Митови унутар друштва, бивају креирани на основу друштвених потреба. Извори њиховог стварања и поновног активирања су углавном кризе и сукоби. Јер у тим тренутцима, друштва имају изражену потребу за солидарношћу и очувањем идентитета. Ниједно друштво не може да постоји без солидарности и без свог идентитета, што самим тим ствара друштвену потребу за митом. 

 

Србија данас, представља једно занимљиво место у којем готово сваки облик националног мита настоји да се обесмисли. Константно се истиче кривица митова за ратове деведесетих. Појам мита, постаје један од најнегативнијих појмова који се користи у модерном дискурсу. Сви који настоје да искористе реч мит, као нешто позитивно у својој агрументацији, одмах бивају дискретитовани и сатанизовани. Медији, политичари и одређен број научника, у служби сопствених интереса, спремни су да врло лако манипулишу појмом мита. Да их дефинишу као нешто што је ирационално, далеко од реалних друштвених токова и на крају да их прикажу као препреку миру и стабилности на Балкану.

У друштвеним наукама не постоји никакав консензус међу научницима о негативној улози мита. Чак, шта више, углавном се истиче кохезивна улога мита унутар друштва. Научници/пропагандисти на овим просторима, су ти, који уз помоћ страних фондација, успевају да продају лаицима своје негативно виђење митологије, посебно националне (читај српске) митологије. Социолог Перси Коен, истиче симболичку функцију мита у перцепцији друштвене структуре. Односно, како он види, функција мита представља начин на који чланови друштва одржавају друштвену солидарност и легитимишу своје обичаје и институције. Карл Јунг, посматра мит као део колективне подсвести, архетип сваког појединца и несвесни елемент нашег идентитета. Такође важно је нагласити и моралну улогу мита,која је изузетно важна, јер омогућава миту да делује као друштвени саморегулатор, везујући га за религију и обичаје једног друштва.

Slika 1

Брисањем митова, а тиме и идентитета, губе се механизми одбране и улази се у фазу тихе окупације и постепеног нестајања.

 

Политички и медијски произведена перцепција о супериорности Запада, преко које се другима налаже да се демитологизију, јесте у ствари одлично оружије за потчињавање тог другог. Брисањем митова, а тиме и идентитета, губе се механизми одбране и улази се у фазу тихе окупације и постепеног нестајања. У том контексту, можемо разумети и одређене западне професоре који су захтевали да се деци у Србији, забрани учење српске епске поезије. Таквим поступцима, настоји се уништити колективно памћење и традиција једног народа, чиме се губе и културни кодови који везују народ у једну целину. То је начин на који се ствара маса, односно скупина безличних робова.

Косовски мит, јесте мит на основу којег је формиран социјални етос српског народа. Брисањем тог мита, губи се основна идеја која у ситуацијама друштвених сукоба, може нашу заједницу да повеже, истовремено подстичући је и на колективну акцију. Било да друштву прети спољашња или унутрашња опасност, митови имају ту одређену самоодбранбену улогу.

После октобарске обојене револуције, Србија улази у фазу тоталне апатије. Колективни бунт више не постоји. Дивљи капитализам, обогаћен неолибералним духом, свакодневно прождире радничка права и било какав облик социјалне правде. Ретко ко се буни јер идеје које могу да повежу људе,систематски се уништавају. Косовски мит је једна од тих идеја. Политичари и НВО сектор, заједно са медијима имају огромну улогу у обесмишљавању овог мита. Прве резултате видели смо током великог митинга 2008. године против самопроглашења независности Косова, када је одређена скупина људи опљачкала већи број продавница у центру Београда. Тада је, од стране медија, цео митинг на коме је присуствовало скоро пола милиона људи, добио етикету, Косово за патике. И ту лежи супштина будућег бунта. Без идеје, он постаје потрошачки, односно пљачкашки. То више неће бити побуна народа, већ фрустрираних потрошача, који једино пљачком могу да намире своје потребе. Гомила настоји да изазове тренутну анархију, како би опљачкала шта може и касније наставила да преживљава, мирно гледајући оне одозго како се богате и убеђују их да ће и њима једног дана бити боље. Бунтовни етос који и представља главну одлику нашег народа, полако нестаје са брисањем митова који су одржавали колективно сећање на нашу слободарску традицију.

У демитологизованом друштвеном простору, пљачка је једини вид бунта. Тај нови потрошачки менталитет потире права сваког грађанина, чинићи да он за своју слободу више не мари. Потрошња постаје најбитнија, а када нестане средстава, јављају се спорадични бунтови који су ту да задовоље потрошачку потребу. Без јасне идеје, сваки излазак на улицу у виду протеста постаје бесмислен.

Slika 2

Суштина будућег бунта јесте да без идеје, он постаје потрошачки, односно пљачкашки. То више неће бити побуна народа, већ фрустрираних потрошача, који једино пљачком могу да намире своје потребе.

Идеја која може да превазиђе такав друштвени простор, јесте само она која ће се ухватити у коштац са есецијалним проблемима српског народа. Она мора да нађе одговор на духовне и егзистенцијалне изазове новог доба. Логика идеје треба да буде критичко историјски ум који ће повезати прошлост, садашњост и будућност и тиме неће негирати митологију и историју, јер тиме негира себе. Циљ идеје јесте да се формира историјска свест као пут самосазнања народа, како се неке грешке прошлости не би понављале. У основи та идеја мора да буде српска.

Изјава Драгана Марковића Палме да се патриотизам не сипа у трактор, чини супштину погрешности политике која се води у Србији дуги низ година.  Јер без патриотизма, без те српске идеје, трактора више неће бити. Или ће бити разлупан или продат.

 

Извор: Српски Академски Круг