Да ли је то ратни злочин, пита се рођени сестрић Александар Станковић?

 

Прочитајте његово писмо:

Мој рођени ујак је на најсвирепији начин убијен од стране ТО Словеније. Имао је само 21 годину. Спржен је тромблонском мином у оклопном транспортеру. Да ли је он злочинац? Он је испуњавао само своју официрску дужност.

Александар Милошевић, потпоручник ЈНА, родом из Лебана, тек што је напунио 21. годину када је 2. јула 1991. године убијен у злочину Словеначких територијалаца у селу Припеле при Брежицама.

Породица поседује званичну информацију од 4.септембра 1991. године, коју је потписао др Милко Цупара в.д. начелника Генералштаба, у којој се наводи да је Александар Милошевић био рањен у тенку 21303 у обављању задатка командира тенковске батерије, и да је збринут у транспортеру са знаком Црвеног крста, том приликом је Словеначки територијалац испалио тромблонску кумулативну мину у транспортер у коме се тада налазило дванаест војника а да је приликом поготка директно погодила рањеног Александра Милошевића и буквално спржила.

Према речима очевидаца, прво је био рањен у тенку, онда му је прву помоћ пружио Ранко Новаковић и сместио га у транспортер Црвеног крста. Према његовим речима Александар је био буквално сагорео, погођен тромблонском мином од стране ТО Словеније.

Породицу само занима како се овај догађај не помиње, да ли је то злочин и ко треба одговарати за такво почињено дело. Нама је битно да се помене да је један млад живот изгубљен на зверски начин и да се Словенија у којој је и рат добио замаха, оптужи за почињене ратне злочине не само за погибију мог ујака него и за све погинуле у оружаном сукобу у Словенији.

Изгледа да су само Срби ти који су починили ратне злочине док се за најкрвавије злочине не оптужују ни Хрвати ни Словенци ни муслимани, данас су новине пуне о акту резолуције у Сребреници, па поштована господо дајте да ствари гледамо другачије и осудимо и оне који су починили злочине, неко треба да одговара за те ратне злочине- говори Александар Станковић, који намерава да поднесе тужбу за ратне злочине у Међународном суду правде против Словеније.

Доказе о дешавању у Словенији, налазимо у видео снимцима које су издали Словенци под слоганом „борба за независност“, на тим снимцима су приказане дуге колоне тенкова, где су војници приказани у паници и плачу, бежући док су Словеначки територијалци ,,храбро“ пуцали у њих.

Да ли је ово довољно да оптужбу против Словеније за ратне злочине?

Александар Милошевић, дипломирао је на Војној академији као најбољи у каси са просечном оценом 9,8. Војну академију је завршио за две године. Дипломирао је 1990. године као најбољи у својој класи. Волео је своју професију и љубав према официрском позиву да није могао себи дозволити да побегне из тенка и остави војнике саме.

Породица је велико огорчење доживела и од стране Војске, нико никада није посетио гробно место погинулог потпоручника Александра Милошевића, нико се за толико година није сетио да ли уопште постоји неко од његових ближњих.

Срамно је то како је моја породица добила „орден за храброст СФРЈ“, наиме, наш рођак је случајно отишао у Вршац где су били делови јединице мог ујака и том приликом причи је наш рођак срео неког официра који му је рекао: „баш фино што си навратио, понеси овај орден његовој породици“. Врло срамно зар не од стране једне високо цењене институције као што је Војска.

Породица никада није добила његове личне ствари и пиштољ о коме ја толико година сањам да ћу једног дана добити бар део тог пиштоља као успомену на свог ујака и његово име које носим са поносом.

Поштено би било да се Војска Србије за све ове године искупи и бар одликује постхумно орденом за храброст погинулог потпоручника Александра Милошевића на начин на који је заслужио и да посети гробно место свог колеге и палог борца.

 

Александар Станковић

------

 

Сијасет је докумената и сведочанстава о повреди међународног права према при­твореним лицима, у бројним логорима, где су на најзверскији начин мучени и убијани ци­вилни службеници савезних установа (Савезни СУП, Савезна управа ца­ри­на..), цивили несловеначке националности, цивили чланови по­ро­ди­ца војних и ци­вилних лица на служби у ЈНА, заробљени припадници ЈНА, итд.

Оваква и још тежа поступања била су масовна! Наређивао их Јанша и ње­го­ви „команданти“, министар унутрашњих послова, а одо­бравао Кучан и његови са­радници у политичком и државном врху.

Тиме су тешко повредили: члан 3 Же­нев­ске конвенције 1 – 4 из 1949; Правилник о за­ко­ни­ма и обичајима рата на ко­п­ну – прилог Четврте Хашке конвенције из 1907; Мартенсову клаузулу из исте кон­венције; одредбе Допунског про­то­ко­ла Женевске конвенције од 12. Августа 1949. (Протокол II) , одредбе Повеље ОУН, о забрани перфидија у примирју и спо­разумном прекиду ватре; злоупотреба знака Црвеног крста превожењем цр­вених беретки МУПС; напади на возила са ознаком Црвеног крста и убијање ле­кара и медицинских сестара при превозу рањених војника и цивила…

Почињена кривична дела ратног злочина над цивилним ста­нов­ни­ш­т­вом у оружаном сукобу су: насиље над животом, здрављем и физичким или мен­та­л­­ним благостањем људи; узимање талаца; акти тероризма; вре­ђање и га­же­ње људског достојанства; недопуштене претње; повреде пре­ма рањеницима, бо­лесницима, мртвим лицима, лекарима и са­нитетским тран­с­п­о­р­­ти­м­а.

Остаје, очигледно само за историју отворено питање: Зашто утврђена и документована, кривична дела ратног злочина, према одредбама међународног ратног права, Тужилаштво Суда УН за ратне злочине у Хагу није процесуирало злочине побуњеника и званичника СР Словеније?

Да је ова тема забрањена у Европи, па и у Србији, говори чињеница, да је чак и само помињање ове теме довољан разлог да ауторизован и потписан чланак аутора, савременика догађаја, не објави ни један медиј. И тако више година… Жртве и њихове породице остају без правде и спокоја… Над народима бивше Југославије и њиховом стварном помирењу остаје тамна сенка неправде и горког сазнања Срба, Мађара, Муслимана, Македонаца, Црногораца да смрт невиних није једнака пред Правдом Европе.

 

Извор: ФБР