У својим политичким и културним невољама, ми смо своме национализму давали најразноврсније облике. Имали смо уски шовинизам, пун епског певања и запевања, пун ситних жеља и пун немоћних претња и ишчекивања. Имали смо у последње време, нарочито пред рат, проповедање пусте, бруталне силе, што је, уосталом, као ad hoc додатак суштини нашег национализма, било сасвим на своме месту. Између једне и друге појаве, покушавало се и са филозофијом национализма уопће, и са донекле аналитичком критиком нашег национализма напосе. Ово последње је чињено ретко и у врло малој мери, али је чињено. Једном таквом приликом потргнута је и метафизика, односно мистика национализма.

Наравно да се ту није помишљало на мистику у њеном старинском, омладинском облику, него се желело да у националну пропаганду и литературу и у национално обраћање уђе модерна мистика, тј. присуство и владање невидљивог и систем смелих и далеких пројекција.

Нема сумње да један део наше националне памети мора да буде мистичан. Мора се признати да оне разне, мртве и крваве очи, и разни повампирени јауци и шумови чине елеменат душе уопће, па према томе и елеменат националне душе у човеку.

Одиста, национално осећање и народа и појединца необично је интимно, дискретно и прикривено. Емоције и раздраганости те врсте обично су некако стидљиве, непомешане са осталим животом човека, и скоро никада не бивају вулгарисане.

Али, из тога следи да је веома тежак задатак одредити какав је и колики уплив неког догађаја на националну душу народа, и, према томе, да ли је та и та реакција права, једина, доста јака и спонтана. Тако нпр. ефекат анексионе кризе и реакција националног живота нашег на тај ефекат тек се после неколико година дали сагледати и истинито утврдити.

И стога се у националном кретању веома често сукобљавају она два супротна фактора који отежавају дефинитивну одлуку о поступку, а ти су фактори инстинктивно, донекле мистично осећање колективне народне душе и методско и историјско квалификовање случаја, нужности и неизбежности.

И кад се деси да у националном раду или у националној уметности дође до процепа између спонтане слутње и објективирајућег метода, онда мистици држе да је мистика и у национализму на своме месту.

Занимљив је у том погледу суд о руском упливу на наш државни и национални живот. Кадгод се догоди какав крупнији, судбоноснији догађај или код нас или у Русији, из нашег народа, једнодушно и елементарно, груне талас симпатије веровања и надања у велику словенску царевину, Док се, међутим, по хладном, методском испитивању руски уплив на наш национални отпор своди на сасвим другу меру.

У тој појави, и у другим сличним појавама, и ако се хоће све да протумачи, не може све да се протумачи. Има дакле нешто што не слути национална анализа. Нешто не води рачуна о закључцима и о на чисто изведеним периодима народног живота, нешто што мотив ставља над посљедицу, и верује да често сентиментална симпатија и срце одлучују битку, а не оружје и филозофија случаја.

Мистике, дакле, вероватно има и у националном животу и стварању. Нарочито код младих, недограђених, незапослених народа, код којих само садашњост није у стању да окупира и држи све националне тежње и маштања. Али, ми бисмо тада препоручили да мистике, по енглеском рецепту, буде само у инспирацији, а не и у објективацији.

Затим, не говоримо овде о национализму у ратно доба, дакле у време кад је сав живот у походној спреми и у костиму, кад се сва култура оружа и претвара у бруталну силу. Говоримо о мирнодопском, нормалном, мирно активном национализму. У том национализму требало би да нема мистике, треба савлађивати мистицизам. Тај национализам треба да је и по суштини и по облику чиста, висока култура. Култура у најбољем смислу речи. Морал, хуманизам, етика, честитост. Ваљаност и честитост и првокласност не само српска, него човечанска. Оно што је Вељко Петровић, у својој Ускршњој песми, у најпростијем и најидеалисанијем облику тврдио: „Фарисеј, Визант, грамзиви Маџар, крволок Турчин, лажни Млаци“ – распињали су нас, „јер смо бољи“. У томе је наш мирнодопски национализам. Бољи да будемо од других, од Византа, Маџара и Турчина, бољи од самих себе, бољи од сваке своје пређашње вредности.

Уопће, на Вељку Петровићу, на његовим Родољубивим песмама, његовим мало разумљеним мало и рђво читаним, мало и рђаво декламованим родољубивим песмама могли бисмо се овде мало задржати.

Вељко Петровић, коме је најмлађа критика замерила што није родољубиви и национални мистик, одиста није мистик. Он је, штавише, уз наше модерне историчаре, веома много учинио да се демантује та мистика у национализму.

„Распни га, јер је бољи!“ Тиме је речено да наша народна психа има етичких идеала, да има савест у којој је заметак величине. Али, у продужењу те песме, као и у многим другим родољубивим песмама, казано је сасвим без мистике, да та наша национална савест није цивилизована, да је проста, уска, сeљачка савест са грамзивим, гладним моралом оних који нису сасвим свесни што је боље, и нису сасвим свесни да су бољи.

Треба, дакле, у интересу наше националне чврстине, да имамо једно, не строже, него културније цењење и мерење нас самих. Душе наше треба да постану веће, психа нашег времена мора бити много друкчија него сад, слободних, претворљивих енергија морамо имати више него што имамо сад.

Не помаћи, него дићи треба линију националног нашег живота. Други, нов сложенији облик треба да добије наша тежња за националним напретком. Треба да дође ново схватање, мисао уопће, не о нашем одношају према појединим пријатељским или непријатељским народима, него према човечанству. Наше тежње морају бити у сродству, или бар морају залазити у тежње свега цивилизованог света. Јер само ствар човечанства стално велика, опћа и света, и тек кад се ми с њом свежемо, наши циљеви постају апсолутно оправдани и опћи. Иначе, код културног националца настају часови смућености, незадовољства, сумње и питања, због уског једноликог схватања и словенског драуфгенгераја.

Теоретски то можда свако зна, али треба да то постане горећи осећај у свима.

А оно, што је у ово ратно време морало бити грамзивост за уништавањем, обарањем и славом, дакле једно негативно осећање, то треба да постане миран, идеалан мотив рада и морала. И ако и у најкултурнијој егзистенци мора бити себичности, онда да то буде, место негативно-себичног, бар неутрално себичан систем и принцип.

Док смо уско и самосвојски национални, а не и човечански национални, не можемо имати виоких, максималних радова. Јер максимални радови траже не само максималну енергију него и максималну слободу, а та је само у побеђеној ускости, у широкогрудости, свеопштености, сведоброти, свечеститости.

Не само из рођеног искуства и народне традиције, него из науке и филозофије целога света треба црпети идеју-силу, идеју-симбол и идеју-култ нашег национализма.

Из великих, несентименталних, али и нехолеричних духова треба доносити и саглашавати пречишћене идеје и системе, а тиме стварати велику, несебичну и незлобну културу. Скандинавски народи су диван пример таке нове и младе, али срећно засноване националне културе, која је исто толико човечанска колико скандинавска. Отуда код њих импозантни факат да са релативно скорашњом културом дају најодличније резултате на чисто научном пољу, у својим етичко-моралним тежњама, и у својој националној борби.

Скандинавце, и прагматичаре и идеалисте, треба студирати и преводити. Харалд Хефдинг нпр. створен је за таку, ако је слободно рећи, ћасну експлоатацију. Наивни прагматичар, спонтани педагог, чудновато добар и опште разумљив у својој филозофији и националности. Он напушта идеје које су ма како згодна средства ситних спекулација, и развија и пропагише идеје које се могу на терену читавог човечанства неговати, заливати и пресађивати, док се из њих не развије нешто што се окреће и говори и сваком народу и свему свету, нешто што има валер свечовечанског живота.

Затим Бјернсон, мали велики чичица који је требао место за двадесет људи. Који је сасвим сентиментално завршио Изнад наших сила, али који никад није седео ни задивљен ни изгубљен пред очима националне сфинге, него је правио буру пред ћудљивом загонетком своје домовине и свога народа, и , понекад, шкодио додуше својој личној, а тренутно и националној ствари, али увек користан великој идеји широког етичког значаја којом се Скандинавија тако одлично репрезентује у културном свету.

Ми се, међутим, у својој националности још увек колебамо око средњих вредности, неодређених количина и несталних квалитета и тачака. Има једна прилично драстична парабола Гетеова која се, наравно, не сме испричати, али на коју морамо мислити кад видимо масу наших националаца, који са једним завидним одсуством савести и памети уносе што више бруталног личног и народног егоизма у формулу националног појма и националног рада. Који проповедају да треба бити гори од онога кога хоћеш да победиш и с пута да склониш.

„Распни га, јер је бољи“ – то је само од милоште према роду речено тако. Иначе, то је само делом поносна констатација, а делом је пуста жеља песникова.

Збиља, ми веома често виђамо и сретамо те мрачњаке-националисте који кажу да је национална моћ утолико импозантнија и већа уколико су боље скривене, од осталога света, степенице по којима се она у висину пење.

Национализам није ту само за освајање територија, за васпитање четника и војника, за отпор према силеџијама и неправди, него је он за сав живот ту, и за онај већи део живота кад војници, по свршеном послу, поскидају оружје, и, осим војничког, имају свој грађански понос и своју индивидуалну амбицију. А тај национализам ми још немамо.

„Што давно беше, и сад је у нама“, каже В. Назор, а наши мистици-националци мисле да је у томе једно тромо мистично веровање песника Хрватских краљева, и мисле, можда, да је све потребно од вајкада у нама, и да је доста оно што је сада у нама.

Не. Код нас се сада, после славних победа, мора испупчити и један унутрашњи идеал, да будемо и у себи бољи, и пред собом бољи, дами од себе бољи, бољи данас него јуче и прекјуче, бољи ја него ти, бољи ти него он. Јер има само један начин да се буде националан. И има само једно средство за то, а то је што шира, што боља, што човечанскија култура, јер само тако културан човек је, без емоција и без оцена, у свако доба родољу и националац.

Националност није, као што се обично мисли, заграђивање, мржња на све ненаше и претња песницом из велике одвојености и отуђености. Национализам је и у том, у суровом елементу народног живота, али стални, еволутивни национализам је ведро лице, отворена памет, отворено срце, несебичност, култура у најлепшем облику.

Ми смо се покренули и окренули национално, али нам национализам још није потпуно конвертиран. Он ће то бити онда, кад се допуни општечовечанском примесом, кад се више не буде мислило да наше победе и наше препорођење долази само отуда што смо прекинули српско дремање и бунцање. Него отуда, што смо жељни да буде нешто не само себи и у својој земљи, него целом људству и у целом свету.

Да не будемо више Додеова варош од сирова дрвета која се опет претвара у шуму. Да не сматрамо „да смо се показали“, да је све урађено у да треба да се надмемо од задовољства. Да се не правимо смешним, мислећи да бити ћелав значи бити римски император.

Опет нам пада на ум скандинавски национализам. И братски. То су ти не много колорирани и не много триколорирани, али много културни национализми. Национализми који праве великим. А наш народ? Дивне, сјајне, јединствене победе, народ мали па мали. Мали збогсвог уског, некултурног национализма.

Пада нам на ум скандинавско или или, свеједно које, брандовско или кјеркегоровско, које би требало написати на сваки лист сваког зеленог дрвета. Пада нам на ум Б. Шо, енглески Хоу Ј. који стрелама обара девет лаћних сунаца. Б. Шо, који само у етизирању свих питања и проблема види социјално и национално јачање. Он је, уосталом, сасвим по нашем националном укусу, ординаран, дрзак и насртљив, али човек и националац са прасрцем и прапоштењем. Једнолик, добар и консеквентан. Сасвим без мистике. Веран као какав стари шкотландски племић, а шаљив као какав огорчени, пијани Ирац. Националац, с културом и без мистике, који свим својим делима доказује, на свој, мало парадоксалан начин, да најидеалнија слобода никада ни у чему не бити освојен. А то се може само у високо културном национализму, у национализму који није материјалан, ћудљив и несталан.

И Б. Шоа треба студирати и преводити. Не толико да би се прочитало оно што је он написао, колико да се упозна он сам. Јер и у њему има доста од оне ретке слободе расних и културних људи који се не покоравају ни личним, ни националним својим слабостима.

Извор: Шумски духови