Милица Јеремић

Ево, укратко, једне кратке, лијепе приче наше свакодневице – „Хрвати забранили ћириличне табле у Вуковару“. Чек’, имам још једну – „На плажама у Задру исписане поруке мржње према Србима“. Или – „Повици: „Србе на врбе“ на концерту Томпсона“.Има тих топлих, људских прича напретек, од дивљања усташа на стадионима, преко војне параде на дан погрома српског народа до изјаве хрватске предсједнице да у Хрватској живе искључиво Хрвати. Заједнички наслов за све ове приче из сусједне нам Хрватске могао би да гласи „Браћо Хрвати, докле више?“

 

Као неко ко је током олујних времена деведесетих био тек дијете, касније васпитавано у духу толеранције, остајем затечена пред недавним дешавањима у региону. Више нисам дијете и сада ми је све много јасније. Балканским буретом барута, послије само двије деценије, поново гласно одјекује звецкање оружја. Питање је да ли је икада уопште престало или су га само у једном тренутку надгласала лажна извињења и помирења, праћена пластичним осмијесима.

Прије три дана челник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац, гостујући у „Дневнику“ загребачке телевизије Нова, упоредио је укидање ћирилице у Вуковару са укидањем латинице у Јасеновцу 1946. године, на шта га је водитељка нагло прекинула уз ироничан коментар да је вријеме да се вратимо у 2015. Зар није одједном много тога јасније? За латиницу важе демократски стандарди 21. вијека, док се на ћирилицу примјењују искључиво вандалски примитивизми каменог доба – палица у руке, па удри. Али, браћо Хрвати, мислите ли да ћете, уколико разлупате ћириличну таблу, учинити да нестане и цијело писмо? И док ЕУ мудро ћути, под изговором да спорно питање није у њеној надлежности, не могу, а да се не запитам у чијој надлежности јесте заштита историје, културе и писма једног народа. У чијој ће надлежности бити када сутра палицама, умјесто табли, мета буду нечије главе? Гледајући војну параду у Загребу и полагање спомен-вијенаца на мосту у Сремској Рачи, упркос крајње супротним емоцијама, забринула ме је атмосфера и у једном и у другом народу. Све је слутило на то да би, само да се нашао један лудак који би викнуо: „Ајмо на Србе!“ или „Ајмо на Хрвате!“, сви устали и поново из неке уџерице, извадили давно употријебљене, али никада заборављене пушке и ножеве, па да се деведесете врате у пуном свјетлу.

И није недужна ћирилица предмет полемика само у „лијепој њиховој“. Сјетимо се својеврсног новинарског рата због поврата ПДВ-а оним штампаним медијима у Србији који користе ћирилицу. Невоља је када писмо једног народа постане политичко оружје. У борби против језика, ко се таквог мача лати, од истог мача и страда. Људи моји, зар се толико не разумијемо? Зар се сви не волимо, не плачемо и не смијемо се на истом језику? Браћо Хрвати, забраните писма на ћирилици, полупајте табле у Вуковару, али кад вам кажем да је доста било, зар ме не разумијете?

Велики Бранко Миљковић пред смрт је рекао да жели да му на епитафу стоји само један стих – „Уби ме прејака реч.“ Па била она написана ћирилицом или латиницом – заиста је доста било.

 

ИЗВОР: Прессрс