврђују све лингвистичке, антрополошке, археолошке, археографске и археогенетске чињенице, а овде ћу им додати и неке које с њима могу бити у некој посреднијој вези.

Прва је она која се тиче навода Ф. Шишића да се 1608. године Хрватска налазила западно од линије која је ишла од Питомаче (на Драви) преко загребачке околине, Скрада и Слуња до подножја Велебита у задарском залеђу; како се Хрватска тада почела „ширити“ по српским просторима, показују и још неки необични детаљи, рецимо, такви да је Мостарска бискупија основана 1624. године без иједног верника, без иједног свештеника и без иједне цркве; или да је надбискуп сарајевски Штадлер 258 година кАсније устоличен у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву није било и да се жалио да босански фрањевци „нису никакви Хрвати“, да су „сви они Срби“ и да сви пишу ћирилицом; или да је високи функционер ХДЗ у Босни (иначе изданак требињске свештеничке породице) током последњег рата изразио „изненађење“ због сазнања да су скоро све католичке цркве по Босни (изузев неких манастирских) саграђене после Првог светског рата (после тога био је одмах смењен са свих функција, а главу сачувао бекством у Немачку). Толико о „хрватским границама у ИX веку“, не знам докле су тада досезале границе Византије, Бугарска се у то време тек почела „гнездити“ између Дунава, Искра и источних падина Старе планине. А Срби се простирали од Црног мора до Венеције (или бар до Трста) и од средње Словачке до Крита.

Друга је исто тако занимљива: у Сла­во­ни­ји су „мно­ги се­ља­ци ис­ти­ца­ли да су »Сла­вон­ци« и да го­во­ре »сла­вон­ски«, а да су Хр­ва­ти у Хр­ват­ској“, као и да је та­мо „би­ло име хр­ват­ско све до бли­зу 1867. за­зор­но, као у Хр­ват­ској име Крањ­ско“. А ко­ли­ко је, у том са­свим не­дав­ном вре­ме­ну, би­ла по­што­ва­на „хр­ват­ска на­ци­ја“, све­до­чи и навод „да је је­дан хр­ват­ски пле­мић го­во­рио да би он ра­ди­је сво­га ко­ња сма­трао при­пад­ни­ком хр­ват­ске на­ци­је, не­го сво­га се­ља­ка“. С тим је у вези и запис Стјепана Ившића с почетка прошлог века да су му његови Посавци сведочили да „кажу, да се зовемо Рвати“, слично записује и Аугуст Харамбашић десетак година раније, а 1911. Јулије Бенешић жали се на то да се „сријемски момци још стиде, да за себе рекну, да су Хрвати“.

Трећа се тиче податка да је „31. де­цем­бра 1890“, у Ду­бров­ни­ку и ње­го­вих 14 „од­ло­ма­ка“ по­пи­са­но 11.177 жи­те­ља, од ко­јих је 10.327 ри­мо­ка­то­ли­ка, 546 пра­во­слав­них, 1 уни­јат, 225 еван­ге­ли­ста и 79 Је­вре­ја, при че­му од њих 9.713 „го­во­ри у ку­ћи“ срп­ски, 716 та­ли­јан­ски, 19 сло­вен­ски, 2 ру­ски, 52 че­шки, 6 пољ­ски, 285 не­мач­ки и 384 ма­ђар­ски. И ни јед­ан је­ди­ни хрватски (а педесетак година раније тога „соја“ није било ни по Истри и Кварнеру).

Таква „Хрватска“, које до пре стотинак година, како рекосмо, „нема ни на земљовиду“, нашла се, ево, у деветом веку од Таре до Мораве (и даље до Балтика?), и то у хрватском уџбенику за српску основну школу. И тако се показало да границе до којих се може ићи у срамоћењу Срба и српске памети – не постоје. И да те границе врло успешно размиче управо Удружење издавача уџбеника, наставних средстава и учила Србије припремајући овакве уџбенике и одређујући, по сопственим аршинима, и „меру памети савременог српског ученика“. Удружење вели да тако послује пошто је „тржиште уџбеника постепено демонополизовано од 2003. до 2011. године у складу са позитивним искуствима најразвијенијих земаља“ (и кад су шиптарски и бошњачки уџбеници ушли у немачке и енглеске школе, а црногорски у француске и швајцарске). Полазећи од тих чињеница, Удружење подсећа да је „до тада Завод за уџбенике био једини издавач уџбеника“ и да се у то време „највећи број уџбеника годинама није мењао, многи уџбеници и радне свеске су штампани у црно-белој техници. Исте грешке понављале су се деценијама у уџбеницима“. На тај „грех“ Завода може се гледати – рационално: добар уџбеник не може се подерати ни за три године – као што добре патике могу за три сата („фудбала на асфалту“), при чему је некад важило и правило да се добар уџбеник мења кад се појави – бољи; Удружени издавачи завели су праксу да се лош уџбеник замени неупотребљивим. И да се то чини сваке године и у 78 варијаната неупотребљивости. Они веле да је „црно-бела“ техника у уџбеницима „скарадна“, а не примећују да је њихова „шарена“ (тј. вишебојна) техника „скарадна вишеструко“: уџбенику вредност одређује оно што је у њему изложено, а не његово шаренило. Све те ситнице Удружени издавачи могли би нам објаснити мало темељитије, али им додати и понешто о чему у своме тексту не проговарају. Рецимо: како су у Немачкој примљени „бошњачки уџбеници“, а како у Румунији они немачки („Клетови“)? И да ли су Бошњаци успели да корумпирају Немце макар онолико колико и Клет Румуне и Србе?

Одговоре на та питања ми брзо нећемо добити ни од Удружених издавача нити од оних који су их инсталирали као – удружени злочиначки подухват: другде сам записао да се на судбину српскога школства може гледати као на претходницу дефинитивнога српског полома: немачким и хрватским пљачкашима српскога уџбеничког тржишта садашња „демократска власт“ помогла је да три геноцида које су у прошлом веку над Србима извршиле њихове злочиначке државе, у наше дане, површе и четвртим, духовним. И може им бити кад се та „власт“ одрекла и српског народа и српског националног образа. И сасвим успешно тргује српском будућношћу: све што је Србе одликовало као Народ она је продала својим вечитим крвницима.

При чему на те тзв. Удружене издаваче треба гледати као на окупаторске гаулајтере. Они се „жале“ да српско уџбеничко тржиште вреди једва 30 милиона евра, пре много година чуо сам процену да вреди 80 милиона, после тога – 150 милиона, а у једном тренутку поменуто је чак и 200 милиона. Ја заиста не знам колика је та вредност, али чињеница да се за њу отима 78 „лиценцираних издавача“, могла би макар изазвати сумњу у цифре којима ти Удружени гаулајтери оперишу: ако је та „бара тако мала и безвредна, откуд у њој 78 крокодила“?

Свака озбиљна држава такву би бару морала исушити. Ако нови министар у том правцу ништа не предузме, биће то знак да је и он укључен у – удружени злочиначки подухват.

Извор: novosti.rs