Принтскрин РНИДС

Против културног самозаборава: Реч с бањалучког „Форума о ћирилици“

Због чега –поводом важних идентитетских питања – изостаје стратешки одговор, поред свих указивања и отпора појединаца и установа у статусу културне гериле? Очекивали смо, прошлог Сретења, најављивану Декларацију о опстанку српског народа, која је требало и да третира питања српског језика и ћирилице. Декларација је изостала, скоро без објашњења

Oвај форум најављен је приликом свечаног чина у Сремским Карловцима, првих дана марта, на којем су два министарства за послове културе, Србије и Српске, потписала документ чије ће се значење и зрачење тек показати, ако буде довољно одлучности и постојаности у акцији и деловању.
Смисао „Повеље о српском културном простору“ јесте у јачању свести о међусобној упућености. О томе да немамо никога пречега од нас самих. Или, по кристалној речи народног певача: „Тешко свуда своме без својега.“ Пре свих других сарадњи и интеграција, легитимно је и логично да се један историјски народ, самосвојне културне традиције која га одређује, међусобно повеже и узајамно подупире.

УЗАЈАМНА ПОТПОРА Окупља нас једна од битних тема за наше културно и укупно одржање. Наше разговоре, наша стална јавна подсећања и на све друго о чему морамо водити бригу, треба и оделотворити, од стратешке националне политике до живог свакодневног живота. Јер дуго смо смућивани и предуго лутали и лебдели између неба и тврде земље.
Знам да Српска доживљава Србију као велику потпору. Али, верујте, у много чему, и Српска је снажна потпора Србији. Реално, провејано искуство српског народа у Босни и Херцеговини, потребно је и стога да развеје многе историјске магле и заблуде које Србија, у својој самодовољности и замајаности, још увек негује.
Као и у већини тема битних за одржање, српски народ се обрео у новом веку са старим слабостима и рђавим наслеђем југословенске језичке политике. Раскинута језичка заједница, наметнути нови политички језици на подручју, лингвистички гледано, вуковског српског језика. Наши кормилари промењене околности већином игноришу, као да ће се решити саме по себи, често неспремни да чују глас језикословне струке. Заправо, могли смо, сувише дуго, пратити потискивање српске језичке науке из системског решавања тих темељних тема. Јер наука уме да буде незгодан сведок, ометач разних политичких пројеката. Дотле, идентитетски конструктори нових нација откидају, према потребама, од наше тешко извојеване језичке и културне баштине.
Изостаје стратешки одговор, поред свих указивања и отпора појединаца и установа у статусу културне гериле. Очекивали смо, прошлог Сретења, најављивану Декларацију о опстанку српског народа, која је требало и да третира питања српског језика и ћирилице. Декларација је изостала, скоро без објашњења. Недавно су, као што рекосмо, у историјским Сремским Карловцима, који повезују времена и просторе српске културе, два ресорна министра, Србије и Српске, потписали „Повељу о српском културном простору“. Ваља сада да следе и системски засноване активности, у просвети, култури и јавном животу. Зарад опстанка, ни због чега другог.
Министарство културе и информисања Републике Србије, рецимо, већ више од годину и по дана чека одговор на иницијативу за измену и допуну закона о службеној употреби језика и писма, а који већ пуних дванаест година није усаглашен с важећим Уставом Србије. Закон се отад допуњавао у делу о језичким правима мањина, а кључни ставови закона, који обезбеђују делотворнију заштиту српског језика и ћириличког писма, остајали су недирнути. Јер нема званичног одговора на питања за сваки народ изразито осетљива. А неосетљивост за темељна и осетљива питања, какво је статус ћирилице, у структурама наше администрације, уз временом посејани нехај унутар заједнице, јесте ствар за појачану бригу и активност.
Али има и другачијих примера. Акција „Негујмо српски језик“ Министарства културе и информисања вратила је скрајнуту, чак табуисану тему непостојеће језичке политике у јавни оптицај, те се јављају непосредни одзиви. „Дани ћирилице“ у малом банатском Баваништу, дужи низ година, чине острво очувања националног писма. Основци и њихови наставници из једне драгачевске школе, подстакли су добро осмишљену акцију „Сачувајмо ћирилицу“. Скупштина општине Бајина Башта усвојила је декларацију која изричито обавезује кориснике буџетских средстава да примењују уставне одредбе о употреби ћириличког писма. (Да ствар буде и тужна и симпатична, документ је оверен потписом председнице Скупштине – на латиници…)
И још један пример, вредан пажње. Као активиста једног од удружења за одбрану ћирилице, возач београдског Градског саобраћајног предузећа Бранислав Матић заменио је својим трудом непостојећу инспекцију у овој области. Делујући неуморно, као грађанин, на разне јавне службе да поштују прописе који постоје, ћирилица је оснажила присуство у саобраћајној и другој сигнализацији у Београду, као и на путевима Србије.

ПРОТИВ ОПИТА РАЗАРАЊА ИСТОРИЈСКЕ СВЕСТИ

Сећамо ли се, има десетак година од тога случаја, дуге двогодишње борбе Владислава Грујића, житеља Вождовца (рођеног баш у Бањој Луци), да добије пасош Србије на ћирилици? А недавно је, када смо на теми личних докумената, мимо струке и јавно исказаног мишљења Одбора за стандардизацију српског језика, из српског пасоша ознака за „српско“ држављанство избачена и замењена ознаком „Србије“ јер наводно повређује несрпске грађане Србије. А осетљивост већинског народа је на сталној проби и искушавању.
Културни устанак народа против неодрживог стања у области темељних идентитетских питања ипак не јењава. Ту кнезови нису ради кавзи, нит су раде стране удворице, ал’ је рада освешћена раја, која неће себе да поништи. Јер о опстанку је овде реч, ни о чему другом. Када смо обнављали српску државу и самосвест, средином 19. века, текао је рат за језик и правопис, између две сучељене стране које су српској култури хтеле добро. Околности су данас далеко замршеније, и на делу није рат „за“ српски језик и идентитет него читава стратегија дугог трајања „против“ српског језика и идентитета, с унутрашњим и спољним линијама фронта. Војна метафорика овде није претерана, јер је одиста реч о агресији и окупацији другим, суптилнијим средствима.
Зато је важно да саберемо своје снаге међу собом и усмеримо их делатно и плодоносно. Ћирилицу треба заштитити, свим примереним средствима, али је најпре треба омилити, као нешто своје. И то млади све више осећају и демонстрирају побуну. Јер, за просвећене Србе, за Србе од историјске свести, није свеједно – не може бити свеједно: ћирилица или латиница. Нисмо таквим приступом отворени и широки, него смо културно неодговорни. Како се односимо према реалности и према историјским фактима да је 1915. аустроугарски окупатор ћирилицу забранио у Србији а да је њена забрана била међу првим законским актима у НДХ. Није свеједно ни онима који широм Босне и Херцеговине, на пример, систематски и некажњено, зацрњују спрејом ћириличке називе на саобраћајним знацима. Они исказују тиме однос према ћириличком народу, хоће да му избришу сваки, чак и симболички траг. У много тежим условима, наши преци су неодустајно одбранили своје вредности и симболе. Разуме се, не исцрпљују се наше културне невоље и потребе на теми ћирилице, али је статус ћирилице огледало нашег укупног стања.
Над Србима се, не од јуче, одвија опит разарања историјске свести, изобличење културне физиономије. У томе саучествује површни и корумпирани део наше елите одгајан у титоизму, и то с оба сучељена пола јавног позорја. Бити пријемчив према другима, свакако, али најпре треба знати ко си, шта те битно одређује. Иначе, постајемо пуста земља, колонија, по којој свако сме да сручи своје повесне фрустрације. И овај догађај сведочи о томе да такав статус не прихватамо и да је на делу борба непрестана. Најпре са самима собом, што је борба најтежа.

Извор: Печат