Ми смо, све од Немањића па на овамо, увијек имали чиме "међу свијет", јер смо увијек били културна вриједност.

 

Није тачно да странци мрзе ћирилицу. Њима је свеједно којим се писмом користе Срби. Свеједно је, изгледа, и нама; 64:2 је у корист латинице.

Народ не чине само живи, већ и умрли, и они који ће се родити. Та чињеница се не смије сметнути с ума, поготово када су у питању културна добра народа.

Хоћемо ли ми бити та генерација која ћутећи, мирно гледа, па чак добрим дијелом и учествује, у губљењу духовног блага? Изгледа да хоћемо. И да већ јесмо.

А, ето, наши сусједи, Бугари, су толико поносни на своје писмо да су му посветили државни празник, 24. мај. Празник је успостављен средином 19. вијека, када се Бугарска осамостаљивала послије 500 година под отоманском Турском.

А у судбини писма (и језика, дакако) огледа се и судбина народа. Не може се то двоје раздвојити. Нема једног без другог. А и чему бивствовање ако није заједно оно што треба да буде, што мора да буде? Језик и писмо су "дух и дах" народа. Може ли народ без "духа", и "даха"?

Ћирилица је наше благо са којом смо се слагали преко хиљаду година, и били одани једно другом. У посљедње вријеме све се стидљивије дружимо с њом. Није ли на помолу нешто ружно? Можда оно с почетка мог "словковања" - "Кад је мука ђе си Ђука..."

Има ли смисла и овај пут п(р)озвати АНУРС?

Има. Она мора чути. И видјети. Остали имају тврде уши, и кратковиде очи. Могла би она бити упорнија, и оштрија.

Светог вам Ћирила - у име мог народа - сачувајте ћирилицу.

Очева вам - ради синова нам; матера вам - ради 'ћери нам.

Лебдимо високо. Нећемо да се спустимо. Опио нас лет. Ако се некад и одлучимо спустити, можда ће већ бити касно; неко ће други стати на наше мјесто.

Умовање моје, или лудовање.

Провјерени Толстој вели: "Чудно! Човјек се буни против зла које долази споља, од других, зла које он не може да избјегне, а не буни се против свог сопственог зла које је у његовој власти."

Хоће ли се разлика (62 на штету ћирилице) повећавати, или смањивати? "Игра" траје, вриједило би потрудити се. Јер, "ако се не одржиш на гриви, нећеш ни на репу", говорио је некад народ мој, онај давнашњи, старовјековни, добри народ, за чије ријечи (и дјела) више, скоро па нико, не мари.

"З' инат", као онај власник кафане, треба "игру" наставити, али озбиљније, и с' више љубави, јер не мјери се богатство оним што добијемо, већ оним што сачувамо. И, за сваки случај, треба имати на уму да нас са врхова јужнословенских планина гледа десет вијекова који су успјешно чували, и сачували, ћирилицу.

Знам ја нас...


Од истог аутора:

- Знам ја нас... Слову матере моје
- Знам ја нас... У Господској је 64:2 у корист латинице

Аутор: Недељко Николин Кајиш

 

Извор: Глас Српске