У једној кафани срео сам своју ћирилицу у туђем језику. Власник објекта је написао ОФИС, умјесто OFFICE. Ћирилица је била мало постиђена, ја забезекнут, а власник поносан. На питање "што?", добио сам кратак одговор "з' инат".

 

Стара анегдота говори о историчару умјетности, који на самртничкој постељи, посљедњом снагом, каже свештенику што му пружа крст: "То је ренесансни примјерак, позни шеснаести вијек". Оданост својој љубави, свом занимању, увијек, па и на одласку у вјечност. И ја вјерно служим слову матере своје, првој љубави. А љубав је свједок који не лаже.

"Кад је мука ђе си Ђука, кад једете Ђуку не зовете". Истина, изрека је помало увредљива, и груба, али таква нам се понудила као најбоља подлога тексту. Док је несрећа трајала били смо и тијелом и душом за све што је наше. Кад несреће мину, заборавимо све; брзо се заситимо сваког добра свог. Не издржимо никад до краја; дамо свима до знања да можемо, али нећемо. Ето, тек тако, нећемо. У инат себи, кад већ не можемо ником другом. ("Наљутила се будала на село па одсјекла себи ону ствар".)

Истим путем којим су отишле неке материјалне, одлазе и духовне вриједности; култура, у бесцјење, будзашто, низашто. На ред је дошло и писмо. Зар и то? А шта се послије тога има за "дати", за изгубити? Можда 3,5 килограма коже, колико је имамо на себи. И њу ћемо, из ината, јакако, дати, да докажемо да се "и без коже може". Или 21 грам душе. Па бездушни кроз живот, што да не. Ионако суштина губи смисао...

Одлучио сам тврдо: Морам првој љубави остати одан до краја, па како буде. Зато хоћу и да словкујем своме слову славном. Прије него што други почну да причају: "Био једном један народ и имао писмо своје, чак..."

Кад видим ћирилицу, одмах се сјетим дјетињег тепања и младалачког посртања. Ма како се сложила (слова), у причу, пјесму, или какво друго штиво, немогуће је до краја описати њихову љепоту. (И граматолози би се сложили са мном). Такву красоту једино би музика могла дочарати; танковијаста флаута, под нечијим разиграним прстима... Или би, можда, било најбоље само примаћи очи словишту, (знацима) и оно ће проговорити снагом своје вриједности и љепоте.

Супротности се, веле, подударају. Зато и јесам, ја сељак из Раткова, често у Господској улици. И гледам, понешто, у тој улици, и видим свашта у њој. Од 66 (шездесет и шест) наслова, које сам прочитао успут, само су 2 (два) исписана ћирилицом. Дакле - шездесет је и четири напрема два (64:2).

Не воли ли то Господска ни писмо својих предака, писмо које ју је извело из мрака и каљава сокака? Не воли. Задужило ју је. Оне којима сте највише дужни, њих најмање волите. Не волите их уопште. Дуг треба вратити. А ми томе нисмо вични. Ми бисмо да што више узмемо, да узмемо све, а да што мање вратимо; по могућности ништа.

Додуше, писмо нам ништа није ни тражило. Подметало је своја танковијаста леђа увијек, и свакоме, кад је год затребало. Било га је и над колијевком и над гробом; и у свему ономе што је стало између та два "лежишта". А сад га гурамо у страну, или, боље рећи, низа страну.

Знам ја нас...

Аутор: Недељко Николин Кајиш

 

Извор: Глас Српске