Није ћирилица власништво само ове генерације, није! Коријенима Словен, ја имам одређен однос према вриједностима предака мојих. Заборавни српски соју, смије ли се кроз живот дужан?

 

Не могу да замислим потпис Змаја, Црњанског, Андрића, Његоша, Ћосића, Шантића... и без ћирилице. Није овдје ријеч о националној затуцаности (ни мојој, ни њиховој) већ о поштовању и љубави према духовном добру, према ћирилици као симболу националног идентитета. У том потпису састале су се двије величине, и удружиле.

А кад се двоје великих сретне – сунчевина дуже траје. Вук је њоме записао и многобројне стихове народа свог. (Све што је ваљало у десетерац се склонило). Тешко је издвојити најбоље; сви су најбољи.

Њоме, на смрт рањен борац, са Козаре, и средине Другог "свјецког", одлазећи небу, пише: ...Мила мајко, ја ти никад кући нећу доћи, године ће и вјекови проћи. Њоме је и несигурна дјечачка рука, једној Милици, исписала чежњу устумаралог срца (најхрабрију одлуку живота). Најдражи виловити створе... Нису је намамиле ријечи, већ слова којом су биле исписане; "ишла су му од руке"...

А у Господској улици је 64:2 у корист латинице. "Играчима", или "навијачима", коме заслугу за побједу приписати? Хоћемо ли дати своје писмо за "туђе", своју ћирилицу за "њихову" латиницу? Мора ли латиница у први, а ћирилица у други ред? Може ли се умље у безумље? Резултати са терена (64:2) кажу да може.

Инатимо се са здравим разумом; изгонимо га из себе. Остаће у нама празно, и мрак. У ономе што нам је стално на дохват руке и ока, нисмо кадри открити моћ и љепоту. А њу је давно, још 1937. године, примијетио један очни љекар, Нијемац, Е. Вебер, који је одбранио докторску дисертацију на тему "Азбука свијета". О сваком писму је, с научног степена, наравно, дао своје мишљење, а о ћирилици је рекао: "То је најбоље и најједноставније писмо, које се брзо учи, лако чита и најмање замара очи читача". Ни Џорџ Бернард Шо, по питању ћирилице, није се много разликовао од њега, рекавши да је то најсавршеније писмо. Е, па, шта још треба?

Близу триста милиона људи у свијету пише њоме. Користи се у десетинама језика: у бугарском, руском, бјелоруском, македонском, казашком, осетском, српском... Хоћемо ли бити први који ће изаћи из те скупине? Ми који се можемо "башкарити" на пола поштене сељачке подланице.

Гдје се сакрио логос у свему томе па се не види? Болест звана "мода" нас је загрлила "љубављу" питона. Омамљени њоме, ништа не предузимамо, не тражимо лијека. А требало би, и то што прије. Мало касније, биће много касније. Није уљудно осудити оне који забораве пут, али је нужно подсмјехнути се онима који забораве ходати.

Не знам да ли је ћирилица више "проблем" културе, политике, религије, науке... или "моде"? Ћирилица би, уз дужно поштовање латинице (и других писама, наравно), требало да заузима више простора свугдје. Вриједност једног народа мјери се и његовом оригиналношћу. Зар најфункционалније писмо на свијету, гдје је до краја испоштован фонетски систем, "једно слово – један глас", није довољан разлог да "дигнемо главу горе", барем кад се потписујемо, или именујемо што?

Знам ја нас...

Аутор: Недељко Николин Кајиш

 

Извор: Глас Српске