Ћирилицом писати увек када се пише на српском

Живели смо и без државе, али у тврђави вере и језика, изван које бисмо остајали без душе и нестајали. - Да ли светским политичким манипулаторима и њиховим предрадницима на нашем терену одговара високобразовано становништво или полуписмен свет који не види даље од таблоида и „ријалити“ телевизија огрезлих у ниским страстима, које се рекламирају као врхунац забаве, а забава као највиши домет људског духа? - Језик је живи музеј културне прошлости једног народа, каже др Пипер

 

Ко не носи у себи Косово и Метохију не заслужује да га има ни у својој држави. Зато Косово и Метохију треба имати, пре свега у себи. Срби су неколико векова опстајали без државе  захваљујући јаком верском, етничком, језичком, историјском самопоштовању. У темељу тог осећања су и православно хришћанство и Свети Сава, и Свети кнез Лазар, и назив народа, и назив земље, и назив језика, и српска ћирилица, и Косово и Метохија, и Његош и Карађорђе, и Јевросима мајка, и Никола Тесла... све се не може ставити у једну реченицу - онолико колико заслужујемо да их имамо као најбољи део себе“. Ова мисао угледног слависте, академика, професора др Предрага Пипера која изражава суштину идентитета српског бића била је повод за интервју о српском језику и српској ћирилици као основама националног идентитета.

*Како оцењујете положај српског језика и српске ћирилице у Србији, на Косову и Метохији, у Црној Гори, Босни, Хрватској, Македонији... после више од две и по деценије од распада заједничке државе?

- Лакше је кратко поставити крупно питање него на таква питања кратко одговарати, а да одговор не буде уопштен! Положај српског језика и српске ћирилице није исти на целом српском језичком простору, али је свуда лош и све гори. У Европи је пре две и по деценије, ако не и раније, започет далекосежан сукоб ширих размера чији је крајњи циљ како се све јасније види , уништавање руске цивилизације, распарчавање Русије и отимање њених богатстава. Он је мењао главно место и интензитет, а имао је разноврсне облике – од медијских, економских, културних итд, до војних. Из више разлога Срби су били одређени за једну од првих мета. Војни део тог посла је, што се нас тиче, изгледа, завршен, а сада је у току расрбљавање Срба као мањине њиховог идентитета (мада је то почело мниго раније, још 1945, ако не и пре). У томе учествују и неки наши суседи који се понашају као да им је обећано да могу некажњено да нас похарају. У томе, нажалост, учествују и многи Срби, што у незнању, што из безочне себичности. Језик и писмо су за већину народа у основи идентитета, поред свести о заједничкој историји, традицији, преовлађујућој верској припадности, истом или сличном систему вредности итд.

*На чему заснивате тврдњу да смо „у времену док смо били без државе, у погледу чврстине идентитета били компактнији него данас“?

- Иако смо били без државе од пада Смедерева до Првог српског устанка, дакле око три и по (а не пет векова), иако смо били поданици двеју царевина, а и неких других држава, иако, дакле, нисмо имали министарства за просвету и културу, нити било какву владу, или ишта слично, иако је у том дугом периоду било и оних који су због слабости или лакомости отпали, -ипак смо у највећем делу народа сачували национално самопоштовање и свест о великој прошлости и светлијој будућности као и спремност на жртву „за крст часни и слободу златну“ коју су многи и поднели. Живели смо без државе, али у тврђави вере и језика, изван које бисмо остајали без душе и нестајали.

*Где видите проблеме у образовном систему који узрокују слабо опште знање и кварење језика као и одсуство свести о значају употребе ћирилице?

- Можда је ћирилица угрожена баш зато што су они који воде или пресудно утичу на нашу образовну и културну политику свесни њеног идентитетског значаја. Тзв. Болоњски процес је деградирао наш образовни систем и свео га на образовање које је допуштено само колонијама и протекторатима, док ће најбољи део младих одлазити да наставе школовање негде другде, где , по правилу, и остају. Да ли светским манипулаторима и њиховим предрадницима на нашем терену одговара високообразовано становништво или полуписмени свет који не види даље од таблоида и „ријалити“ телевизија огрезлих у ниским страстима, које се рекалмирају као врхунац забаве а забава као највиши домет људског духа?

*Неговању лепе речи, дикције и правописа не придаје се одговарајућа пажња. Како се и где губи осећај за матерњи језик и писмо?

- Скоро све најбоље и најгоре у нама ствара се у породици, у раном детињству. Пошто је породица и код нас, а мање више и у целој западној цивилизацији, на удару оних који промовишу нов систем вредности (а код нас је још, по неким подацима, скоро свака трећа мајка самохрана), јасно је колико је то неповољно за правилно васпитање детета. И сада се сећам када сам играјући се по поду рекао мајци да желим да научим слова и кад ме је она, и сама врло начитана, одвела код најученијег у породици, где сам у његовом крилу и са његовом крупном шаком изнад своје почео да пишем прва слова. То се не заборавља. Хвала Богу имао сам среће. Имам утисак да је све више деце која не добијају пуну пажњу најближих када је најпотребнија за њихово васпитање, а добро васпитање је много важније од образовања и темељ у свему осталоме, па и идентитету и односу према матерњем језику и писму.

*Употреба савремених информационих технологија је, такође, једним делом довела до кварења српског језика и смањења употребе ћирилице?

- Нису толико криве нове технологије колико њихова погрешна употреба или злоупотреба. Брзина и практичност су често испред тачности и лепоте употребе речи. Ако би се на време усвојила вредност лепе и тачне речи, она би се остварила у новим информационим технологијама.

*Које су штетне последице феномена прикривања језичког идентитета који је присутан у Хрватској и изражен на Косову и Метохији и који је директна последица страха од тога да се говори властитим језиком?

- Ко се боји или стиди да открије свој идентитет тај је само на корак да га заувек изгуби и да преузме неки други идентитет. Наравно, понекад, велика мука натера људе на то, а понекад лакомост.

*На Косову и Метохији је покренута и ТВ-емисија „Слободно српски“, али су ефекти мали. Шта чинити да се српско становништво у енклавама ослободи прикривања језичког идентитета, а шта ће се дешавати ако се овако настави?

- Назив те емисије је заиста добро прилагођен ситуацији и погађа у суштину, па иако још нема већих резултата, то само потврђује озбиљност проблема. Не треба ипак ићи само за брзим успесима. Треба и у том случају, и у другим приликама, показивати стрпљивост и истрајност.

*Шта рећи о црногорском језику као „стандрадизованој варијанти српскохрватског језика“ и довођењу српског (већинског) језика у неправедан положај статусом језика мањинских народа, на шта упорно упозорава Српски национални савјет у ЦГ на челу са др Момчилом Вуксановићем?

- О томе сам више пута писао и говорио, па бих овде само поновио да је тзв. црногорски језик пример политичког језика измишљеног за политичке потребе, које су знатним делом антисрпске. Нажалост власти у Србији не показују довољно бриге за статус српског народа и српске културе изван Србије, тако да су Срби у Црној Гори углавном препуштени сами себи, али верујем да ће имати снаге да истрају. Били су њихови преци и у тежим ситуацијама па се нису дали.

*У чему је колизија између науке и политике када је у питању очување основа националног идентитета –српског језика и српске ћирилице?

- Кратко говорећи, државна политика се руководи, пре свега, оним што се процени да је у интересу државе (а уз то се, нажалост, многи политичари руководе и својим, ако не и пре свега својим интересом). Науку треба да интересује само утврђивање истине, као и објашњење стварности. Политика би требало да се заснива на научно утврђеним чињеницама, али је у стварности тако да се политика наручује и добија „научне“ чињенице, којима стиче привид легитимности.

*Ви сте у јавним иступањима истакли недостатак језичке и културне политике. Има ли назнака да се нешто мења?

-Све је више младих лингвиста са солидним образовањем из области нормативне лингвистичке и говорне културе, све је више сајтова на којима се о тим питањима аргументовано расправља. То је добар знак.

*Како објашњавате то да је ћирилица највише у употреби на југу и на истоку Србије?

- То је ствар за истраживање. Можда је у питању добра традиција, можда удаљеност од највећих градова у Србији, где је латиница најприсутнија, можда је то такође последица чешћих контаката са бугарском и македонском културом, а можда има и других разлога.

*Којим тезама сте се руководили у свом истраживачком раду „О питањима лингвистичке екологије“?

- Окружење у којем живимо може бити подстицајно, или нездраво, било да је реч о физичком или културном па и језичком окружењу. Ако се том поставком служимо, а многи је прихватају, треба утврђивати, описивати и објашњавати како оно што је подстицајно у нашем језичком окружењу, тако и оно што је штетно за здрав развој језика и културе која се њиме изражава.

*Кажете да ономе коме није „ закржљало“ осећање разликовања доброг од рђавог није тешко објаснити значај ћирилице. Замолила бих да нам то објасните?

- То је опет једно лепо, али крупно питање које је лакше поставити него на њега кратко одговорити. Било би погрешно веровати да сви људи једнако јасно разликују добро од зла. За то је потребно оно што апостол Павле у посланици Ефесцима назива „чисте очи срца“, али данас је међу познатима мало оних за које се може рећи да имају тај квалитет. Добро је ако се њему бар тежи, колико ко може. Данас је на делу релативизација многих темељних вредности, што је једна од најопснијих болести савремене западне цивилизације. Оно што се јуче сматрало болесним и настраним данас се сматра нормалним, оно што се јуче смтрало ружним данас се рекламира и политичком принудом намеће као лепо. Колико човек изгуби способност разликовања добра од зла, толико се он изгуби као човек, па је утолико изгубио и самога себе и деградирао је у неко човеколико биће које се може употребити за свакаква непочинства.

*Црквени оци кажу да је код правилног писања ћирилицом потребно да се рука као и писана слова крећу удесно, а не право или улево. Какво је објашњење за то?

Нисам знао за ту мисао и не бих је смео тумачити.

*Зашто је, из угла идентитета, потребно сачувати дијалекте?

- То што школовани људи знају књижевни језик, не значи да треба да забораве завичајне говоре за пријатељске разговоре у завичају и са родбином и пријатељима из завичаја. Нажалост, говори нестају пре свега зато што све више људи са села неповратно одлази, села убрзано нестају, а градови расту. Сваки, па и најмањи језик, па и најмањи говор, представља непоновљиву слику света оваплоћену у језику, а богатију и лепшу од свих појединачних човекових творевина. Језик је живи музеј културне прошлости неког народа, а говор је најпотпунији музеј културне прошлости неког краја. Већ је и то довољан разлог да се локални говори не препусте забораву, мада ће ипак многи говори ускоро заувек нестати, готово без трага о себи.

Како оцењујете акцију „Негујмо српски језик“ чије се поруке и поуке од недавно налазе на београдским билбордима и у ТВ-спотовима, а промовишу их глумци, књижевници, музичка лица?

- Мислим да је намера организатора акције „Негујмо српски језик“ племенита и корисна. Потребно је више времена, као и стручне и друштвене подршке, да она донесе плодове које још може донети и који, надам се, неће изостати.

Славица Ђукић

 

Извор: Видовдан.орг