Овим радом жели се указати на следеће: да је српска књижевност пре доласка на власт комуниста била готово 100% ћириличка; да је данас ћирилица сиротица у српској књижевности јер је она полатиничена више од 70%, с трендом готово потпуног ишчезнућа ћирилице.

 

Да је замена српске ћирилице хрватском латиницом планирана Новосадским књижевним договором из 1954. године, а спроведена је у организацији Матице српске; да је Матица српска потписала смртну пресуду ћирилици одредницом у свом правопису из 2010. године да је и латиница стандардно писмо српског језика; да готово уопште нема јавног отпора латинизацији српске књижевности, него се потреба за увођењем стандарда имања два писма у српском језику правда управо тиме што је та књижевност латинизована, па је зато и латиница српско писмо; да нема отпора књижевника латинизацији Срба, него су они с неговањем два изговора и два писма препрека културној интеграцији српског народа са обе стране Дрине; да су носиоци латинизације државна власт и универзитетски професори које држава плаћа за латиничење Срба, а који делују кроз просвету и националне институције: Српску академију наука и уметности, Академију наука и уметности Републике Српске и Српско културно и умјетничко друштво Просвјета, а које су националне само по имену.
Књижевност православних Срба била је само ћириличка од њиховог описмењавања до стварања Југославије

Сва књижевност православних Срба од њиховог описмењавања до појаве Југослвије, у којој су живели у заједничкој држави са Хрватима, била је ћириличка. О томе је написао студију Василије Клефтакис, која је објављена на сајту НСПМ. Анализирао је српско издаваштво у последњих стотину година и извео следећа два главна закључка: прво, до доласка на власт комуниста, ћирилица је суверено владала у српској култури, готово у стопостотном обиму, и друго, тренд замењивања ћирилице латиницом је такав за ће Срби за коју деценију бити потпуно полатиничен народ. Василије Клефтакис је доктор медицинских наука који живи у Холандији, а не лингвиста, филолог или књижевник. Језичка струка о томе неће писати, јер је она, злоупотребљавајући ауторитет српских националних институција, управо преко њих спровела латинизацију Срба. На том путу брисања свега српског Матица српска је стигла дотле да има Одељење за језик и књижевност, а не Одељење за српски језик и књижевност. Необавештени народ верује да, док он оре, копа и ради у фабрикама, имају неки који су школовани о државном трошку, титулисани и плаћени да брину о српском националном интересу. Али они су злоупотребили свој положај и баве се српскохрватским уместо српским језиком. У небризи за српско отишли су толико далеко да ниједан председник САНУ, ни у Југославији ни данас у Србији, није јавно проговорио о затирању ћирилице, а камоли да је државну власт ставио пред свршен чин јавним предлагањем шта она треба да учини да би српско хиљадугодишње национално писмо било враћено Србима. Чак су јавно предлагали да се САНУ преименује у АНУ. Ово друго име би уистину било прикладније, јер САНУ ради речник српскохрватског уместо српског језика.

О томе да је књижевност Срба, била ћириличка од самог њиховог описмењавања данашњи универзитетски професори језичке струке не уче студенте, како се не би постављало питање њихове одговорности за слом ћирилице у време комунизма, кад су они стекли титуле и привилегије управо на латиничењу Срба. Показаћемо то на примеру схватања значаја ћирилице за српску културу проф. др Лазе М. Костића, на једној страни, и групе професора на челу са Петром Милосављевићем која је основала Покрет за враћање србистике, с друге стране.

Проф. др Лазо М. Костић избегао је на запад пред комунистима и живео у беди. Чекао је на прилоге српске сиротиње из Америке од по десетак долара, да би могао да купи папир и да напише оно што српски професори у комунизму неће написати. Једну од својих књига је посветио мајци из захвалности „што га је родила Србином“.

Између осталог, писао је и о томе да су Хрвати присвојили српски језик. То се у српским земљама могло објавити тек после пада комунизма и Југославије. Покрет за враћање србистике заступа управо ту тезу, а сам проф. др Петар Милосављевић је написао у својој књизи Југословенска идеја и српска мисао да је Л. М. Костић највећи српски писац у емиграцији.

Л. М. Костић је ћирилици придавао прворазредан значај, одлучујући за опстанак српског имена, управо зато што је сво стваралаштво православних Срба било ћириличко. Тако је у својој књизи Ћирилица и српство – о српском језику – Вук и Немци ("Добрица књига", Нови Сад 1999) навео 76 примера да су се Срби препознавали по том писму и да су их по њему препознавали странци. Ево неких његових мисли о ћирилици (преузето из књиге Драгољуба Збиљића Српски језик под окупацијом латинице, "Ћирилица", Нови Сад):
*

Истина, данашња славистика сматра да је код Словена пре ћирилице била у употреби глагољица. То још није сигурно доказано и многи веома угледни слависти и даље тврде да је ћирилица прво словенско писмо.
*

Ћирилица је настала пре одвајања Источне цркве од Западне, ћирилица је настала давно пре Светог Саве и пре наше аутокефалне српске цркве. Ћирилица је настала кад међу Србима тешко да је уопште било писмених људи. Ћирилица је настала пре и једног јединог српског културног споменика.

Сва наша писменост и сва наша култура у њој је изражена. Ми немамо у целој светској културној историји ништа пре ње, као што немамо ни ма шта ван ње. Наша видна култура с њом започиње, она се у култури огледа.
*

Са појавом ћирилице су Срби културно настали, са њеним одрицањем они би културно нестали, престали би да егзистирају као самостална нација, самосталан културни индивидуалитет.

**

Предводник Покрета за обнову србистике проф. др Петар Милосављевић, који је одао признање Л. М. Костићу - прихватио је његову тезу да су Хрвати присвојили српски језик, али је потпуно прећутао његов став о ћирилици. Друкчије није ни могао јер је писањем на сајту "Видовдан" доказивао да је и латиница српска тиме што је он деценијама био уредник часописа „Поља“ у Новом Саду, латиничког током целог свог трајања. Уместо да макар не спомиње ту чињеницу, јер она сведочи да је била лажна стандардизована равноправност писама у Југославији, он из ње изводи овакав закључак: ако се он осећа Србином, а толике године је био уредник латиничког часописа, стављајући се тако на страну латинице, онда мора да је и она српска.

А да би оправдао свој латинички стаж у српској просвети, науци и култури, односно латиничење српске књижевности, првенствено наопаким учењем студената будућих књижевника, прибегао је ширењу неистине да је Вук Караџић аутор и ове латинице, што значи да је она српска и по том основу, а не само по томе што је његов часопис „Поља“ био искључиво латинички. Доказ за то му је била чињеница да су у Вуковом буквару као српска писма показане једна поред друге и ћирилица и латиница. Срећом, поред толико професора и књижевника нашао се један инжењер Владислав Грујић који је открио неистинитост наведеног става П. Милосављевића. Наиме, Милосављевић се позивао на репринт издање Вуковог речника, а Грујић је открио да је он фалсификован тако што му је додат један лист којег нема у оригиналу. Тако се у тражењу „научне“ подлоге за правдање латиничења Срба и њихове књижевности посегло чак и за комунистичким фалсификатом.

Чак је на страни латинице и русиста, проф. др Радмило Маројевић, који је извео овакав закључак: пошто Хрвати говоре српским језиком, онда је и латиница којом се служе писмо српског језика. Односно, чији је језик његово је и писмо које се користи у њему.

Трећи угледник из Покрета за враћање србистике проф. др Милош Ковачевић је извео овакав закључак: латиница јесте писмо српског језика (јер њу користе Хрвати у присвојеном српском језику), али није српско писмо. Ваљда је српско онда кад га у српском језику користе Срби у српским земљама кад говоре српски језик. Чак је и написао књижицу Српски језик и српски језици у којој су и четири аксиома, а четврти је да српски језик има два писма. У принципу је све наведено тачно, али је штетно по ћирилицу. Јер, народ који једва преживљава, не разуме те Ковачевићеве лингвистичке финесе. Чим он чује да српски језик има два писма, одмах отписује ћирилицу као сувишну или у најмању руку одустаје од става да је ћирилица једино српско писмо. Јер, комунистички систем је, а и овај „демократски“, учинио да народ не сазна кључну чињеницу – није хрватска латиница, коју је вероватно саставио Немац Људевит Гај тек у 19. веку, надвладала хиљадугодишњу српску ћирилицу због неког њеног недостатка, него зато што је државна власт то планирала и усмеравала, с намером да ћирилица буде потпуно замењена хрватском латиницом. При томе је вршено свакакво насиље над ћирилицом, па и повлачење декретом из употребе ћириличких писаћих машина из државних институција и установа, престанак производње таквих машина и друго.


Пише: Немања Видић

 

Извор: КМ Новине