,,Рецепт за православце усташког вође и поглавника Хрватске Анте Павелића подсећа на најкрвавије верске ратове који се памте: ’Једна трећина мора се покатоличити, једна трећина мора напустити земљу, једна трећина мора умрети’. Последња тачка програма је спроведена…

На основу извештаја који су допрли до мене ценим да је број оних који су голоруки поклани, три четврт милиона”.

Специјални посланик немачког Министарства иностраних послова Херма Нојбахер

,,Више није грехота убити ни седмогодишње дете, ако се огреши о усташко законодавство. Иако носим свештеничку одору, често морам да узмем митраљез у своје руке”.

Католички духовник Дионизије Јуричев

,,Побити све Србе за што је могуће краће време. То је наш програм”.

Фрањевачки фратар и цивилни гувернер Шимић

,,Јер, скоро је немогуће замислити казнену експедицију језивог усташког кадра без неког свештеника, пре свега фрањевца, који је предводи и подбада”.

Карло Фалкони

,, … ипак је лако препознати у овоме руку Божју на делу”.

Митрополит Хрватске, надбискуп Степинац

,,Живели Хрвати!”

Папа Пије XII

Пије XII био је један тако силни пацифиста, да га цели католички свет, поготово онај добро плаћени слави као ,,човека мира”. Тако је за кардинала Замораа он ,,храбри слуга мира”, ,,бранилац мира од снага рата”, ,,мајстор истинског мира у реду и правди”: ,,У 20 томова који садрже његова акта и говоре, мир је тема која се најчешће сусреће”.1 И кардинал Тардини потврђује како је мир реч која је најчешће прелазила преко његових усана, а такође и заступник државног секретаријата, Ђовани Батиста Монтини хвали ,,путеве његове искрене политике”, ,,која једино стреми томе да сведочи доброљубље” и која је ,,вазда великодушна, марљива, универзална и пре свега очинска…”

Је ли ово заглушујуће брбљање о миру била та много истицана неутралност, непристрасност ,,Свете столице”? У стварности, то је било то. То је било тако већ у Првом светском рату под Бенедиктом XV – и то ће опет бити тако и у трећем светском рату, а све претпоставке за то и надаље постоје.

А у Другом светском рату? Тада је Пије, који је викао мир, мир, на питање о обавези послушности према Хитлеру 1939. године одговорио, да је ,,Фирер” легални поглавар Немаца – а за то Пачели није био невин! – и свако је грешан ко му ускрати послушност! Тад је Пије XII, 8. новембра 1939, доделио право француским бискупима да подржавају све мере ради одбране своје земље. Наравно, од Немаца! Тада је, 6. августа 1940, Пије XII изразио немачким бискупима своје дивљење у погледу немачких католика који се ,,верно до смрти” боре за своје ,,сународнике”. Наравно, против Француза! Штавише, он је у једном говору преко радија од 1. септембра 1944, када је пола Европе лежало у праху и пепелу, а милиони Европљана (и осталих) у масовним гробницама, изјавио о ,,војној нужности” да она има ,,првенство пред сваким другим обзирима и разматрањима”

Али чињеница да је сам папа за време рата приморавао на послушност према Хитлеру, да је немачке католике шест година, преко својих бискупа, позивао на непрестано клање (да кољу и да буду клани), та чињеница је утолико чудовишнија, што је Пије XII већ одавно био предвидео немачки фијаско. Јер, 2. јуна 1945. признао је, да не кажемо, разметао се: ,,Овај слом (немачког народа) видели смо одавно. И верујемо да је мало оних који су с већом напетошћу пратили развој и суноврат у неизбежну катастрофу”. Он је, дакле, преко свога клера, хушкао Немце, мада је предвиђао њихов дебакл, шест година гурао их у смрт и сав напет пратио њихов суноврат у катастрофу! Па – није ли још један (само један?) недостајао на конопцима нирнбершких вешала?

Ово што следи још више олакшава одговор на то питање.

Покатоличење Балкана је, као и мисионирање Русије, стари циљ Рима. Крајем XIX и почетком XX столећа покушавало се све енергичније да се то оствари – најпре ослонцем на династију Хабзбурга, потом, такође, уз подршку виљемовске Немачке и напослетку уз помоћ Мусолинија и Хитлера.

Борба је започела у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, од октобра 1929. године Краљевини Југославији, чијих дванаест милиона грађана је чинило 5,5 милиона православаца, 4,7 милиона като-лика и 1,3 милиона муслимана. Стари племенски и религиозни ривалитети искаљивали су се овде, нарочито између православних Срба и католичких Хрвата. При том је Хрватска фунгирала за Рим као стратегијски ,,мостобран”, а католичка црква је, како се у августу 1936. године хвалисала некад водећа прашка штампа Deutsche Presse, била у ,,сталној офанзиви против православног хришћанства”. Додуше, с једне стране спремна да се ,,с православном црквом, уколико је ова добронамерна”, повеже, али, с друге стране, није спремна за некакво ,,нејасно и опасно ‘братимљење’ … на штету католичке цркве”.

Католичка црква уживала је пре Другог светског рата потпуну једнакост у Југославији. Њене новине, школе и универзитетска настава су цветале, такође и њене болнице и друштва, укратко, имала је – признаје чак и Антон Корошец, словеначки католички вођа – и без конкордата ,,пуну слободу акције”.

Тај конкордат, наиме, након мукотрпних преговора скоро закључен 1935, одређивао је, између осталог, да норме Краљевине које су му супротне, ступају ван снаге (чл. 35) и да се све што у конкордату није регулисано има регулисати по католичком црквеном праву (чл. 37. ст. I).17 Свеколике верске групе, такође и многи хр-ватски католици, али нарочито српско православље, одбили су због тога да прихвате тај уговор. И после његовог прихватања у Народној Скупштини, 23. јула 1937, Свети синод је екскомуницирао све православне министре и чланове парламента који су гласали за при-хватање, па је влада стога опет одустала од целе те ствари.

Међутим, чак и ,,Приручник историје цркве” (Handbuch der Kirchengeschichte) признаје: ,,Црквени живот је процветао. Нарочито је био приметан успон у штампи, у школству и делатности удружења, у веронауци и код верских редова”. А, ,,Civita Cattolica” цитира још 4. јануара 1941. године из органа сарајевског надбискупа, ,,Католички тједник”: ,,У бановини Хрватској излази се у сусрет жељама цркве, наше хришћанске католичке традиције се поштују… Не постоји ни најмања предрасуда, ни најлакше неповерење… односи с црквом су не само коректни, него такође пријатељски… пасторалном клеру, било у служби или у мировини, повишени су приходи; многе католичке установе добиле су финансијске субвенције”. Па ипак, дванаесторица католичких бискупа Југославије били су огорчени и изјавили су у октобру 1937. године да ће епископат ,,у сваком случају знати да штити права католичке цркве и шест милиона католика у овој држави и предузео је одговарајуће мере ради отклањања свих неправди”. Особито увређеним осећали су се Пије XI и његов државни секретар, Пачели, који је учествовао у изради конкордата и био размажен успешним закључењима ранијих уговора. У говору конзисторију у децембру 1937. године овај последњи је без увијања претио:

,,Долази дан (он то не би радо желео рећи, али је сигуран у своју ствар), када неће бити мали број оних који ће јако зажалити што су одгурнули једно великодушно и широкогрудо добро дело, које је намесник Христов понудио њиховој земљи”.

Пачели је, очигледно, знао шта говори. Његова претња није би-ла изговорена у ветар. Испунила се 1941. године у мери која готово превазилази најгоре масакре хришћанског средњег века.

Фашистички папини саучесници били су предвидели разбијање Југославије најкасније 1939. године. По узору на Албанију планирали су неки пучистички препад и утмељење некакве хрватске државе под италијанским протекторатом. ,,Мусолинијеве намере”, забележио је Ћано 8. јануара 1940, управљају се ,,све јаче” на Хрватску. И 21. априла скицирао је министар иностраних послова ,,отприлике” следећи развој: ,,Устанак, заузимање Загреба, долазак Павелића. Молба за италијанску интервенцију, успостављање некакве краљевине Хрватске, понуда круне италијанском краљу”.

Но Хитлер, наоштрен на Русију, желео је, упркос свом антисрпском комплексу од 1914, ,,мир на Балкану”, и Италијани су се томе приклонили. Али један већ дуго планирани државни удар, који је седамнаестогодишњег краља Петра II управо сада довео на југословенски престо, омео је Хитлерове намере, изазвао у њему дивљи бес на ,,српску завереничку багру”, као и његов закључак да сада ,,коначно сагори” ,,гнојни чир на Балкану”, ,,осињак Београд”; при чему је као посебну ,,казнену акцију” против ,,завереничког гнезда”, ,,српских бомбаша”, на почетку ратног похода на

Југославију наредио Ратном ваздухопловству ,,да разори престоницу Београд у непрестаним нападима” (,,продуженим дневним и ноћним нападима”).

Као одговорне за то Хитлер је на почетку напада, 6. априла, у ,,прогласу немачком народу”, навео српску ,,злочиначку клику”, оне ,,исте креатуре које су већ 1914. године, сарајевским атентатом, гурнуле свет у неизрециву несрећу”, али је нагласио, да ,,немачки на-род” нема разлога ,,да се бори против Хрвата и Словенаца”. Напротив, Немци и Италијани, који су ускоро велике делове Југославије приграбили за себе, сарађивали су с фашистичко-католичким покретом Хрватске, Усташком странком. Њен духовни претеча, 1896. године преминули политичар и публициста Анте Старчевић, вођа Хрватске странке права, заступао је гледиште да уопште нема никаквих Срба, да све што се зове српско мора ишчезнути, због чега, пише Старче-вић, представљају ,,Срби посао за кланицу”. Сагласно тој доктрини свога родоначелника – у ускоро насталој ,,Независној Држави Хрватској” величаног као ,,отац отаџбине”, ,,највећи хрватски политички идеолог” и ,,узор усташког борца” – усташе су кренуле на посао.

Њихов поглавник био је Анте Павелић, некадашњи адвокат у Загребу, рођен 1889. године у Херцеговини, 1915. године промовисан за доктора права. Дана 7. јануара 1929, један дан након прокламације ,,краљевске диктатуре” Александра I, Павелић, ранији ау-стријски официр Славко Кватерник и други основали су ,,Усташу”, онај националреволуционарни борбени савез, чији је статут – наново формулисан 1932. године – утврдио као главни задатак ,,оружани устанак” за ослобођење Хрватске од ,,туђинског јарма”. Сваки члан је морао (тачка 11. устава) да се закуне на послушност ,,Богом свемогућим и свим што ми је свето”. Усташки капелани полагали су доцније заклетву пред двема свећама, распећем, бодежом и револвером. Ту је припреман не само обрачун са омраженим Србима, ко-ји су од Версајског уговора имали предводнички положај, него такође и ,,свети бој”, религиозни рат који је оправдавао сваки терор и укључивао ,,једну поред друге Библију и бомбу као знамења и борбена средства”.

Тек што је утемељио своју устаничку партију, Павелић се склонио на сигурно. Са својим најближим пајташима ишчезнуо је у правцу Беча, ка Бугарској, коначно му је фашистичка влада Италије одобрила скровиште и потпору. Док га је један српски суд у одсуству био већ осудио на смрт због велеиздаје, Мусолини је породици Павелић ставио на располагање једну кућу у Болоњи, која је годинама служила као усташки главни квартир. Уз помоћ тајног шефа полиције Еркола Контија и министра полиције Бокинија заверенички бос је у Тоскани и на Липарским острвима организовао обуку иностраних Хрвата и одбеглих усташких присталица за будуће убилачке акције. Располагао је с неколико емисија радио Барија, издавао је часопис ,,Усташа”, који је излазио на хрватском језику, успоставио контакте с национално-хрватским пропагандним центрима у Бечу, Берлину, Сједињеним Државама и Аргентини и скретао с времена на време пажњу света на своје узвишене циљеве експлозијама бомби у возовима Беч-Београд, једним – брзо угушеним – већим покушајем устанка на планини Велебиту 1932. године као и серијом специјалнијих атентата.

Међу прве догађаје који су изазвали пажњу спадала је ликвидација издавача пројугословенског листа ,,Јединство”, Н. Ристовића, кога су, у по бела дана, устрелили у једној загребачкој кафани, као и убиство главног уредника загребачких новина ,,Новости”, Антона Шлегла, 22. марта 1929. године. Свог најближег сарадника, Густава Перчеца, Павелић је, помоћу полиције, стрпао у затвор у Арецу и тамо га, након саслушања и мучења, својеручно упуцао. Али његова најпроминентнија жртва био је југословенски краљ Александар. Додуше, први напад на владара, који је био по вољи и многим Хрватима, могла је у јесен 1933. године у Загребу да осујети југословенска тајна служба. Али, када се монарх годину дана касније, 9. ок-тобра 1934, искрцао код својих савезника Француза у Марсеј, био је, заједно са француским министром иностраних послова Лујом Бартуом, уморен још у лучкој четврти руком једне Павелићеве креатуре коју је гомила сместа линчовала. Павелића је, у одсуству, поново погодила сада двострука смртна казна, од Француске и Југославије. А италијански фашисти су одредили Павелићу, после истражног затвора, ново боравиште у Сијени, с месечном државном пензијом од 5.000 лира.

Меморандум о ,,хрватском питању” који је Павелић 1936. године саставио и својеручно потписао, доспео је тек у априлу 1941, код припрема ратног похода на Југославију, у немачко Министарство иностраних послова. Документ од тридесет страница набраја као главне непријатеље усташа ,,српску државну власт”, ,,интернационалну масонерију” и Јевреје који профитирају од ,,националног хаоса”, а слави Хитлера као ,,највећег и најбољег сина” Немачке, Хитлерову Немачку као ,,најмоћнијег борца за живо право, истинску културу и вишу цивилизацију” те се ,,од нове Немачке” нада ,,разумевању за херојску борбу” Павелића.Већ 6. априла 1941, када је Београд под непрекидним немачким терористичким бомбардова-њем почео да гори, а 12. армија генерал-фелдмаршала Листа продирала из Бугарске у јужну Србију, Павелић је, преко једног тајног радио-одашиљача, позвао хрватске трупе да усмере оружје на Србе. ,,Од сада се боримо, раме уз раме, с нашим новим савезницима, Нем-цима и Италијанима”. У уверавања једног експерта да су Хитлерове оружане снаге биле ,,у Словенији и Хрватској поздрављене пријатељски, па чак и одушевљено”, једва да се сме сумњати.

Увече 10. априла, када су Немци заузели Загреб, главни град раније бановине, уследила је, још у Павелићевом одсуству, прокламација ,,Независне Хрватске”. ,,Божје провиђења и воља нашег великог савезника као и вековна борба хрватског народа и велика пожртвованост нашег поглавника др Анте Павелића и усташког покрета у земљи и иноземству, одредили су да данас, пред дан ускрснућа Божјег Сина, ускрсне и наша Независна Држава Хрватска”. Тако је, с Богом, почела прокламација и тако се и завршила: ,,Бог с Хрватима! За дом спремни!” Потписник је био некадашњи аустроугарски пуковник Славко Кватерник, ,,заменик поглавника и главнокомандујући оружаним снагама”.

Поглавник је 10. априла извршио у Пистоји још једну смотру своје гарде, која је бројала око 300 људи и био је исте вечери позван код Мусолинија у Рим, а 11. априла уверавао је Хитлера у ,,захвалност и оданост” (,,Независна Хрватска повезаће своју будућност с европским новим поретком, који сте Ви, Фиреру, и Дуче створили”). У ноћи на 13. април прешао је код Ријеке југословенску границу, а у ноћи на 15. стигао је у Загреб и именовао 17. свој први кабинет. Он је сада био шеф државе, владе и партије те врховни заповедник трупа и владао је као диктатор – дакако у зависности од својих вели-ких савезника, чији режим је навелико копирао – над три милиона католичких Хрвата, два милиона православних Срба, пола милиона босанских муслимана и многобројним мањим етничким групама, међу њима такође и 40.000 Јевреја.

На дан 18. априла југословенска армија је безусловно капитулирала. Србија је била подвргнута немачкој војној окупацији, а готово две петине Краљевине Југославије потпале су под ,,Независну Др-жаву Хрватску”, која је била састављена од хрватско-славонских централних подручја укључујући и Срем, целу Босну (до Дрине) и Херцеговину с једним делом далматинског приобаља, укупно око 102.000 квадратних километара.

А готово половину Југославије разграбиле су суседне државе: на северу Немци, тако да је сада граница Рајха протицала свега 20 километара од Загреба, на североистоку Мађари, на југу Бугарска и Албанија, коначно на југозападу, западу и северу Италија. А 7. маја Павелић је отпутовао у Италију с министрима и духовницима, међу њима се налазио и генерални викар надбискупа Степинца, бискуп Салис-Севис, и понудио такозвану Звонимирову круну последњег независног хрватског краља из XI столећа, краљу Виктору Ема-нуелу III за безначајног војводу Емона од Сполета, који додуше никад није био крунисан, нити се икада појавио у свом краљевству, али је као десигнирани хрватски краљ (Томислав II) већ 17. маја говорио у Ватикану.

Тамо је следећег дана стигао и поглавник са својом многобројном пратњом – због вишеструког убиства вишеструко на смрт осуђени Павелић ,,окружен својим бандитима”, како је забележио, само неколико недеља раније, чак и министар иностраних послова Ћано у свом дневнику. Поглавникови територијални уступци Италији, која је овде брутално гурала своју политику ,,mare nostro”, деловали су додуше, како из Загреба 21. маја извештава генерал Глез фон Хорстенау, ,,у целој Хрватској поражавајуће… Где год се крене, узвикују се претње Италијанима”. Католичка штампа у земљи била је, међутим, веома дирнута пажњом и срдачношћу папе Пија XII, који је Павелића заједно с гангстерима, поздравио у нарочито свечаној приватној аудијенцији – на једном ,,велепријему” – и отпустио их на пријатељски начин с најбољим жељама за ,,даљи рад…”

,,Даљи рад” је циљао на нескривено уништење Срба и Српске православне цркве, културно, финансијски, материјално, укратко: на безобзирно покатоличавање, при чему је све одавало једну тачно испланирану политику.

Стога су тамо где су православци били у мањини, њихове цркве биле претворене у католичке установе, сагласно наредби бискупских ординаријата. Где су, напротив, преовлађивали православни, њихове цркве су, већином, биле тотално разорене. Не мање од 299 српских православних кућа Божјих пало је на тај начин као жртва католичког крсташког рата, биле су опљачкане и уништене, од тога 172 у покрајинама Лици, Кордуну и Банији. Многе цркве су биле претворене у трговине, кланице, јавне нужнике и стаје. Целокупну имовину Српске православне цркве касирала је католичка црква.Тек у лето 1942. године Православна црква је била опет дозвољена и на њено чело постављен Павелићу погодни – а под Титом 1945. године погубљени – Максимов Гермоген као митрополит; наравно тек пошто је део Срба већ био протеран или истребљен, а савезничко иностранство, на изненађење Рима, превише гласно протестовало.

Такође је имање Јевреја, који су одмах избачени из свих културних установа, ускоро и из чиновништва и академских позива, било још у јесен 1941. године отето, ,,непожељни” Јевреји стрпани у логоре и коначно депортовани у Аушвиц. А већ је један указ ,,о заштити аријевске крви и части хрватског народа” од 30. априла 1941, сав по нормама нацистичког Рајха, био припремио њихово прећутно уништење.

Још у априлу Срби су били стављени на исту степеницу као и Јевреји. Срби су морали носити плаву траку на руци са словом п, иницијалом за православац, а Јевреји Давидову звезду. У Загребу су Срби смели да станују само у деловима града одређеним за Јевре-је. Јеврејима и православцима било је забрањено ходање тротоаром. У свим канцеларијама, радњама, ресторанима, трамвајима и аутобусима висили су натписи: ,,Забрањен приступ Србима, Жидовима, Циганима и псима!”

У ,,даљи рад” (Пије XII) спадало је и то да је још у првим данима новог режима интерниран православни патријарх др Гаврило Дожић, а до краја рата и најзначајнији православни теолог, владика др Николај Велимировић. Новембра 1941. године Италијани су затворили па интернирали српског православног владику далматинског, др Иринеја Ђорђевића, који је после рата, 1949, дошао у Енглеску и радио у Кембриџу.

Пет даљих епископа и најмање 500 свештеника православне вере били су побијени. Скоро осамдесетогодишњи сарајевски митрополит Петар Зимоњић је удављен, док је католички надбискуп града, Иван Шарић, писао оде у част Павелића, ,,љубљеног вође”, штавише, у свом дијецезанском листу хвалио је ове револуционарне методе, које стоје ,,у служби истине, правде и части”. Шездесетседмого-дишњем епископу Платону из Бањалуке потковали су ноге као коњу и присилили га да хода док се није сру-шио у несвест. Онда су њему и свештенику Душану Суботићу, док им је на грудима горела ватра, ископали очи, одрезали нос и уши, да би им тек потом задали смртне ударце. У Загребу, где су резидирали католички примас Степинац и папски легат Марконе, мучили су православног митрополита Доситеја толико да је сишао с ума.

Предводници муслимана које је католичка Хрватска толерисала (постојала је чак муслиманска усташка милиција; такође је сам Хитлер, који је јако симпатисао ислам као ,,мушку религију”, форсирао једну ,,позитивну муслиманску политику”), протестовали су 13. новембра 1941. године у Загребу против ,,убијања свештеника и првака без суда и пресуда, стрељања и мрцварења у гомилама често посве невиних људи, жена и деце”. Да, муслимански вођи нису само писали: ,,Пропаганда за католицизам је узела толико маха да подсећа на шпанску инквизицију”, него су чак сумњали ,,да се ово што се код нас ради, може наћи у повести било ког другог народа…”

Свуда су позивали православне на прекрштавање. ,,Ако будете прешли у католичку цркву”, обећавао је ђаковачки бискуп Акшамовић, ,,бићете у својим кућама остављени на миру”. Неколико стотина хиљада је покрштено, а још више изгинуло од усташке милиције, једне оружане формације упоредиве са есесовским јединицама која је, уз то, фунгирала као нека врста политичке полиције.

У Мостару у Херцеговини стотине Срба су биле дотеране до Неретве, везани су жицом једни за друге, стрељани и побацани у реку. Слично су Срби из Отоке окончали у Уни, из Брчког у Сави. Небројени су изгинули у озлоглашеном госпићком затвору. Такође је око 500 људи, које су одвукли у затвор у Глини, било тамо, у шуми Кихалци, побијено и затрпано. Кратко потом тамо је убијено, наводно због новца, 56 трговаца стоком. Такође је у Добоју било започело стрељање имућних Срба. У бјеловарском срезу усташе су 28. априла 1941. године наредиле свештенику Божину, учитељу Иванковићу и 250 мушкараца и жена, већином сељака, да ископају јаму, везале им руке на леђима и живе их сахраниле. Исте ноћи подавиле су 180 Срба код Вуковара и бациле их у Дунав. Неколико дана касније присилиле су у Оточцу 331 Србина да ископају јаму, а потом су их убиле секирама.

Један од врхунаца тих доказивања вере представљало је ликвидирање ранијег српског посланика, попа Бранка Добросављевића, пред чијим је очима његов малени син буквално био исечен на комаде, при чему је он сам морао да очита посмртну молитву, након чега су му ишчупали косу и браду, одрали кожу, ископали очи и мрцварили га до смрти. Исто се догодило у Свињици, покрајина Банија. У Млиништу, срез гламочки, распети су на крст ранији члан Скупштине Лука Аврамовић и његов син.У Косињу, где су усташе сатерале 600 Срба, једна мајка је морала да у посуду хвата крв своја четири сина. У околини Сарајева истребили су читава села, при чему је, између осталог, у селу Враће, дошло до масовног стрељања српских сељака.

Српски мученици


Када је од папе благословени Павелић 26. јуна 1941. године примио католички епископат у аудијенцију и надбискуп Степинац му том приликом изразио ,,особито поштовање од свег срца” и обећао ,,одану и верну сарадњу за светлу будућност наше домовине”, католичка Хрватска је за тих шест недеља већ поубијала тројицу православних епископа, више од стотину православних свештеника и калуђера заједно са 180.000 Срба и Јевреја.

Већ наредног месеца усташе, те ,,фурије подземља” и ,,отеловљене сатане”, убиле су у затворима, црквама, на улицама и пољима преко 100.000 српских мушкараца, жена и деце. Црква у Глини била је претворена у кланицу. ,,Крвопролиће је трајало од 10 часова увече до 4 часа ујутро и наставило се још осам дана. Униформе кољача морале су да буду мењане јер су биле натопљене крвљу. Касније су пронађена деца, набијена на ражањ, са удовима још згрченим од бола”. Иницијатори зверства: др Мирко Пук, министар правосуђа пореклом из Глине и приор фрањевачког самостана у Чунтићу, Херменегилдо алиас Частимир Херман. И као у Глини, тако је и у Берковићима српска црква послужила као затвор и стратиште православних мушкараца и жена.

Срби су постали ,,дивљач за одстрел”, како каже Рибентропов изванредни посланик Нојбахер. Спискови мртвих готово су бесконачни. Сваки ситни подзаповедник кретао је у лов на људе и онда, да би био одликован, брзо је обавештавао надлештва о успесима. Тако је усташки командант Војнића телефонирао Загребу: ,,Лов данас издашан. Укупно 500”. Већ за првих осам месеци клерофашистичког режима број усташких жртава се попео на 350.000. Овај крсташки рат трајао је целу идућу годину и вероватно се продужио и на прве месеце 1943. године.

Биле су уобичајене масовне егзекуције, при чему је жртвама пререзиван гркљан, понекада су их черечили и ту и тамо излагали комаде меса у месарама, с натписом: ,,Људско месо”. Догађале су се грозоте крај којих су готово бледела недела немачких џелата из концентрационих логора. Усташе су волеле мучитељске забаве уз ноћне оргије, забадале су усијане игле под нокте на рукама, сипале со у отворене ране, сакатиле све могуће делове тела и надметале се у племенитом такмичењу ко ће најбоље пререзати жртви врат. Спаљивали су цркве пуне људи, набијали децу на колац у Власеници и Кладњу, са особитим задовољством секли су носеве и уши, копали очи. Италијани су фотографисали неког усташу, око чијег врата су висила два ланца људских језика и очију.

Када је Курцио Малапарте интервјуисао поглавника, спазио је корпу плетену од врбовог прућа на писаћем столу. ,,Корпа је била отворена и примећивала се гомила морских животиња или нечег сличног. ‘Каменице из Далмације?’ упитах. Анте Павелић подиже поклопац и показа ми унутрашњост, која је наликовала маси лепљивих, пихтијастих острига. С уморним, пријатељским осмехом на лицу, поглавник рече: ‘Поклон мојих верних усташа. Двадесет кила људских очију!’”. Чак и да је Малапарте грозоморно претерао, ово ипак добро карактерише природу и страховладу човека којег је Пије XII благословио на самртничкој постељи.

Тај средњовековни крсташки терор шокирао је чак и италијанске фашисте. Они су масовно ширили летке против хрватске владе, делимично су подјаривали Србе против ње, штавише, ту и тамо су их узимали у заштиту, исто као и Јевреје. Генерал Марио Роата, командант Друге италијанске армије, који је жигосао ,,истребљивање српско-православног живља и већином имућних Јевреја”, које се спроводило ,,у великим размерама”, њихово убијање у хрватском ,,војном походу” или у ,,такозваним концентрационим логорима”, извештава да су усташе често надирале у подручја која италијанска војска држи под окупацијом – ,,тамо су они хтели да чине нове испаде на штету становништва. Италијанска команда поставила је одељења и артиљерију, спречила им тако долазак и саопштила им да ће се на њих, у случају да покушају да се још приближе, сместа отворити ватра”. Свеукупно се цени број људи спасених од стране италијанских трупа на око 600.000, међу њима такође неколико хиљада Јевреја побеглих пред усташама и нацистима.

Протестовали су чак и Немци, дипломате, војна лица, партијски службеници, сама есесовска Служба безбедности. Слали су своје ,,потресне” извештаје Врховној команди оружаних снага, министарству иностраних послова, Главној служби за безбедност Рајха, у Фиреров главни штаб, осуђивали су ,,усташки терор”, ,,чудовишни терор усташа”, извештавали непрестано о ,,несумњиво веома бројним убиствима и паљевинама”, ,,одиста језивим поступцима”, ,,бесмисленом клању српског становништва”, ,,гнусним делима… такође над голоруким старцима, женама и децом на најбестијалнији начин”, ,,опет новим зверствима”, при чему су многи, као заменик немачког посланика у Загребу, саветник посланства Фон Трол-Обергфел, ,,целокупан материјал” поткрепили ,,делимично фотографијама”.

Генерал Едмунд Глез фон Хорстенау који је већ у јуну 1941. године самом Павелићу изразио ,,тешке сумње према испадима усташа” и потврдио их ,,многобројним конкретним наводима”, јавио је истовремено Врховној команди оружаних снага, да је ,,цела земља” ,,обузета осећањем најтеже правне несигурности”.

Дана 17. фебруара 1942. године шеф сигурносне полиције и службе безбедности, који се уистину тешко може сумњичити за неку већу осећајност, извештава Фирера СС: ,,Број православаца, који су од Хрвата масакрирани и најсадистичкијим методима мучени до смрти, мора се проценити на 300.000 људи… Код овога ваља приметити да је напослетку католичка црква својим мерама прекрштавања и присиљавања на промену вере форсирала усташке чудовишности, служећи се усташама и приликом спровођења својих мера прекрштавања… Чињеница је да Срби који живе у Хрватској и који су приступили католичкој цркви, могу да остану спокојно код својих кућа… Одатле се може уочити да је хрватско-српско стање напетости у великој мери борба католичке цркве против православне цркве”.

Феликс Бенцлер, немачки посланик у Београду, јавља 16. септембра 1942. године Министарству иностраних послова: ,,Од оснивања те државе до данашњег дана прогонства Срба су… такође уз опрезне процене, несумњиво коштала живота више стотина хиљада Срба”. А главни заповедник за Југоисток, генералпуковник Александер Лер, који 27. фебруара одлучно захтева устоличење неког другог режима у Хрватској, може чак да саопшти да ,,у терористичким акцијама усташа против православног становништва… треба да је уморено око 400.000 људи према усташким наводима”.

Један заједнички меморандум, који су на захтев Хитлера израдили и 1. октобра 1942. упутили немачки посланик у Загребу Зигфрид Каше (погубљен после завршетка рата), те генерал у Загребу Глез фон Хорстенау (извршио самоубиство), и главни заповедник Југоистока, генерал-пуковник Лер (такође погубљен), с једне стране је препоручивао да се Павелићева држава безрезервно подржава, али, с друге стране, да се настоји да влада и усташе ,,одступе од схватања да треба да истребе све православне (Србе) на хрватском државном подручју”. Штавише, Врховна команда оружаних снага коначно је саветовала Хитлеру да прекине с тим режимом.

У више наврата немачке трупе су такође напале усташе. Тако је један телепринтерски допис службе безбедности од 12. априла 1942. године јављао о ,,озбиљним сукобима и борбеним додирима на раз-личитим местима српско-хрватске границе између немачких граничних јединица и усташких трупа”, при чему се наглашава да су борбе ,,изазване” ,,покољем” Срба.112 А немачки командант 718. пешадијске дивизије наредио је јуна 1942. године да се разоружа и похапси цела чета усташког пука којим је заповедао пуковник Францетић, ,,јер је та чета” била ,,крајње сумњива” да је ,,изнова починила насиља над српским живљем на Романији”. При том су сами Немци, управо у Југославији, прибегавали стрељању талаца, најпре 1:100, затим 1:50 и, на пример, побили су (због сопствених губитака) 1.700 људи у Краљеву, 2.300 људи у Крагујевцу. Али, када је посланик Каше упоредио убијање талаца једне јединице школског пука Бранденбург са усташким зверствима, генерал Бадер је протестовао 18. јуна 1942: ,,Стрељање 257 Срба је… уследило нарочито због двојице палих наредника” и одбацио је поређење са ,,усташким зверствима” као ,,увредљиво”.

Тако је то било у тој надасве католичкој држави, која, како једно поверљиво лице обавештајног уреда Загреб резимира 7. августа 1941, није била прихваћена ни од ,,значајног дела хрватског становништва”, ,,такође ни од хрватских националиста, па чак ни од старих присталица усташа”. Чак је хрватска војска (домобрани) мало хармонирала са усташама, штавише, понекад је у читавим четама знала да пребегне устаницима. Заправо се Павелић, чија се цела власт темељила на диктаторском предвођењу усташа и његовим изванредним односима с црквом, могао ослонити тек на једну мањину хрватског народа.

Али Срби су, чак иако им је комунистичка идеологија била страна, хрлили све више и више Титовим партизанима. Као ,,најважнији узрок распламсавања бандитске активности” један извештај шефа сигурносне полиције и службе безбедности од 17. фебруара 1942. године Фиреру СС-а означава ,,зверства… која су на хрватском простору била почињена над православнима од усташких јединица”. И ванредни изасланик Херман Нојбахер због своје борбе против покоља над Србима означен у Загребу као ,,државни непријатељ број 1”, суди: ,,Усташка власт у Хрватској дала је Титу кудикамо највећи замах”.

Где год католицизам јако доминира, комунизам је напредовао и напредује, у Хрватској, у Јужној Америци. Такође су у Западној Европи комунистичке партије најјаче у готово чисто католичким земљама. Хрватска је била, поред Црне Горе, главно поприште борбе Титових партизана, док је Србија спадала међу ,,најслабије позиције комунизма на Балкану”.

Најзад је чак и Рибентроп заповедио немачком посланику у Загребу да ,,се одмах јави код поглавника” и изрази највеће запрепашћење владе Рајха због ,,чудовишних испада” усташа, ,,злочиначких елемената”.123 И када је изванредни пуномоћник Нојбахер поново, у Фиреровом Главном штабу, указао на ,,уистину језива збивања у мом хрватском суседству”, сам Хитлер је узвратио да је поглавнику ,,такође рекао да се једна таква мањина просто не може истребити: превелика је!” 124 Да, Хитлер је мислио: ,,Већ ћу се обрачунати с тим режимом – али не сада!” 125 Имао је он и циничног ,,разумевања” за покољ и – насупрот свим представама окупатора забринутих за ,,ред” и ,,мир” – био је против тога ,,да стане на пут… вршљању Хрвата против Срба”.126 ,,Рајх ради даље са поглавником и његовом владом”, решио је Хитлер почетком септембра 1943. године 127 – чиме се, иако из других разлога (управо колосална зверства усташке државе везивала су је до краја за њега!), још једном нашао у најлепшој сагласности с високим хрватским клером и папом Пијем XII.

Јер, дела усташа била су дела католичке цркве, далеко мање условљена биолошки, расом, него управо хиперконфесионално. Хтело се, заправо, поновно успостављање старог, папи вазалног, хрватског краљевства, истребљење свих туђих верских елемената и поседовање једног ,,чистог народа”. Већ су начела, која су усташе дале држави, предвиђала ,,тежиште моралне снаге хрватског народа… у уређеном верском и породичном животу”, држала да су за дело изградње ,,подобни само часни и морално неискварени људи”, који се боре против ,,атеизма, богохуљења и псовке”.

Од почетка до краја режима постојала је најужа сарадња између њега и цркве. Индикативно је да су усташка надлештва већ првог дана своје егзистенције, 11. априла 1941, обнародовала преко Радио Загреба да ће неградском становништву свештеници жупних уреда давати директиве, такође и о понашању према окупаторској сили.130 Многобројни клерици су већ годинама припадали усташама, међу њима сарајевски надбискуп Иван Шарић. Такође су многи борци Католичке акције били усташе. Хрватски ,,Крижари” обухватали су 30.000 чланова и годишње одржавали преко 3.000 сусрета у црквама, с месечним причешћем, молитвеним часовима итд. Неки од њихових првака који су били, у исто време, усташке коловође и нарочито активни носиоци странке, преузели су одмах највиша места у управи земљом, полицији, постајали повереници, жупани, надгледали расподелу животних намирница итд. Бискупи и свештеници седели су у Сабору, усташком парламенту, који је зазивао Духа светога песмом ,,Veni Сгеаtог”, свештеници су служили као официри у Павелићевој телесној стражи, фрањевци су командовали по концентрационим логорима, чак су опатице, груди делимично прекривених усташким ордењем, поздрављале на фашистички начин и код парада марширале непосредно иза војске.

Сагласно томе усташке вође стално су држале у устима речи Бог, религија, папа, црква. Сам Анте Павелић не само да је путовао у Фиреров главни штаб и на Бергхоф (где му је Хитлер у јуну 1941. године препоручио да води ,,50 година национално нетрпељиву политику”), него је, такође, ишао на ходочашће Пију XII. Био је он ватрени католик, апсолутни поданик Рима, стално окружен духовницима, а један свештеник је био васпитач његове деце; имао је сопственог исповедника и у своме двору властиту капелу. На стотинама фотографија појављује се међу бискупима, свештеницима, фратрима, опатицама и семеништарцима. И одмах после прокламовања своје страховладе, замолио је папу да је призна. ,,Клечећи до ногу Твоје Светости” и љубећи ,,посвећену десницу”,