Реч на промоцији књиге Срђана Цветковића и Немање Девића „ОЗНА. Репресија комунистичког режима у Србији 1944–1946. Документи “, Парохијски дом Светог Саве, 25. децембар 2019.

Нећу вечерас директно говорити о сплету догађаја који с правом називамо комунистичким терором после Другог светског рата него о томе зашто је данас, посебно у Србији, важно утврдити пуну истину о овом мрачном раздобљу наше историје.

У нашем јавном мњењу, поготову елитном, још увек су широко распрострањена два изузетно штетна идеолошка мита, која добрим делом преживљавају на прикривању или бар игнорисању истине о терору комуниста над свима у Србији (као и другде у Југославији) за које су нови владари мислили да могу бити сметња опстанку и учвршћивању њихове власти. Који су то митови?

Прво, то је мит о добром животу Срба у Брозовој Југославији, који се стално приказује у идиличном осветљењу, за које чињенице дају врло мало основа, осим ако се не мисли да је једини релевантан предмет поређења живот Румуна под Чаушескуом или Албанаца под Енвером Хоџом. Сигурно да су поданици Брозове Југославије, међу њима и Срби, живели боље од Румуна и Албанаца. Током две до две и по деценије, почевши негде од 1960, може се рећи да је њихов живот био сношљивији и материјално обезбеђенији него што је то био случај у целом совјетском блоку. Али, гледано мање упрошћено, ако се положај Срба у Југославији од краја 1944. до распада државе у лето 1991, посматра у целини, у свим својим аспектима (политичким, економским и културним), оцена тешко да може бити повољна.

Само се терором и потпуним гушењем политичког и јавног живота може објаснити да је Србија наизглед без противљења прихватила трајни прогон Срба са Косова и Метохије, негирање постојања Срба у Македонији, установљење двеју покрајина унутар српске федералне јединице и по српски народ неповољно разграничење те јединице са хрватском и босанско-херцеговачком – а све те наметнуте политичке и уставно-правне одлуке постале су свршена чињеница, надживевши и саму комунистичку Југославију, којој су од почетка дале изразито антисрпско усмерење.

Многи који и данас прећутно или изричито негирају постојање комунистичког терора у Србији после Другог светског рата, или га своде на местимичне злочине неизбежне у доба револуција и великих ратова, то чине с јасном намером да државно устројство после 1945. не представе као неповољно по Србе, мада је оно то очигледно било. За њихово становиште изузетно је важно замаглити чињеницу да је српска политичка и интелектуална елита морала бити потпуно обезглављена, а то је учињено кроз терор о којем сведочи ова књига, да би овакво државно устројство могло бити примљено као нешто нормално. Конфедерални државни устав из 1974. године није настао случајно: он је само довео до краја тенденције које су постојале од првих одлука будућих комунистичких властодржаца о преуређењу југословенске државе.

Чињенично гледано, други идеолошки мит још је невероватнији од првог: он се састоји у уверењу да су Срби по менталитету и традицији некако склони комунизму, па су га наводно зато лако прихватили. Најновија формулација овог мита, из пера једног од виђенијих интелектуалаца и политичара моје генерације, Мирољуба Лабуса, није стара ни месец дана:

„Између социјализма и патријархалног друштва постоји органска сличност. Кад је уведен социјализам у Србију, он је природно прихваћен, јер је имао исте патријархалне (колективистичке) корене. То није био случај у Хрватској и Словенији, што је нама данас тешко да признамо. Међутим, Срби су оберучке прихватили Тита, његову комунистичку партију и систем самоуправљања, што нам је, такође, тешко данас да прихватимо као истину.” (Недељник, 5. децембра 2019, стр. 26)

Неко би се могао запитати да ли је могуће до те мере игнорисати очигледну истину да је комунизам успостављен терором победника на читавој територији Југославије: на крају крајева, како је то чињено у многоме откривају и мемоари самих комуниста, од лидера попут Милована Ђиласа до мање важних извршилаца који су имали моралне снаге да се бар делимично покају за оно што су чинили.

Зашто та истина не обавезује Лабуса и његове истомишљенике, који нису ни малобројни ни лишени утицаја? Свакако да разлога има више, понекад и код једне исте личности. Али, бар у случају оних који су – као сам Лабус – деценијама припадали комунистичком естаблишменту да би 1990. изненада постали либерали и демократи, један фактор у лежерном односу према истини представља дуг стаж у елити која је годинама, независно од тога шта је истинито, мислила тачно онако како је у том тренутку било идеолошки прописано.

Такве навике тешко се напуштају: ако данас изгледа пробитачно рећи да су Срби „природно”, па чак и „оберучке” прихватили Тита и комунизам, што то не рећи, колико год то било неистина? Некада се пуних устију говорило о „власти радничке класе” и „непогрешивости вољеног друга Тита”, па се на тај начин лепо напредовало у животу, независно од тога што у тим тврдњама није било ни трунке истине: људи се често држе онога с чим су имали успеха у прошлости.

На нама је да учинимо да више тако не буде, да покажемо да у данашњој Србији истина ипак нешто вреди у јавном животу и да је „живети у истини”, како је рекао Солжењицин примајући Нобелову награду за књижевност пре готово пола века, идеал који ни данас није изгубио своју привлачну моћ и морални ауторитет.

Подићи споменик жртвама комунистичког терора у Лисичјем потоку – на месту где је вероватно било највеће стратиште после 20. октобра 1944. – зато са сваком протеклом годином постаје још важније него раније. Такав споменик неопходан је српском друштву да би јавно признало истину и показало да је способно да у својој престоници има не само споменике писаца, глумаца, заслужних људи уопште, па чак и диктатора из Трећег света, него и нешто много важније: споменик као видљиви симбол сећања на све жртве, наше суграђане који су у огромној већини били криви само зато што нису били верници или послушници једне нељудске идеологије. Тај споменик био би знак да се српско друштво бар првим кораком враћа великим традицијама слободе и правде, херојства и праштања, за које је толико жртвовано у српској историји – оним традицијама које су комунисти активно сузбијали и прогањали, а њихови наследници у последњих 30 година врло мало учинили да их врате у свест и начин размишљања генерација које долазе.

Извор: ИСКРА