Дарко Танасковић, амбасадор Србије у Унеску о приликама везаним за захтев Приштине за пријем „Косова“ у Унеско.

 

Уколико би „Косово“ било примљено у Унеско то не би био само пораз Србије , већ много више и далекосежније још један пораз међународног права пред агресивношћу политичке моћи и процедуралних смицалица држава које већ одређено време „међународном заједницом“ сматрају себе. –Има наравно међу западним заговорницима пријема „Косова „ у Унеско и оних који и те како добро познају ћуд новокомпоноване косовске политичке „елите“, али злоупотребљавају неупућеност и индоктринираност колега удаљенијих од балканске проблематике. –Неко плаћа лобистичко шпартање косовских дипломата и званичника широм планете. – Ипак, степен јединства и националне одговорности РС у сваком случају охрабрује, што некима смета па се могу очекивати додатни притисци, каже амбасадор Танасковић

Кампања Србије, дипломатска и политичка активност да се спречи улазак „Косова“ у Унеско (питање које је пред Организацијом УН за образовање, науку и културу, Унеском, покренула Приштина) добија све шири и јединственији фронт подршке и присталица у земљи. А према изјавама амбасадора Републике Србије у Унеску, др Дарка Танасковића, расте и број држава којима је „нелагодно да се определе између за и против“. Његова екселенција, амбасадор др Дарко Танасковић специјално за „Јединство“ говори о овој теми.

Ваша екселенцијо, који су „аргументи“ превагнули када је у питању захтев Албанаца за пријем у Унеско, да се унапред створи атмосфера високе вероватноће да ће Албанци остварити свој наум, а да код Срба преовладала зебња од опасности да ће се то и десити?

- Атмосфера „високе вероватноће“ да ће Приштина остварити свој наум не произлази из неких аргумената везаних за суштину захтева за пријем „Косова“ у Унеско, јер би он у неким другачијим условима међународне коњунктуре био правно, политички, културно и морално потпуно неприхватљив, а само чланство незамисливо. Уз синтагму „међународна коњунктура“ намерно нисам ставио придев „нормална“, јер је у вези са Србијом и „Косовом“ „нормално“ одавно постало неуобичајено, а ненормалност попримила својства уобичајеног. Нисте ни Ви, верујем, у свом питању реч „аргументи“ случајно ставили под наводнике. Дакле, процене да косовскометохијски Албанци имају озбиљне изгледе да, уз помоћ својих агресивних покровитеља из дела међународне заједнице, угурају „Косово“ на дневни ред новембарске Генералне конференције Унеска темеље се на томе да су независност „Косова“ признале 32 од 58 чланица Извршног савета, који Генералној конференцији препоручује тачке дневног реда. С обзиром на то да се у Извршном савету одлучује простом већином гласова, при чему се приликом бројања уздржани не узимају у обзир, рачуница је прилично јасна. Но, у политици на крају не одлучује пука аритметика, има ту и алгебре, па и алхемије. У сваком случају, бројеви, а не аргументи, на страни су захтева „Косова“, чему треба додати снажну кампању Албаније и неколиких утицајних светских држава, без чега „Косово“ не би имало никакве шансе. Ту су, затим и раширени опортунизам и замајац „политичке коректности“ у међународној заједници.

Какву је улогу у свему одиграло лобирање Албанаца, у Америци и свету (лобирају јавне личности попут оперских певача, нобеловца...) односно моћ новца који Албанци улажу да би остварили свој циљ?

- Тешко је проценити колико је у конкретном случају промоцији кампање „Косова“ допринело ангажовање уобичајено солидарне и предузимљиве албанске дијаспоре. То је већ уходани механизам путем којег се сакупљају замашна финансијска средства. Новац у свему овоме, директно и индиректно, игра велику улогу. Запажа се, рецимо, да неке наводно независне невладине организације и групе за подршку по свету, укључујући и универзитетске кругове, „из начелних и племенитих побуда“ професионално помажу углавном недовољно компетентним носиоцима захтева Приштине у припремању пропагандног материјала завидног квалитета. Неко то све плаћа, као и лобистичко шпартање косовских дипломата и званичника широм планете. Укључивање познатих личности из света уметности и популарне забаве није без ефекта, али мислим да није ни пресудно, мада би свакако било корисно да се такви гласови чују и у српском интересу, али се томе, како изгледа, овим поводом не поклања довољна и правовремена пажња.

Ви сте још пре неколико месеци упозорили да ће битка за храмове , бити жестока, што се и потврдило. Али сте такође указали и на простор деловања РС у овој дипломатској и политичкој борби?

-Од тренутка озваничења иницијативе за пријем „Косова“ у Унеско, односно писма које је с тим захтевом министар спољних послова Приштине Хашим Тачи половином јула упутио генералној директорки Унеска Ирини Боковој, Србија, рекао бих, чини све што је у њеној моћи да политичким и дипломатским средствима спречи пријем „Косова“ у ову специјализовану агенцију УН. Јавности је познато да су се у ту борбу предано укључили и председник републике, и премијер, министар спољних послова и цело министарство, јерархија СПЦ, с патријархом Иринејем на челу, САНУ, Матица српска, Комисија за сарадњу с Унеском, Удружење књижевника Србије...многи појединци. Радује таква саборност у одбрани историјске колевке вредности на којима почивају наша духовност, државност, национални и културни идентитет. Камо среће да су такво јединство и акциона способност испољавани и раније, јер наша искушења и недаће у вези с Косовом и Метохијом, а и уопште, нису од јуче. Без обзира на то какав ће у овој конкретној ствари бити резултат, овакав степен јединства и националне одговорности охрабрује. Некима, наравно, и смета, па се могу очекивати додатни притисци и појачани напори да се на међународном плану афирмише државност „Косова“, у склопу једне неумољиве стратегије поражавања Србије пре евентуалног и делимичног, уважавања и њених крајње омеђених интереса. Форсирање пријема „Косова“ у Унеско једна је важна деоница на том путу.

Ватикан није признао независност „Косова“. У својим изјавама сте напоменули да Ватикан, са којим је СПЦ у конструктивном дијалогу, испољава примарну одговорност и да би било драгоцено ако би ту своју бригу што активније поделили са католицима широм света. Да ли се нешто на том пољу урадило?

- Заиста не знам шта се на том плану конкретно постигло. Из личног искуства амбасадора при Светој Столици поуздано знам да је Ватикан спреман да се ангажује на заштити и реконструкцији српских православних сакралних објеката на Косову, као и да се званичници и дипломати Свете Столице у неформалним разговорима не либе да изнесу неповољне оцене о стању на КиМ и угрожености хришћана и хришћанства у покрајини. Уосталом, Ватикан није признао независност „Косова“, што је за многе у нас било изненађење, али у суштини почива на чврстој логици сагледавања приоритета основне мисије ширења и јачања католицизма у свету. С друге стране, Ватикан јако пази на то да се непосредно не меша у политичка питања, а увек оставља отворене вишеструке колосеке деловања према народима и државама, за сваки случај... Тако, рецимо, досад није званично демантовано да је свештеник Ђерђ Љуши био овлашћен да у име Римокатоличке цркве потпише тзв. Апел лидера цркава и верских заједница са КиМ, којим се даје подршка захтеву за пријем „Косова“ у Унеско. У међувремену је тај апел без коментара објављен у ватиканском гласилу „Осерваторе романо“. У усменим дипломатским контактима с нашим представницима у више наврата су дата уверавања да је реч о самовољном личном чину који ни у чему нити представља нити обавезује Свету Столицу. Пожељно би било мало више јавне одређености и јасноће у понашању Ватикана, али се укупни став Свете Столице према проблему „Косова“ засад може оценити као коректан и уздржан.

Од каквог је значаја чињеница да се четири српска манастира на Косову и Метохији (Високи Дечани, Пећка патријаршија , Богородица Љевишка и Грачаница ) налазе на листи споменика у опасности у Унеску, једини у Европи, за све оне који одлучују о захтеву Приштине?

- Поред правних и политичких, објективна угроженост наше културне и духовне баштине на КиМ један је од тежишних аргумената против разматрања пријема „Косова“ у Унеско. Чињеницу да су четири српске светиње од изузетног универзалног културног значаја на Унесковој листи светске баштине у опасности чак и они који се залажу за пријем „Косова“ не могу и не покушаају да пренебрегну. Листом изјављују да имају разумевања за нашу забринутост у вези са судбином наших средњовековних споменика у „држави Косово“, уколико би она ушла у Унеско. Међутим, линија њихове логике расуђивања битно се разликује од наше. Они, наиме, сматрају да би се пријемом у Унеско „Косово“ обавезало на поштовање свих конвенција и стандарда ове организације у вези са заштитом српске културне баштине, па би тако ситуација била боља и подложна сталном институционалном праћењу,а држање косовских власти под лупом и присмотром међународне заједнице. Једном свечаном изјавом, сугерисаном од стране својих покровитеља, сви највиши званичници власти у Приштини написмено су се обавезали на поштовање српског културног наслеђа, знајући да досадашњи непријатељски однос према нашој баштини битно умањује кредибилитет кандидатуре. Нашем свету није потребно објашњавати зашто ми обећањима и заклињањима из Приштине не верујемо. Део проблема је, међутим, и у томе што је један не тако мали број дипломата и званичника држава које се залажу за пријем искрено убеђен у то да би примањем „Косова“ у Унеско наступили бољи дани за нашу културну баштину на КиМ. Није их лако разуверити, јер они у резоновању полазе од логичне претпоставке да се преузете обавезе морају доследно извршавати, што је од „политичара“ приштинског кова наивно очекивати. Има, наравно, међу западним заговорницима пријема „Косова“ у Унеско и оних који и те како добро познају ћуд новокомпоноване косовске политичке „елите“, али злоупотребљавају неупућеност и индоктринираност колега удаљенијих од балканске проблематике.

Шта би Французи урадили да им неко преотме Нотр Дам, Италијани Сикстинску капелу, Грцима Партенон?

- Ваше питање је више него умесно, али и иреално хипотетичко. Европљани, једноставно, не размишљају у таквим релацијама и ретко ко у претежно постхришћанском Паризу, Лондону или Риму осећа било какву одговорност за хришћанско културно наслеђе у другим земљама. С обзиром на глобални медијски третман, уништавање Будиних скулптура у далеком Бамијану или античких грађевина у Палмири, што и јесу ужасни удари на цивилизацијску меморију света, изазивају згражање на Западу, док уништавање наше јединствене духовне и културне баштине на КиМ и исписивање похвала онима коју разарају Палмиру или Сану по зидовима српских манастира пролази готово незапажено. Памтим како је својевремено изненађујуће деловало драматично упозорење тадашњег градоначелника Венеције Масима Качарија, да би рушење неког нашег средњовековног манастира или цркве на КиМ било равно рушењу Цркве Светог Марка у Млецима. Али, то је била изузетна реакција једног изузетног човека.

Од каквог су значаја књиге као што су, на пример, „Задужбине Косова и Метохије“ и бројне друге које сликом, речју и фактографијом говоре о томе чији су манастири на Косову и Метохији, ко их је градио, ко је ту културу стварао, и да ли је истина и путем њих стизала до оних који ће одлучивати?

- Поменуте и многе сличне публикације, укључујући и најновију, капиталну и репрезентативну синтезу на енглеском језику „Хришћанско наслеђе на Косову и Метохији“, значајно и дугорочно утичу на формирање представе о српском културном благу и дугој традицији нашег сакралног градитељства на простору првобитне српске државе, поготово у круговима интелектуалаца, стручњака и читалаца заинтересованих за историју, културу и уметност. На доносиоце политичких одлука овакве вредне књиге, чије читање, па и само прелиставање, изискују време и извесни умни напор практично немају никаквог дејства, иако се често могу наћи на радним стооловима у њиховим канцеларијама. Већи ефекат имају атрактивно презентиране и визуелно привлачне краће брошуре на страним језицима, каква је, рецимо, била „Распето Косово“, штампана после мартовског погрома 2004. године. Тадашњи амерички амбасадор при Светој Столици и лични пријатељ председника Буша, Џим Николсон, био је толико згранут мирнодопским насиљем над Србима и њиховим светињама на КиМ, да се лично потрудио да ова публикација стигне до самог врха америчке администрације. Обично такав материјал бива заустављен на неком средњем, бирократском нивоу државног апарата, Иначе, у новије време, непосредно најефикаснија је дистрибуција кратких видео-записа с пратећим објашњењима посредством интернета, односно тзв. „друштвених мрежа“.

Или ће превагнути некакво „уверење“ да је Високе Дечане, на пример, градило албанско племе Гаши за династију Нимани (презиме асоцира на презиме Немањићи) ?

- Такве бесмислице, заоденуте у привидно научно рухо, део су пројекта кривотворења историјске истине зарад политичких пробитака и, на дужу стазу, уобличавања некаквог вештачког, синтетичког културног идентитета „Косова“, а све у склопу далекосежног великоалбанског идеолошког програма. Овакво, уједно чудовишно и комично, прекрајање тековина прошлости, ипак не може проћи, али га треба на све начине и у свим приликама доследно разобличавати. Апсурдност таквих „теорија“ не сме да разоружа или успава наш самоодбрамбени критички рефлекс. Уместо одмахивања руком, ваља да нам је вазда оштро перо у руци.

Да ли Вам је познат став генералне директорке Унеска, госпође Ирине Бокове по овом питању?

- Генерална директорка Унеска Ирина Бокова определила се за неутралан став у погледу самог захтева за пријем „Косова“ у Унеско, јер сматра да је на државама чланица да га суверено размотре и о њему одлучују. Међутим, што се процедуралне стране поступка тиче, који је у њеној надлежности, поступила је строго у складу с међународноправним оквиром успостављеним Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН, према којем „Косово“ није суверена држава. Она је, стога, одбила да прими писмо Хашима Тачија са захтевом за пријем „Косова“, консултовала се са Њујорком и с Унмиком, који је такође одбио да буде Тачијев поштоноша, па је предлог за укључивање тачке са захтевом за пријем „Косова“ поднела Албанија, подржана од групе земаља. Мислим да Ирини Боковој, из више разлога, покретање иницијативе за пријем „Косова“ у Унеско није по вољи, али је она одабрала да се о томе јавно не оглашава, што је, с обзиром на њену функцију и позицију, шватљиво. Секретаријат Унеска је, међутим, морао бити мање „неутралан“ у припремању документације за заседање Извршног савета и није смео довести делегације држава чланица у ситуацију да се суоче с предметом на начин на који су га, делом супротно одредбама и терминологији из Резолуције 1244 СБ УН, формулисали његови подносиоци. Делегација Србије је нотом реаговала на ово процедурално и правно огрешење.

Да ли државе Европске Уније гледају на Косово и Метохију као на независну државу те је и то разлог мишљења да „Косово“ може бити примљено у ову организацију УН?

-Државе које су признале независност „Косова“ на КиМ гледају као на државу. Многе од њих су са Приштином успоставиле дипломатске односе, отвориле амбасаде... Не треба заборавити да је 111 држава признало једнострано проглашену независност „Косова“, што представља политичку реалност с којом се мора рачунати. Проблем с којим се сучељавамо и јесте раскорак, односно судар између двеју супротстављених реалности у међународним односима – с једне стране је реалност међународног правног поретка заснованог на одлукама УН, у овом случају Резолуције Савета безбедности, а с друге политичка реалност чињенице да је 111 држава признало „Косово“ као независну државу и да се неке међу њима веома утицајне. Уколико би „Косово“ било примљено у Унеско, то не би био само пораз Србије, већ много више и далекосежније још један пораз међународног права пред агресивношћу политичке моћи и процедуралних смицалица држава које већ одређено време „међународном заједницом“ сматрају само себе. Није наш велики правник Милан Бартош случајно упозоравао да „признавање неке државе није правни чин с политичким последицама, већ политички чин с правним последицама“.

Ако буде што бити не може „шта је истина према моћи убеђивања“?

- Истина на крају увек побеђује, али њена победа, у овом случају, још увек није на видику. Треба јој на сваки начин помоћи да се брже пробије кроз политичке и медијске магле. Легенда: Дарко Танасковић                                                                                                      Славица Ђукић

Извор: Јединство.рс