РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА -
ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ

11000 Београд, Змај Јовина 15 - Тел. 063/495-051 , vladarsk @ gmail . com
Бр. 1 998 /16 - 28. новембар 7525 (2016)

МАПА СТВАРАЊА ХРВАТА – II

Милорад Буха фото Гугл

Влада Републике Српске Крајине у прогонству Вам препоручује књигу „Крст на крижу“, писца Ратка Дмитровића, главног и одговорног уредника дневног листа „Новости“ у Београду. Издавач је НИД Компанија „Новости“ ад, Београд, 2016. године.

Писац је Србин прогнаник из Загреба, Хрватска, те је лако закључити - да је ово дело, непроцењиве научне вредности, написао под утиском страховитог злочина геноцида хрватске државе над Србима, Јеврејима и Ромима, од 1941. до 1945, и њеном злочину геноцида над Србима од 1990. до 1995, кад је прогнано 800.000 Срба из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и Хрватске. У књигу је унео непобитне чињенице, да су Ватикан и Аустрија (током вековне аустријске окупације српских земаља) имали стратешко усмерење, да се онемогући стварање српске државе, да се број Срба смањује – ратним уништавањем, превођењем из православне вере у католичку и претварањем Срба у друге несрпске народе, у првом реду – у измишљене Хрвате. Податке о овој противсрпској стратегији Ватикана и Аустрије ће Влада РС Крајине то редовно представљати, те ћете видети - да је Ратко Митровић изврсно представио начин стварања вештачке хрватске нације (народа), у првом реду од покатоличених Срба и словеначких племена из Заграеба и Загорја, али и од појединаца, или група немачке, словачке, чешке и других народности. За ово друго представљање, послужиће нам чланак из књиге „КОЈИ ЈЕ МЕСИЋ ПРАВИ МЕСИЋ“, с 242. стране књиге. Дмитровић наводи податак, да је српска православна породица Месић стигла из Баната у Западну Славонију, а у Банату се и данас налази праволславни Манастир „Месић“ код Вршца. Трагови о православним Месићима постоје и из 18. столећа – једна је породица била у Лици, а служио је православни поп Месић и у српској православној цркви у Пакрацу.

Дмитровић наговештава да су особе које пређу из једне вере у другу, или из једне нације у другу, с психичким тегобама, те такве патње и Стјепана Стипе Месића (недавног председника Хрватске), овако приказује:

Да ли је могуће, да неко у само једном животу (искључујем теорију реинкарнације) буде фашиста и антифашиста, интернационалиста и жестоки националиста, поборник тоталитаризма, али и демократије, ригидни партократа и либерал, борац против права мањина, па, касније, борац за права истих тих мањина... Здрав разум каже, да то није могуће, или је могуће под условом да човек има психичке, а из тога и све остале проблем. Такве особе су на маргинама друштва, социјално изоловане, предмет исмејавања, или жаљења. Стјепан Стипе Месић је живи доказ, да је наведена поставка ипак оборива, односно, да горе описани људи могу да буду – не само друштвено уважени, већ да њихов успон, у овом случају политички, може да иде до самог врха; до места председника државе. У овом случају хрватске државе“.

Дмитровић наводи, да је отац Стјепана Месића, Јосип, већ био у католичкој вери, али се други пут оженио православном Српкињом, кад му је умрла прва супруга, Стипина мајка. Стипе је имао тада 17 месеци и о њему је маћеха, Милева Јовић, водила бригу и здраво га је неговоала. О периоду Месићевог детињства, Дмитровић наводи:

„И ту долзимо до једног интересантног податка, потпуно непознатог широј јавности. Наиме, још увек има живих Славонаца који сведоче о томе, да је Милева Јовић, касније Месић, малог Стјепана крстила у православноом манастиру „Светог Николе“, у Ораховици. Тај манастир из 16. века, смештен подно планине Папук, окружен с једне стране шумом, с друге ливадама, и данас представља духовно врело оно мало Срба, колико је остало на том простору, након свега што им се догодило у две самосталне хрватске државе, оној Павелићево и овој Туђмановој и Месићевој“.

Овде треба да имамо у виду, да до овог крштења не би могло доћи, да се с тим није сложио и Стипин отац, католик Јосип, који је, вероватно, попустио пред својим сећањем, да су му преци били православни Срби. Но, Стјепан је у зрелим годинама поступио друкчије, ватрено је прихватио припадност хрватској вештачкој нацији и противсрпски програм фашистичке Хрватске из Другог светског рата. То Дмитровић сликовито објашњава:

„Овде се мора споменути и Месићев говор 1992. године у Сиднеју, пред тамошњом усташком емиграцијом, када је казао - да су Хрвати, као народ, у Другом светском рату два пута победили. Једном, када су 10. априла 1941. прогласили Независну Државу Хрватску, коју су, нагласио је Месић, признале силе Осовине, и други пут – кад се хрватски народ, после тог рата, опет нашао међу победницима“.

Дмитровић наводи и случаје убијања четворо Срба у Западној Славонији 1991. и 1992. и само напомиње да је то чудно, јер су ове особе знале да је Стјепан Стипе Месић крштен у српском православном манастиру. Но, Стипе Месић је имао проблем и с чињеницом, да му је супруга православна Српкиња, Милка Дудунић. О томе Дмитровић записује:

„Проблеми су настали у време разбијања Југославије. Тада је Туђман, уз остале фашистичке изјаве, јавно обзнанио – да његова жена, Анкица, 'срећом, није ни Жидовка, ни Српкиња'. Увиђајући колико је то важно у новој Хрватској, Стјепан Месић је изјавио, да му је супруга Украјинка. Они у Слабињи нису могли да верују шта чују. Каква црна Украјинка? Сви Дудунићи су Срби, а већи део те некада велике породице окончао је у логору смрти у Јасеновцу. Из Слабиње је у Јасеновцу смрт нашло готово пола села, а међу страдалима чак и 88 деце. Троје Дудунића, старости од четири до седам година, убијено је у Јасеновцу: Милош - 7 годинеа, Петар – 6 година, и Нада – само три године“.

МАПА СТВАРАЊА ХРВАТА - III

Влада Републике Српске Крајине у прогонству Вам препоручује књигу „Крст на крижу“, писца Ратка Дмитровића, главног и одговорног уредника дневног листа „Новости“ у Београду. Издавач је НИД Компанија „Новости“ ад, Београд, 2016. године.

Писац је Србин прогнаник из Загреба, Хрватска, те је лако закључити - да је ово дело, непроцењиве научне вредности, написао под утиском страховитог злочина геноцида хрватске државе над Србима, Јеврејима и Ромима, од 1941. до 1945, и њеном злочину геноцида над Србима од 1990. до 1995, кад је прогнано 800.000 Срба из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и Хрватске. У књигу је унео непобитне чињенице, да су Ватикан и Аустрија (током вековне аустријске окупације српских земаља) имали стратешко усмерење, да се онемогући стварање српске државе, да се број Срба смањује – ратним уништавањем, превођењем из православне вере у католичку и претварањем Срба у друге несрпске народе, у првом реду – у измишљене Хрвате. Податке о овој противсрпској стратегији Ватикана и Аустрије ће Влада РС Крајине то редовно представљати, те ћете видети - да је Ратко Митровић изврсно представио начин стварања вештачке хрватске нације (народа), највише од покатоличених Срба и словеначких племена из Заграеба и Загорја, али и од појединаца, или група немачке, словачке, чешке и других народности. За ово треће представљање, послужиће нам чланак из књиге „ЗАБОРАВЉЕНА ПРИЧА ХРВАТА И СРБИНА – ДАВОРА ПЕРИНОВИЋА“, с 58. стране књиге. Дмитровић наводи податак, да су у Другом светском рату најогорченији хрватски фашистички војници (с обавезом да истребе православне Србе, Роме и Јевреје), били из Херцеговине, који су себе звали Хрватима, а очеви и дедови су им били Срби православне вере, које су Ватикан и Аустрија приморали да пређу у католичку веру – највише у 19. столећу Нове ере. Но, породица главног јунака, Давора Периновића, се томе одупрла и остала је у православној вери. Тако је Давор Периновић остао Србин и крштен је у српској православној цркви. Међутим, његова мајка је била из породице која је у 19. столећу пребачена из православне у католичку веру и приморана да се представља за припадника хрватске вештачке нације. Е, тај преобраћенички (конвертитски) позив се урезао у мисао и православног Србина, Давора Периновића, па се ватрено приклонио хрватској вештачкој нацији и постао један од организатора Хрватске демократске зајднице (ХДЗ) у Босни и Херцеговини. Пред разбијање Југославије, 1990, постао је најпопуларнији хрватски вођа и у Босни и Херцеговини и у Загребу и у осталим хрватским градовима. То је страшно уплашило Фрању Туђмана, јер је било очигледно - да ће на чело ХДЗ стати Србин - Давор Периновић. И зато што су најмасовнији и најенергичнији поборници противсрпске хрватске државе у Загребу били Херцеговци, земљаци и познаници Давора Периновића. И Туђман се снашао, прибавио је крштеницу из православне цркве Давора Периновића и показао ју је на скупу вођа ХДЗ у Загребу, наводећи да је реч о Србину, којем нема места у хрватској политичкој странци и установама хрватске државе. То је био шок за многе Херцеговце, католике, наводне Хрвате. Ево како је Дмитровић описао смењивање Давора Периновића из руководства ХДЗ:

„Врх ХДЗ-а је смењивао Периновића због тога што је овај одбијао наређења из Загреба. Пре састанка на Велесајму у Загребу, Туђман је, у два наврата, на тлу БиХ, организовао смену Периновића, али није успео. Повређене сујете, са осећањем да губи позицију и утицај у Босни, посебно у Херцеговини, Туђман измешта хадезеовску базу и преноси је из Сарајева у Загреб, убеђен да ће се ту, у каквој-таквој демократској атмосфери, обрачунати са Периновићем – али није ишло. Негде иза један по поноћи, на седници ХДЗ-а у Загребу, Туђман, сав црвен у лицу, свестан да Хрвати пристигли из Босне и даље одбијају могућност смене свог председника, а прожет страхом – да му таква ситуација може угрозити неприкосновену позицију, углед и ауторитет у странци коју је основао, Фрањо Туђман узима реч, излази за говорницу и подиже један папир, говорећи: 'Ово је крштеница Давора Периновића, он је православац, крштен је у Српској православној цркви и свако ко и даље буде подржавао Периновића и гласао за њега, тај гласа за православље, гласа за Србе. Такви ће бити запамћени као издајници хрватског народа и треба да воде рачуна о својој даљој судбини', готово је заурлао Туђман. То је сломило отпор Перуновићевих људи, и он је смењен“:

Периновић је, после више година, обавестио Дмитровића о последицама своје смене, јер су херцеговачки католици, наводни Хрвати, почели да копају по матичним књигама у православним црквама и сви су нашли - да су им недавни преци, крштени, венчавани и сахрањивани као припадници српског рода. Неколико њих се одрекло хрватског имена и напустило је ХДЗ, али већина то није учинила и остали су део хрватске вештачке нације. У вези са овим, Периновић је обавестио Дмитровића и овако:

Периновић је тада, али и десет година касније, у једном опширном интервјуу за сарајевски магазин 'Дани', затражио од хрватских националиста да ангажују археологе по својој вољи и да нађу једну, БАР ЈЕДНУ, католичку цркву на подручју Западне Херцеговине, која је старија од 150 година. 'НЕЋЕТЕ ЈЕ НАЋИ, ЈЕР ЈЕ ТАМОШЊЕ КАТОЛИЧАНСТВО УСПОСТАВЉЕНО НА ТЕМЕЉИМА ПРАВОСЛАВЉА', тврдио је Периновић“.

Занимљив је и податак, да је овај случај Давора Периновића узнемирио једног жестоког Хрвата у Загребу, који је признао да није Хрват, него да је Србин. Дмитровић није уписао његово име, али је лепо, баш српски, објаснио његово национално освешћење и враћање из хрватства у Српство. Ево тог податка у књизи Р. Дмитровића:

„Касног пролећа 2010, један угледни и јавности познати загребачки 'Хрват' је угостио свог пријатеља са студија (делили су собу у студентском дому), кога није видео годинама. Случајан сусрет у центру града, пиће у хотелу 'Дубровник', размена телефона и позив у кућну посету, довели су до обнављања пријатељства и разговора - као у време младости... Домаћин је, у једном тренутку, свог госта (знајући да је Србин) упитао – коју крсну славу слави. Овај је одговорио 'Светог Јована'. А 'Хрват' је додао да његова породица слави Ђурђевдан. Србин је остао без речи, прибрао се и рекао му: 'Па ви Хрвати немате славу'. Домаћин је одговорио: 'Да, немамо, али моји преци су били Срби. Ја и данас овде у стану имам икону СВЕТОГ ЂОРЂА, коју ми је, пред смрт, дао отац и коју ћу ја дати свом сину, кад осетим – да ми се ближи крај“.

Овај „Хрват“ је, такође, из Западне Херцеговине. Освестио га је случај Давора Периновића, па схвата да му се, бар потомство, мора вратити свом српском роду!

С поштовањем,
Милорад Буха, премијер
Дипл. инж Рајко Лежаић, Председник Скупштине