Василије Крестић

МЕМОРАНДУМ САНУ

(Тридесет година после)

Kао један од чланова Комисије која је написала Меморандум, и као један од оних који је заједно с покојним академиком Костом Михаиловићем припремио два издања тог документа, у многим приликама, на захтеве заинтересованих средстава информисања, износио сам своје виђење и оцене тог списа. Питања заинтересованих била су бројна, а најчешћа су: како је и зашто настао тај документ; ко га је и зашто нападао; да ли је прокомунистички или антикомунистички, пројугословенски или антијугословенски; да ли је послужио као иницијална каписла за разбијање Југославије; да ли је Меморандум српски, или, чак, великосрпски програм; да ли је српска власт у време Слободана Милошевића стајала иза Меморандума и да ли га је наручила од САНУ; да ли је академик Добрица Ћосић на неки начин учествовао у изради Меморандума и да ли је као председник државе имао задатак да га у пракси реализује; како је Меморандум доспео у јавност, тј. ко га је и да ли га је украо; како су академици прихватили Меморандум; да ли се, када и зашто известан број академика дистанцирао од Меморандума; какве су последице меморандумске афере на понашање академијиног руководства?

Овом приликом покушаћу да одговорим на сва та питања.

Одлука да се напише Меморандум донета је зато што су многи чланови Академије увидели да је Србија после доношења Устава из 1974. запала у вишеструку тешку кризу. Партија на власти је тзв. плавом књигом, на иницијативу Драже Марковића, покушала да реши питање положаја Србије у федерацији, али се испоставило да она за тако нешто није имала ни снаге, ни способности, па ни храбрости. У време једнопартијског система Академија није хтела, а и да је хтела, није могла да се уплиће у политику. Али, када се тај систем почео урушавати, пошто је произвео многе тешкоће, а партија на власти, осим грчевите борбе да очува власт, за друго није била способна, Академија је одлучила да се Меморандумом укључи у политику, да једном анализом широког спектра укаже на све проблеме пред којима се нашла Србија и да подстакне њихово решавање.

Академија је одлучила да се огласи Меморандумом и зато што је свима мислећим људима, не само Академије већ и Србије, било јасно да је Југославија запала у тешку друштвену, економску, национално-политичку, уставну и културну кризу. Било је видљиво да се урушава не само федеративни систем већ и сама Југославија, да посебно две северозападне републике настоје да успоставе конфедерацију или асиметричну федерацију, чиме су припремале терен за сецесију, за разбијање заједничке државе. Слутећи зло до којег ће довести распад Југославије, академици су хтели да сачувају Југославију у федеративним оквирима у којима би Србија била потпуно равноправна с осталим федеративним јединицама и не би била подређена и обеснажена аутономним покрајинама. Према томе, Меморандумом није заговарано рушење већ очување Југославије. Онима који су одлучили да напусте Југославију, а то су Хрватска и Словенија, зато је и засметао Меморандум, зато су га и нападали и даље га нападају. Тим нападима они беже од сопствене одговорности за распад Југославије и за сву трагедију која је настала због распада. У критикама које изричу о Меморандуму они се не држе текста тог документа, већ му произвољно додају што у њему нема, измишљају, фалсификују и оптужбама безочно лажу.

Кад су западне силе одлучиле да разоре Југославију, свом силином и свим средствима окомиле су се на Србију и Србе зато што су, за разлику од северозападних република, били против разбијања заједничке државе. Србија и Срби су зато жигосани као главни кривци за сва злодела која су се дешавала на тлу Југославије. И САНУ са својим Меморандумом се зато нашла на удару безобзирних критика, па су оптужени као идеолошки предводници великосрпских планова и циљева. Зато што је Меморандумом извршена анализа стања које је владало у Југославији, чиме је показано да је Србија Уставом из 1974. доведена у врло тешку ситуацију, која њеним државним, националним, економским и културним интересима није одговарала, Хрватска и Словенија су се окомиле на Академију, академике и Меморандум. Њима је одговарала слаба и Уставом из 1974. године на покрајине разбијена Србија, Србија без плана, без циља, Србија која је изгубила све компасе, која се немоћно копрцала завезана опаким веригама Устава из 1974. године. Када је освануо Меморандум, коме је био циљ да Србију извуче из кризе, да је ојача, сецесионисти нису бирали средства да је у томе онемогуће. Они њиме нису били само изненађени већ и заплаше- ни. Схватили су да је у Србији на помолу заокрет. Да Србија више неће бити спремна на ћутање и трпљење, на тешке неправде које су јој наметнуте. Не желећи да дозволе Србији да мења по њу погубне односе, одлучни да је зауставе у тражењу излаза из кризе, које је захтевао Меморандум, окомили су се на њега гебелсовским лажима.

На основу досад непознатог документа, који сам као прилог објавио у најновијем издању Меморандума под насловом Информација о активностима и ставовима Савеза комуниста поводом тзв. „Меморандума” групе академика у Српској академији наука и уметности, а који су, као поверљив акт, сачинили Градски комитет основне организације Савеза комуниста у Београду и Централни комитет Савеза комуниста Србије, Комунистичка партија Србије и њени челници били су тешко погођени критиком Меморандума на рачун њене по српске интересе погубне политике. Посебно их је заболела и узнемирила критика која се односила на Јосипа Броза, Едварда Кардеља и одлуке АВНОЈ-а. Осим тога, из документа се види да су водећи људи Комунистичке партије Србије били уплашени да се у Академији око Меморандума појавила озбиљна опозициона групација, која би могла да угрози партију на власти. Да се то не би догодило, власт је одлучила да се свом силином обруши на Академију, творце Меморандума и на Меморандум. Тако се десило да су се властодршци Србије нашли на истим позицијама са Загребом и Љубљаном и са западним силама које су одлучиле да растуре Југославију. У сваком случају, била је то кратковида и себична, а по интересе Србије и опстанак заједничке државе веома штетна политика. Једна од главних оптужби изречених на рачун Меморандума односила се на то да је тим документом заговарана великосрпска политика, да су академици њиме написали великосрпски програм. С том оптужбом Меморандум се нашао и пред Хашким трибуналом. Међутим, чињеница је да у Меморандуму нема ниједне реченице на основу које би се могло закључити да су академици њиме заговарали великосрпске амбиције, осим ако се намера да се Србија ослободи Устава из 1974. године, по надлежностима се изједначи са осталим репубилкама и ослободи се туторства двеју покрајина не протумачи као великосрпска тежња. Иако су Србија и САНУ крајње неосновано због Меморандума доживели праву сатанизацију због наводних великосрпских намера, између осталог и зато што се као такав Меморандум нашао и у оптужници пред Трибуналом, ни у једној пресуди досад изреченој у Трибуналу није поменут Меморандум. Треба ли бољег доказа да је оптужба о великосрпској политици Академије и Меморандума подла и злонамерна измишљотина, која се и данас, нарочито из Загреба, непрестано понавља, с намером да се прикрију више него столетне тежње најзначајнијих хрватских политичара за стварање велике и етнички чисте Хрватске.

Меморандум су посебно Хрвати, али и не само они, неосновано и злонамерно оцењивали као „фамозни и злокобни ратнохушкачки документ, који је послужио као основа за крваве ратне походе”, па је постао „иницијална каписла” за разбијање Југославије. Кад се зна да је Фрањо Туђман изјавио да „рата не би било да га Хрватска није хтела, а хтела га је зато што је знала да не може бити независне Хрватске док постоји Југославија”, јасно је где се налазила иницијална каписла „за крваве ратне походе” и за разбијање Југославије. Онда је јасно и то да је Меморандум на сва звона озлоглашаван као ратнохушкачки докумет само да би се скинула одговорност са истинских криваца који су одлучили да по сваку цену, па и проливањем крви, разбију заједничку државу а створе своје посебне независне државе.

Кад је реч о оптужбама да је Меморандум великосрпски програм, потребно је да нагласим да Меморандум није написан с намером да буде национални програм, већ с циљем да послужи једнократно, у оном тренутку, а не у перспективи, што је случај с правим националним програмима. Ни по форми, ни по садржају, ни по закључцима и циљевима који се из њега могу извући, Меморандум није написан као национални програм. Упркос томе, он је доживљен као национални програм и данас га с многих страна, посебно они који Србима нису наклоњени, тако и представљају. Они добронамерни, који су у Меморандуму видели излаз из ондашње кризе, а таквих није било мало, и касније су од Академије очекивали да се огласи, да понуди неки нацрт, или чак и готов национални програм. Не колебам се у томе да кажем да, по мом уверењу, САНУ није позвана да пише национални програм. Свугде у свету иза таквих програма морају и треба да стану државе и владе. Он мора да буде састављен на основу бројних, разноврсних и поузданих података, сурово реалних оцена, процена и стварних могућности. Ти подаци, оцене и процене у надлежности су државе. Они нису, не могу и не треба да буду доступни свима којима се прохте да их имају. Подаци на основу којих треба да буде састављен национални програм и сȃм програм нису доступни јавности. Свуда у свету то су тајни документи с којима су упознати само најужи кругови државног руководства. Меморандум није рађен у тајности. Одлука да он буде написан донета је јавно на једној од скупштина Академије. Према томе, он из много разлога не би могао да буде третиран као национални програм.

Поред многих других инкриминација које су се могле чути на рачун Меморандума, да би га приказали у што ружнијем светлу, да би показали и доказали да је он великосрпски, да представља опасност за читав регион, систематски су ширене вести да иза њега стоје Слободан Милошевић и Добрица Ћосић, да га је чак наручо Милошевић, а да је Ћосић не само његов инспиратор већ и један од његових најглавнијих твораца.

Приписивати Милошевићу Меморандум као програм за његову политику чиста је измишљотина. Кад се то чини заборавља се да је и он, као и већина његових партијских друговa, напао Меморандум и да за све време свог владања није нашао за потребно да посети Академију. Уз то, како је Меморандум од владајуће партије проглашен за антикомунистички спис, а Милошевић је био и остао комуниста и левичар до краја живота, само наивни и необавештени могу поверовати да је Меморандум њему служио као путоказ у политици.

Као члан Комисије која је припремала Меморандум, као један од његових писаца, као приређивач тог текста за објављивање, као човек који је био у жижи збивања која су се тицала читавог процеса око настанка тог документа могу да кажем да су све то минхаузеновске измишљотине. Идеја о потреби да се напише Меморандум настала је у кругу академика. Сви текстови који чине саставни део Меморандума добили су место у завршном документу без било каквих спољних сугестија, допуна и измена. Добрица Ћосић није био члан Комисије која је писала Меморандум. Он није присуствовао ниједној седници Комисије и уопште није утицао на садржај тог документа. Због тога је не само неосновано већ и подло непрестано повезивање Ћосића с настанком и садржајем Меморандума. Исто тако нечасна је и подла тврдња да је Добрица Ћосић, кад је постао председник државе, имао задатак да ради на остварењу меморандумских идеја. Кад је Ћосић постао председник Југославије Меморандум је као политички документ био мртав. Њега су сахранили догађаји везани за разбијање Југославије. Меморандум је био актуелан само у оквирима СФРЈ. Чим је ње нестало, догађаји су за сва времена Меморандум сместили у архив, осим за политичку пропаганду Загреба, Љубљане и других политичких средишта, која су подржавала та два центра. Пема томе, Ћосић није могао имати и није имао планове који му се приписују у вези са Меморандумом.

У расправама о Меморандуму често је потезано питање како је он доспео у јавност. О томе су изношене разне претпоставке. Све се сводило на то да је, по налогу српских политичара, главну улогу одиграла служба државне безбедности. Овом приликом немам намеру да се задржавам на том питању, зато што не мислим да оно има посебан значај, премда је обавијено маштовитим мистификацијама. Чињеница је да је одлука да се приступи писању Меморандума донета јавно, на једној од скупштина Академије. Све време док је припреман Меморандум Академија није крила да ради на том документу. Према томе, ако је нека тајна служба била за њега заинтересована, није имала тежак посао да га се домогне у настајању. Сада, после тридесет година, поуздано знамо да је тачна само претпоставка која се тицала академика Јована Ђорђевића. Њега је, као и неке друге академике, Комисија замолила да прегледа и стави примедбе са становишта своје струке, на текст Меморандума. Рукопис, који је добио од Комисије, он је, у присуству неколико сведока предао свом зету Аци Ђукановићу, новинару „Вечерњих новости”. Како се то десило у неколико реченица описао је наш познати новинар господин Владан Динић, који је присуствовао том чину предаје. Опис тог догађаја налази се у прилогу најновијег издања Меморандума, који су објавиле „Вечерње новости”.

Осећам потребу да укажем на још једно питање које се тиче Меморандума. У расправама насталим о том спису често се могло чути да је украден незавршени текст тог документа. Није тачно да је тескт био незавршен. Комисија, која га је припремала, привела је крају свој посао и предала га је језичким стручњацима на лектуру. Да није завршен, он не би ишао на лектуру. Може се сматрати да је био незавршен само зато што није прошао сву роцедуру, што због афере која је избила није било могуће да га прихвати или одбаци Председништво или Скупштина Академије. Логична је претпоставка да би се у тим телима можда и могли јавити захтеви да се текст у нечему исправи, допуни или дезавуише. Према томе, није тачна тврд- ња да писање Меморандума није завршено. Чињеница је да није спроведена процедура о његовој верификацији. С тог тановишта посматран, он није постао новажан акт Академије.

Кад се после тридесет година од настанка Меморандума оцени све што је о њему речено, ко га је и на који начин равао, нападао и кривотворио, кад се има у виду да је он и данас мета неоснованих напада, јасно је да је од Меморандума начињен баук за застрашивање свих који Србији и Србима нису наклоњени. Неосновано жигосаним и сатанизованим документом извршено је обједињавање свих противника Срба и Србије. Нападима на Меморандум, који још нису престали, задатак је био и до данас је остао да се свако српско национално обједињавање, сваки српски план за напредак и успешнији развој оцени као националистички и великосрпски, па да се зауставе и осујете. Кад то имамо у виду, а то морамо знати, и о томе посебно треба да воде рачуна наши политичари, не треба да се чудимо што су и недавно најављену Декларацију о заштити и опстанку српске нације у нашем суседству, поједине невладине организације и њихови чланови из Србије прогласили као трећи меморандум. Судећи по томе, Меморандум САНУ из 1986. године толико је зло од којег треба бежати и од чега се ваља чувати да је довољно сваки план и програм који се покрене у Србији за добробит државе и нације назвати именом тог документа и тиме га избламирати.

Такво понашање свих који у Меморандуму виде велике опасности није безазлено и не би се смело потцењивати. Оно урађа плодом зато што је упорно, агресивно и непрестано, што добија велики простор у медијима и што индоктринише нацију. Да је ово што кажем тачно, као доказ може да послужи чињеница да је током више година чак и Академијино руководство живело под хипотеком Меморандума, па је због тога у једном тренутку, у страху да не буде означено као националистичко и великосрпско, било спремно да из наслова САНУ изостави придев који означава њену националну припадност. Ако се то могло десити са Академијом, још лакше може се догодити са знатним делом наше јавности.

На крају осећам потребу да кажем због чега сам у договору с руководећим тимом „Вечерњих новости” одлучио да и трећи пут објавим Меморандум с предговором који смо написали академик Коста Михаиловић и моја маленкост. Учинио сам то зато што напади на тај документ нису престали а претходних издања књиге о Меморандуму у књижарама више нема. Како заинтересовани читалац нема могућности да се упозна са садржајем Меморандума, а често може да прочита нападе не само на њега већ и на Академију, сматрао сам да би било добро да се Меморандум објави у већем тиражу и да буде што јевтинији а тиме и доступнији већем броју читалаца.

„Новости” су одлучиле да Меморандум објаве у тиражу од 8.000 примерака. Користим ову прилику да им на том подухвату захвалим.

Извор: Српско слово