Срби су народ који је светској култури дао значајан допринос, а истовремено и народ који поред ћириличног, има и латинично културно наслеђе (преко Срба римокатолика). Но, од како су Срби римокатолици декретом претворени у Хрвате , ћирилица је остала једино српско писмо, писмо са хиљадугодишњом традицијом код Срба.

Међутим, српска култура у будућности има прилично неизвесну судбину. На жалост, један део Срба не зна следеће ствари:

1) Светски лингвисти, као и међународни стандарди који се баве језиком, су у периоду од 1918-1992. године, на српски и хрватски језик гледали као на јединствен српскохрватски језик који има два писма: ћирилицу и латиницу. Хрвати су одмах по отцепљењу 1992. год., назив своје варијанте језика преименовали у хрватски језик и из употребе одстранили ћирилицу. Срби су своју варијанту језика преименовали у српски језик. Од 1992. године српски и хрватски језик се сматрају посебним језицима, што је и заведено у одговарајућим међународним институцијама под ознаком ISO/FDIS 12190 . Према другом стандарду, ISO/FDIS 12199, српски језик није уврштен у језике који користе латинично писмо, већ је уз хрватски језик регистрована латиница, а уз српски језик само једно писмо – ћирилица. У међународном разврставању и књижењу, благодарећи одредбама UNESCO-а, оно што је штампано на српском језику а хрватском латиницом, сврстава се у хрватску културну баштину! Културна баштина представља једну од карактеристика самосвојног народа. Предавање своје културне баштине у посед другог народа, има само једно име, име које се подразумева чак и онда када га не изговоримо, а то име је – асимилација!

2) Као будући лекар, човек који је положио психијатрију, скрећем Вам пажњу да људска личност има три самосвојности, три идентитета (енгл. identity = врста; истоветност; личност; особа), и то су: професионални, психо-сексуални и национални идентитет (тзв. психолошки троножац) . О одржавању идентитета, стога, можемо говорити и као о својеврсном очувању врсте, било да појам идентитета сагледавамо етимолошки или симболички. У склопу тешких душевних болести, срећемо се са поремећајима психичког идентитета, па тако нпр. човек себе не доживљава као да је човек, већ себе например доживљава као да је тигар, па онда тражи да му се ураде пластичне операције како би изгледао као тигар. Познати су нам и поремећаји сексуалног идентитета, нпр. транссексуализам (особа мушког пола доживљава себе као женско, а може и обратно). Наш идентитет, то је наше ЈА. На жалост, српски национални идентитет није више тако јак као што је то некада био, у првом реду захваљујући владавини комунизма.

Рећи ћу Вам само то, да је за време комунизма, песма Ој Мораво ( wma, 140kb , wma, 320kb (величина>, квалитет>; препорука; за преузимање – десни клик миша на линк и онда изаберите Save target as), wma, 2.09Mb ) била цензурисана на радио Београду, а под „изговором“ да буди прејака национална осећања. У питању је марш, корачница српске војске из I светског рата, војске која је након избеглиштва у Грчкој, и пробијања солунског фронта, успела да ослободи све српске земље, као и још неке јужнословенске народе. У комунизму је свако иоле значајније испољавање српске националне свести, третирано као „десно скретање“, а носиоци тога добијали жиг „непријатеља социјализма и сутрашњице“, што је касније резултирало већ пословичним, суптилним (перфидним) и мање суптилним (агресивним) обрачунима са „реакционарним снагама“. С обзиром да су се ти људи („реакционари“), врло често похрањивали иза решетака, новосмишљени термин „србовање“, постао је бунџијска, кавгаџијска категорија, категорија оних који имају проблема са ауторитетом, те самим тим категорија легитимних жртава, правећи у народу тенденцију, да се тамничење за „србовање“, доживи са осећајем личне среће и радости, као што то често бива случај са свим бунџијама, кавгаџијама и осталима који „воле да п… у ветар“. Наравно, будући да национално биће представља обавезан састојак личности, истина је и то, да се гушењем једног националног идентитета, прави простор за прављење другог! Ћирилица је симбол српског националног идентитета .

Акултурација је појам који означава пријем страног културног утицаја . Пут до асимилације, као потпуно новог националног идентитета, врло често води преко акултурације. Обично је за настајање новог националног идентитета, потребно да прође неколико генерација, рушења старог и изградње новог идентитета. Уколико се рушење старог идентитета обавља брже и под великим притисцима, људи пролазе кроз озбиљне психичке проблеме, при чему постоји могућност, да се преко добро познатог психолошког механизма – идентификације са агресором, добију „већи католици од самога Папе“. Процес идентификације са агресором, описан је као психолошка позадина у настанку садизма (идеја је: „уколико сам другом способан да радим оно чега се сам бојим, ja се онда више не морам бојати“).

3) Постоје они који причају, да ћемо без ћирилице много лакше “ући у Европу”. Грчка је чланица Европске Уније (заједнице?), а није се одрекла ни свог језика, а ни свог писма. На крају крајева, каква би то заједница уопште и била, уколико би се неко морао одрећи самог себе зарад заједништва са другим? Зар појам заједнице, појам МИ, не настаје управо од појмова ЈА и ТИ?

Шта рећи о онима који немају/“немају“ своје ЈА, свој идентитет , и још се заклањају иза приче о великој љубави према другима, дичећи се тобожњом отвореношћу и широким гледањем на ствари, називајући национални идентитет, најнормалнију карактеристику психички здравог људског бића – „узвишеним идеалима националног егоизма“. Замислите, молим Вас! Па, бар ми медицинари јако добро знамо где се среће тако велика ширина Ега, толика пропустљивост Его граница, и на крају брисање границе између Ега и спољашњег света. Душевне болнице су препуне „широкоумних“.

Но, погледајмо у следећој тачки, да ли Европска Унија од нас очекује тако висок степен „широкоумности“!?

4) Програм за промоцију језичке разноврсности (различитости) у Европи у информационом друштву ( Programme to promote the linguistic diversity of Europe in the Information Society, скраћено MLIS).

У оквиру програма ИНФО2000, још 1996.године ЕУ је донела поменути програм и у њега уложила 15 милиона тадашњих екија за период 1996-1998. Када уђете на сајт Европске уније ( http://europa.eu ), прво вам нуде избор језика и писама земаља чланица како би изабрали одговарајући језик за ваше информисање. Програм је већ реализован.

Као мотиви и основе за доношење овог програма наводи се:

„Mултијезичка природа Европске уније, где постоји око 40 различитих језика и главних језичких варијација у употреби, представљају изазов по више основа. Економски, мултијезички статус Европе требало би искористити у глобалном контексту, пре него баријеру за међународну трговину и комуникацију. Културно и психолошки, национална и регионална приврженост језицима проистиче из најдубље усвојене рођене (домаће – својствене) културе, и она мора бити препозната као предност оних који одржавају национални осећај и лични индентитет у оквиру кооперативне мултинационалне уније. Политички, пут европског информационог друштва прави приступ информацијама расположив на потпуно мултијезичкој бази, и та чињеница ће бити парадигма и друштвене кохезије у Европској унији. Одржавање мултијезичког карактера уније унапредиће концепт европског грађанина, као рефлексија демократских гаранција једнаког третмана између људи из различитих земаља и њихових различитих система и убеђења.

Значајан ризик је данашње побољшање средстава комуницирања које повећава економски притисак за редукцију језичке различитости Европе, уколико ЕУ и земље чланице не предузму одлучне кораке очувања културе и језика у свим њиховим варијететима (различитостима).“ (1)

Верујем да је све ово довољан одговор на питање: „Зашто ћирилица?“.

Војислав П. Радоја

Најчешће предрасуде, ставови и питања везана за нашу ћирилицу, као и одговори на њих.

СВИ ПИШУ ЛАТИНИЦОМ

Нетачно. Латинично писмо користе скоро сви западно и централноевропски народи, као и многи други који свој идентитет проналазе у западноевропској културној баштини (латинска и северна Америка, делови Африке, делови Азије…). Међутим, већина народа у свету не пишу латиницом (од земаља које су припадале Византијском и исламском културном кругу, па све до Кине и Јапана). Тачније, становништво којем латиница није матично писмо, износи преко 60% светске популације.

СТРАНЦИ НЕ РАЗУМЕЈУ ЋИРИЛИЦУ

Нетачно. Странци, у највећем броју случајева, не разумеју српски језик. Текст на српском језику исписан латиницом једнако је неразумљив странцу који не зна српски језик, као исти тај текст исписан ћирилицом. Размислите који би текст странцу био најразумљивији: под а, б или в?

а) Добродошли
б) Dobrodošli
в) Welcome

Такође, имамо пример Грчке, која сваке године угости милионе иностраних туриста, па опет нико од Грка не пише грчки језик латиничним писмом.

ЛАТИНИЦА ЈЕ ТЕХНИЧКИ САВРШЕНИЈЕ ПИСМО

Углавном нетачно. Једина је предност латинице што заузима мање простора (и до 20%) што је нарочито важно код прелома часописа, мада се и овај проблем може решити. Са друге стране, ћирилични принцип „један глас један знак”, знатно олакшава писање, као и читање текстова написаних ћирилицом. Насупрот томе, неке, доста честе, комбинације латиничних слова знатно отежавају читкост. например, комбинација латиничног „рн” – rn личи на „м” – m. Безсерифна латинична слова „И” и „л” су идентична, тако например: „Или” – Ili, „Илић” – Ilić.

СА ЋИРИЛИЦОМ НЕ МОЖЕМО У ЕВРОПУ

Нетачно. Ћирилица је последња ствар која ће спречити наш улазак у Европску Унију. Подсећамо да је Грчка члан ЕУ-а, а није се одрекла ни свог језика, нити свог писма. Штавише, грчко писмо се налази на новчаницама нове европске валуте Евро. Такође, ЕУ је 1996. године донела „Програм за промоцију језичке различитости”, по којем сви народи Европе имају право да са својим језиком и писмом улазе у актуелне процесе економске, политичке, привредне и културне интеграције.

ЋИРИЛИЦА СЕ НЕ МОЖЕ КОРИСТИТИ НА РАЧУНАРИМА

Нетачно. Сваком рачунару који има Виндовс дгдг (Windows) уграђена је подршка за све европске језике и писма, укључујући и српски језик и српску ћирилицу. Под подршком се подразумева унос и приказивање текста на ћирилици, писање и читање електронске поште на ћирилици, прегледавање Internet локација са ћириличним садржајима… Међутим, још увек није урађена тотална локализација Виндовса и OFFICEа (MS Office) на српски језик и писмо.

НАШ ЈЕЗИК МОРАМО ПИСАТИ ЛАТИНИЦОМ ЗБОГ INTERNATIONALНИХ СИМБОЛА, МЕРНИХ ЈЕДИНИЦА И СЛИЧНО

Нетачно. INTERNATIONAL ознаке и симболе утврђују одговарајуће међународне организације. Највећи део симбола из свих области људске делатности су из енглеског, латинског и грчког језика. Тако су поред латиничних слова и ознака у употреби скоро сва слова грчке азбуке. И поред тога, ником нормалном не пада на памет да нас тера да пишемо грчким писмом.

ИНСИСТИРАЊЕ НА СЛУЖБЕНОЈ УПОТРЕБИ ЋИРИЛИЦЕ, УГРОЖАВА ПРАВА НАШИХ СУГРАЂАНА ДРУГИХ НАЦИОНАЛНОСТИ

Нетачно. Наши суграђани, припадници других националности, своја права по овом питању остварују употребом свог језика и писма (нпр. мађарског, румунског…), а никако не употребом српског језика писаног „српско-хрватском”, односно хрватском латиницом.

СРПСКИ ЈЕЗИК ИМА ДВА ПИСМА: ЋИРИЛИЦУ И ЛАТИНИЦУ

Нетачно. Ћирилица јесте матично и једино аутохтоно писмо српскога језика, већ хиљаду година. Светски лингвисти, као и стандарди који се баве језиком, су у периоду од 1918-1992. године, на српски и хрватски језик гледали као јединствен српскохрватски језик који има два писма: ћирилицу и латиницу. Од 1992. године српски и хрватски језик се сматрају посебним језицима. Од тада према стандарду ISO/FDIS 12199 српски језик није уврштен у језике који користе латинично писмо, што значи да српски језик има само једно писмо – ћирилицу, а хрватски језик латиницу. Тако је латиница коју користимо у српском језику, у ствари хрватска латиница.

ЋИРИЛИЦА ЈЕ ДАНАС КОД НАС ПОТИСНУТО И МАРГИНАЛИЗОВАНО ПИСМО

Тачно. У Београду је, например, само 31,8%, а у Новом Саду тек 18,5% јавних натписа исписано ћирилицом. Од укупног тиража издатих књига на српском језику, само је 25% штампано ћирилицом. Ово су само неки подаци до којих смо дошли. Иначе, општа ситуација је по ћирилицу можда још и гора, што потврђују нови трендови у култури, комуникацији и сл. Погледајте само ТВ програм, штампу, наше интернет презентације, табле наших приватних и друштвених предузећа, па ће те се уверити и сами да је ћирилица само на папиру (по уставима и законима) прво, а у пракси писмо другога реда.

НАШЕ ЗАКОНОДАВСТВО УРЕЂУЈЕ СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ ЈЕЗИКА И ПИСМА

Тачно. Наше законодавство које уређује област службене употребе језика и писма је: „Закон о службеној употреби језика и писма” („Службени гласник РС”, бр. 45/1991, 53/1993, 67/1993, 48/1994.), члан 8. Устава РС, као и члан 15. Устава СРЈ. Овде се наводи да је ћирилица службено писмо. Такође овде је дефинисана службена употреба језика и писама народности (националних мањина), а у складу са светским стандардима и нормама које важе за ову област.

ДА ЛИ ПОСТОЈИ ПОТРЕБА ДА „СРПСКОХРВАТСКА” ОДНОСНО ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА, ПОРЕД ЋИРИЛИЦЕ, ИМА СТАТУС СЛУЖБЕНОГ ПИСМА У РАДУ ЛОКАЛНИХ ОРГАНА ВЛАСТИ?

Нема никакве потребе, изузев у општинама где је већинско становништво хрватске или бошњачке националности. Овакво решење је у складу са домаћим законодавством, свим светским и европским стандардима везаним за службену употребу језика и писма. Такође и са ставовима који се наводе у документу МОДЕЛ СТАТУТА ОПШТИНЕ, а који је донела „Стална конференција градова и општина Југославије” у сарадњи са Министарством правде и локалне самоуправе, „ПАЛГО центра”, „Програма за реформу локалне самоуправе”, „Агенције за међународни развој САД” и „Националног Демократског Института”. У свим овим документима се јасно наводи да службена употреба српског језика подразумева само ћирилицу као службено писмо. Такође, службена употреба латинице подразумева службену употребу хрватског или бошњачког језика.

УКОЛИКО ОПШТИНА СТАТУТОМ У СЛУЖБЕНУ УПОТРЕБУ УВЕДЕ „СРПСКОХРВАТСКО” ОДНОСНО ХРВАТСКО ЛАТИНИЧНО ПИСМО БЕЗ ЗАКОНСКЕ ОСНОВЕ, ДА ЛИ ПОСТОЈИ НАЧИН ДА ГРАЂАНИ ОПШТИНЕ УТИЧУ ДА СЕ ОВАКВА ОДЛУКА ПОВУЧЕ?

Постоји. Грађани могу да преко надлежног министарства пред правосудним органима покрену поступак за оцену уставности датог статута од стране Уставног суда Републике Србије. Уколико Уставни суд оцени да наведени статут није у складу са уставом и важећим законима, он има право да га поништи.

 

Извор: ЦАРСА