На вука повика…

Дошло је, дакле, и до тога да неким јадним Србима смета и генетски код српског народа, народа из чијега су крила потекли, али му, чини се, по сопственом избору више не припадају.

 

Међу њима и извесна Бранкица Јанковић (1973), експертиња, докторандкиња и разна друга киња, која се у јавности представља као некаква повереница, али не знам чија и за какве работе, и која нам открива да је “према Уставу, Србија држава српског и свих других народа који у њој живе”.

Сазнајемо то из текста “Николић је рекао оно што је мислио”, објављеног 27. јануара 2016. године на сајту Васељенске телевизије (http://www.vaseljnska.cом/politika/nikolic-је-rekao-оnо-stо-је-misliо/) а преузетог од Б92, да ли радија, да ли телевизије.

До сада смо за многе политичаре могли чути да једно мисле, друго говоре, треће раде – а сада први пут чујемо да један политичар, ни мање ни више него Председник Републике Србије, исказује оно што мисли.

Њему се, наиме, десило да, приликом отварања центра изврсности у Крагујевцу (не знам да ли сам му назив добро преписао јер не знам ни шта се њиме означава), каже како би домаћа банка за матичне ћелије требало дасачува “оно најбитније – најважније и најлепше карактеристике српског народа”. Ту мисао изговорио је забринут због све чешћег одласка неплодних српских брачних парова у иностранство зарад вештачке оплодње, чинакоји, хтели ми то признати или не, ремети постојећи српски генетски код. “То решење треба да буде овде, та деца треба да буду српска деца, са српским генетичким кодом, прошлошћу и будућношћу”, поручио је он.

Поручио је, али је одмах дочекан на нож.

Најпре се, можда по задатку добијеног од “некога”, побунио Ратко Божовић (1934), социолог марксистичке и брозовске школе политичких наука (од српске националне мисли подоста удаљене али, за сваки случај, на пушкомет i u zasedi), изјавом да је Председник Републике Србије последња личност која би смела да каже тако нешто. Њему се придружила нека Александра Јерков, на интернату самопредстављена као безбожна војвођанка, европски интегрисана у Аустрији, поруком да је та Председникова изјава “скандалозна” и да ће она, у улози најобразованије и најнаучније особе у Страначкој скупштини Републике Србије, тражити Председникову главу.

Но, све то није ништа према “открићу” већ помињане Бранкице Јанковић “да у Србији живе припадници више од двадесет националних мањина”.

До тога свог открића она је дошла као безбедносткиња и заштиткиња брозовске пароле о “припадницима двадесет шест народа и народности” у Србији.

Погледа ли се пажљивије које су то “више од двадесет националних мањина”, сазнаће се, барем према ономе што нам нуди попис становништва из 2011. године, да су то, у процентима: Маџари (3,5), Роми (2), Бошњаци (2), Хрвати (0,8), Словаци (0.7), Црногорци (0.5), Власи (0,5), Југословени (0,3), Маћедонци (0,3), муслимани (0,3), Бугари (0,3), Буњевци (0,2), Русини (0,2), Горанци (0,1), Албанци (?), Украјинци (0,1), Немци (0,06), Словенци (0,06), остали, “регионалци”, неизјашњени и непознати.

У “остале” (0,24 ) сврстани су, појединачно, они којих у Србији има мање од по две хиљаде (Чеси, Цинцари, Италијани, Ашкенази, можда Помаци-исламизовани Бугари, Египћани, Инке, Бушмани…), у “регионалце” (0,49) они који терају спрдњу са политиком усмереном на дробљење српског националног бића (Банаћани, Сремци, Шумадинци, Мачвани, Пироћанци, Срби-Југословени, Ескими, Тунгузи, Југословени-Маџари, Срби-Маћедонци…), у “неизјашњене” (2,2) и у “непознате” (1,1) они којима није било до наметнутих национално-мањинских оквира.

О српском гену, други

Да би се схватио смисао овде дате поделе на “више од двадесет националних мањина”, упутно би било знати да је један учени Рус на “привременом раду” у Америци, Анатолиј Алексејевич Кљосов (1946), биохемичар,председник научне саветничке управе Међународног генеалошког бироа, један од оснивача ДНК-генеалогије, науке која се бави мутацијама у ДНК и, како сам каже, “на основу тога одређује времена древних миграција, времена живота предака 

одређених људских скупина, давних историјских догађаја и много тога другог што је у вези с еволуцијом човека”, написао да сви Словени потичу са Хелма, из данашње Србије и Босне иХерцеговине, да су “српски гени стари 12.000 година, док су други стари између четири и седам хољада година”, те да “сви народи у Европи (осим два) имају више од 40 одсто српског или прасрпског гена”.

Својом картом српскога гена Кљосов казује да томе гену припада око две трећине становништва Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе, Данске, јужног дела Скандинавије (због оних који то још нису чули: Балтичко море некада се звало Српско море!) и дела Велике Британије, а то документује податком да се “сви одреда хаплотипи балканских земаља: Србије, Хрватске, Македоније, Словеније, Босне и Херцеговине,Бугарске и Црне Горе (на другом месту, Кљосов у динарску грану ставља и Арбанију), а такође Русије, Украјине, Белорусије, Пољске, Чешке, Словачке, Мађарске, Литваније, Летоније, Грчке налазе у динарској гранихаплотипа”.

Већ Именованој Повереници све то као да је непознато и она, зарад заштите “више од двадесет националних мањина” а о етничким групама, “осталима”, “неизјашњенима”, “непознатима” и “регионалцима” да и неговоримо, креће у рат против српскога гена.

Ипак, да би Именована Повереница смирила своје заштиткињичке и безбедносткињичке страсти, препоручљиво би било да погледа које су то националне мањине заступљене у Србији. Ако би она то и овлашно учинила, дало би јој се да закључи како, према попису из 2011. године, групи свих Словена који потичу са Хелма припадају Бошњаци, Хрвати, Словаци, Црногорци, Југословени, Маћедонци, муслимани, Бугари, Буњевци, Русини, Горанци, Украјинци, Словенци и Чеси, што би значило да нико од припадника тих мањина не би имао разлога да буде незадовољан помињањем српског генетичког кода у изјави Председника Републике: сви они исада “поседују” српски ген.

а. Словаци, Русини, Украјинци и Чеси, по класификацији коју нам даје Кљосов, припадају балканском (динарском) хаплотипу, што значи да, чак и ако им мањински статус није угрожен -, а није -, имају српске гене;

б. Словенци, уверава нас Кљосов, припадају динарској грани хаплотипа, истој којој припадају и већински Срби из Србије, што значи да словеначкој мањини у Србији уопште неће сметати што се српски генетски кодпомиње при отварању некаквог центра за генетику;

в. Хрвати, некада периферно српско племе (први пут поменуто 822. године) а данас, после вишевековне агресије римокатоличке јереси на српски православни свет, изузетно ојачани (у маси) католичењем бројних Срба, споразумева се српским језиком штокавског наречја а српски генетски код му је несумњив;

г. Маћедонци, који су до 1929. године били познати као Старосрби, или Старосрбијанци, одлуком краља Александра издвојени су од своје Матице, после чега ће почети њихово расрбљивање. Непосредно после Другог светског рата, Милован Ђилас притискао је маћедонске лингвисте (али неуспешно) да, пошто су већ одвојени од Србије, напусте ћирилицу и прихвате латиницу, чиме би неопозиво потврдили да више не припадају српском национу. Припадају му, припадају, по генетском коду, коду изван идеолошких домашаја, чак и брозовских;

д. Црногорци, рођени 1. маја 1945. године, упркос томе што је отац им њихов Милован Ђилас у “исправи о рођењу” записао да се Црногорци “по племенској традицији (тј. поријеклу)… осјећају, а и јесу, Срби”. И тај чин био је усмерен на дробљење српског националног бића, али се њиме није могао “укинути” српски генетски код у новоизмишљеним националним Црногорцима, Повереничиној националној мањини у Србији;

ђ. Буњевци, Срби католичке вере, у Хрвате су “унапређени” 14. маја 1945. године, по наредби новоуспостављене брозовске власти, али им ни по стварној ни домишљеној припадности (макар и Повереничиној мањинској) није могао бити избрисан српски генетски код;

е. муслимани, призведени из српског националног бића, и они са циљем да се број Срба смањи на толико да могу стати под једну шљиву, плод су у свету још невиђене будалаштине (осим оне брозовске у Југославији!) да се једна нација оформи на вероисповедној основи. На срећу, ни толиком глупошћу није им се могао укинути српски генетски код;

ж. Бугари, који су на своју данашњу земљу дошли у 6. веку и ту, као незнатна мањина, пословењени (посрбљени), по савременим бугарским (циљним!) истраживањима “имају изражену дословенску балканску генетичку компоненту”. А то “дословенско” било је трачко, односно српско, пошто су Трачани настањивали пространство између Егејског мора и Дунава (правцем југ-север) и Црног мора и Мораве и Вардара (правцем исток-запад). Бугарска настојања да бројност словенске (српске) хаплогрупе сведу на петнаест процената, резултат су добро познатог труда свих српских непријатеља да своју наводну самосвојност истакну на српску штету;

з. Горанци, српска језичка и национална заједница исламске вериосповести, у брозовској Југославији, и она зарад кресања српског националног стабла, смештана је у Шиптаре а данас је на удару бивших муслимана умеђувремену “унапређених” у Бошњаке; ни једно ни друго не мења им генетски код;

и. Бошњаци, Срби муслиманске вероисповести, у потрази су за неком још увек непознатом “националном структуром” јер је одраније било познато да су Бошњаци Срби из Босне и да они, како тврди Кљосов, имајусрпски код, а да којим друго;

ј. Југословени, то су углавном Срби, скоро свe Срби.

Они који, на први поглед, нису Срби

Власи. За хрватског лингвисту Петра Скока (1881-1956), Влах је исто што и Румун, Италијан или Цинцар (П. Скок, Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика III, Загреб 1972, стране 607-609) али му то нећесметати да констатује како се тај назив најчешће односи на Србе:

– за Млечане, то је сваки Словен који је дошао на млетачку територију, али и супротност између староседелаца и досељеника;

– за Хрвате, то је сваки православни Србин који је из Турске дошао у Војну границу, али и супротност између католика и православаца;

– за муслимане у Босни, то је сваки православац, али и супротност између православаца и муслимана;

– за травничке муслимане, то је сваки католик;

– за муслимане на Косову и Метохији, то је рисјанин – Србин;

– за острвљане (у Јадранском мору), то је сваки становник са копна, чак и ако је католик;

– за хрватске старинце у Подравини, то је сваки католик који говори као Србин, односно штокавски;

– у Дубровнику, то је сваки Херцеговац без обзира на веру;

– у Истри, за хрватске староседеоце то су и досељени Хрвати;

– по Србији, чак и пре доласка Турака, то је покретно становништво, односно номадски сточари.

За Влахе се занимао и Павел Јозеф Шафарик (1795-1861), питајући се, између осталог, и на који је народ мислио летописац Нестор Часни, Кијевски (крај 11 – почетак 12. века) кад их је под тим именом поменуо у свом летопису: “Ако пођемо за пореклом речи Влах, наћићемо да је иста идентична са речима Välche (Велше), Vallon, Galleе, Galate, Kelte, Celte и отуда значење Келти. (А Келти нису народ, то је војнички ред у српском народу – ИП) Још данас, код сло-венског живља у Илирикуму носе име стари влах, Стара Влашка, два округа, један на месту граничења Далмације, Хрватске и Босне, а други у сред Србије и Босне на Ибру, нагорњој Морави и Дрини, које им је остало од келтских Скордиска, који су некада насељавали оба предела” (П. Ј. Шафарик, О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Нови Сад 1998, стр. 105). Исто то сведочи иантички писац Страбон (64. пре Христа – 24. по Христу).

Када је већ тако, ни Власи нису без српског генетског кода.

Румуни. Румунски историчар Ш. Стефанеску пише да су “Румуни сами себе називали, изгледа, цело време Румунима”, али том условном речју (“изгледа”) открива да су на подручју данашње Румуније, пре данашњих Румуна, живели Словени, које су, у складу с истом том мишљу, временом асимиловали они који се уобичајено називају Власи, односно романизовани Дачани и Трачани; мисао му је недовршена, јер јој недостаје закључак да су то били Срби.

А јесу били Срби јер и сам Стефанеску казује да је “бојарско поседовање земљишта, пре појаве независних румунских држава, називано српским речима “очина” или “баштина”, те да су се, такође српским речима, у14-15. веку, обавезе сељака према власнику земљишта и према владару састојале у радовима или службама. Каткад се овоме придодавала и трећа категорија, порези (подани). Службе (пољовоз, подвоз) су се састојале у разним превозима… сељаци су били обавезни да обезбеде косидбу сена (сенокос) и његов пренос (сеновоз), као и сечу дрва за феудални посед (Историја румунског народа, Нови Сад 1979, стране 106, 119. и 121).

Заправо, податак да је пре стварања независних румунских држава, до половине 19. века, тамо у оптицају био српски језик, недвосмислено казује да су тамо живели Срби, а румунска етногенеза закључена је асимиловањем последње групе Словена, односно Срба. Не каже се кад се ово последње десило, али то је мање битно; битно је да се то десило.

Према запису књижевника и историчара уметности Милана Кашанина (1895-1981), византијски летописац Јован Зонара (16-17. век), чија се хроника завршава са 1128. годином, “идентификовавши Србе са Дачанима” сведочи да “када је цар Трајан завојштио на Дачане или Србе, Срби су му давали жесток отпор. Али најзад, видећи да се војска Трајанова приближава његову двору, српски поглавица је упутио посланство цару са изјавом да му се предаје и да је готов да испуни све његове жеље; изишао је пред њега и поклонио му се до земље. Прославив победу, цар Трајан се вратио у Италију, водећи са собом разоружане и везане српске поглаваре. Међутим, владалац српски, по имену Декевал, не држећи се споразума, одметне се од цара, на шта овај поново завојшти на њега. Начинивши на Дунаву мост »како није могуће испричати га, него само чудити му се«, цар Трајан, с великом војском прешав Дунав, победи Србе; тад се сав српски народ поклони Римљанима, а поглавица Декевал се убије. Том приликом, цар Трајан пронађе и скровиште тога српског владара, који је по непознатим и страшним местима сакрио злато и сребро и друго благо, преко којег је ставио мраморне плоче” (Милан Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 374).

Са тим у вези, Јован И. Деретић (1939) пише да се “Румунија данас не убраја међу словенске земље, зато што њен зв-анични језик припада групи латинских језика. Па и поред тога Румуни етнички припадају сербиској раси, бар осамдесет посто, а остало је мешавина разних раса и народа. Пре румејског (римског – ИП) освајања, на простору Румуније се налазила држава Дачка. Дачани су једно сербиско племе чија је престолница била у Сарбигетуши, једној тврђави на брегу Градиште”, а поменута два топонима потврђују српско извориште данашње Румуније.

И, посредно, српски генетски код у румунском народу.

Маџари. Маџари су у Панонску низију приспели на самом крају 9. века.

Ако се зна:

– да их је тада, када су приспели, било између двадесет и двадесет пет хиљада;

– какве су биле билошке последице њихових ратних и пљачкашких похода по средњој Европи, све до тешког пораза код Аугзбурга (955), после чега су се коначно станили у новом завичају;

– са каквом су агресивношћу потчињавали суседна словенска (српска!) племена;

– са коликом је систематичношћу спровођена маџаризација тих истих суседа;

– да је у времену од 1787. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 Немаџара), да су при последњем аустроугарском попису из 1910. године као Маџари пописани сви који су знали да изговоре макар једну једину реч на маџарском (а потом и сви чланови породице таквога “Маџара”) и да је само после Првог светског рата у Маџаре претопљено најмање 150.000 Срба и неупоредиво више Словака (пошто су “асимилациони успеси” Маџара у односу на Словаке увек били израженији);

– да се почетна саставница њиховог (угарског) националног бића кроз приближно четрдесет пет поколења толико истањила да је постала не само сасвим прозирна већ и неуочљива;

– нужно се мора наметнути закључак да данашњу маџарску нацију сачињавају углавном Словаци (за које је већ речено да припадају динарској – српској – хаплогрупи) и Срби маџарског говорног језика, што значи да ни припадницима те мањине у Србији не може бити увредљиво помињање српског генетског кода.

Арбанаси. Уопштено говорећи, оно што важи за Маџаре – може се применити и на Арбанасе, који су на само један део свог простора у данашњој Арбанији, тада изворно српског, дошли 1053. године (три или четири поколења “краће” од Маџара), после погибије Ђорђа Манијакиса, ромејског војсковође који је, дошавши са Сицилије, рачунао да ће и уз њихову помоћ преузети власт у Цариграду. Како су остали “на сувом”, без бродова за повратак на Сицилију, примили су их Срби, рачунајући са обећањем приспелих Арбанаса да ће, као сточари “од каријере”, гајити стоку за себе и за српску властелу.

Према процени, предака данашњих Арбанаса “није било мање од пет хиљада ни више од двадесет хиљада”, рачунајући у те цифре не само помоћне војнике већ и чланове њихових породица.

Но, “чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи (верна моралном начелу да се “дају ономе ко их више плаћа” – Бруно Барили, Српски ратови, Нови Сад 1996, 107 -ИП). Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари… Окренули су се на Исток и почели насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени” (Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антропогеографије, Београд 1922, 176).

Процес арбанизовања српског света био је дуготрајан, тако да су српска села, или делови појединих села, нарочито према Маћедонији, дуго успевала да одрже своју националну и верску припадност. На почетку 15. века, многа села у скадарској области била су измешана, а било је села и чисто арбанашких и чисто “словенских”; становништво неких села припадало је истом роду, али је било и делова појединих села која су носила називе по ранијем српском становништву: Луги, Градеза, Стојићи, Каменица, Сочовина. У селима северно од Скадра, иако су Срби представљали више од половине укупног становништва, многи од њих носили су арбанашко име а презиме српско (Афанасиј М. Селишчев, Славјанское население в Албании, Келн/Беч 1978, 85, 91-92).

Знајући за све то, Селишчев је могао констатовати да је пред арбанашком агресијом “словенска реч (српска – ИП) замукла у Арбанији. Њу је заменила реч арбанашка. Околности политичког и друштвеног живота изазвале су ту смену. Арбанаси су од Словена примили много у начину живота и у културно-друштвеним односима. Многобројне словенске речи у арбанском језику сведоче о том словенском утицају.

После Берлинског конгреса (1878), теоретичари германске (нордијске) историјске школе, са намером да сузбију српско национално биће, измислили су “науку” по којој су Арбанаси староседеоци у Србији, потомци Илира, док су Срби непознат варварски народ који се доселио у њихову земљу негде између шестог и седмог века.

По прилици, Арбанасима данас баш и не одговара да буду пореклом само Илири (који су били старо српско племе), већ би волели да буду и Дарданци јер “њихово име, истоветно с оним што су га носили Дарданци из Тракије, указује на могућност да је било дошло до стапања прединдоевропских и индоевропских народа” (Луиђи Парети еt аll., Хисторија човјечанства : Културни и научни развој, свезак други / књига прва, Стари свијет од 1200. до 500. год. пр. н. е., Загреб 1967, 11). И можда због тога што је ово “протоповијесно” племе учествовало у Тројанском рату, а потом и у битки код Кадеша (1286. пре Христа), на страни Хетита против фараона Рамзеса II, али и због тога што ће “касније имати велику улогу у повијести унутрашњости Балкана” (Александар Стипчевић, Илири : Повијест, живот, култура, Загреб 1974, 29). Било би им драже, дакле,да су много старији но што заиста јесу, јер би онда могли себи приписати и “оснивачку улогу” у повесници Хелмског полуострва, иако је сасвим извесно да су се на њему појавили тек средином 11. века.

На арбанашку жалост, њиховој жељи да буду потомци Дарданаца суђено је да буде само то – жеља, и ништа више, будући да су Дардани, или Дарданци (чије име енглески историчар Џон Кемпбел чита као Сарбани, што ће рећи: Срби), барем према ономе што су записали антички писци, насељавали данашњу северну Маћедонију, Косово, Метохију, јужну и средњу Србију западно од Мораве, све до Ивањице, и источно до горњих токова Пека и Тимока; на том повеликом подручју Птоломеј помиње градове Scupi (Скопље), Ulpiana (Липљан), Naissus (Ниш) – (Енциклопедија Југославије, књига 3, Загреб 1985, 387).

Језик оних племена који им је “наука” до сада признавала као изворни (једно време трачки, а потом илирски, али, чини се, ни један ни други Арбанасима није по вољи) одабиран је у зависности од тога колико мало има речи на које се арбанашки језик може ослонити; што мање речи, то сигурније, јер се тако лакше може безглаво домишљати с јединим циљем да се сакрије истина. Како већ сви признају да се од Илира, Трачана (и иних кандидата за арбанашко порекло) “није очувао скоро никакав текст… него само топоними и неколико десетина речи које су записали странци – Римљани и Грци” (Иван Поповић, Историја српскохрватског језика, НовиСад 1955, 22), изгледи за сигурно “прерачунавање” су врло мршави. И даље, све док се не призна да никаквих “великих сеоба народа” и наводних нестајања староседелаца пред дошљацима није било, да су истинита сведочанства старих писаца о српској природи трачких, илирских и других племена са Хелмског полуострва (и шире), те да су се Арбанаси појавили на Српској Земљи средином 11. века, у време које им признају историјски списи, а којима не противрече ни они који се баве антисрпском конструкцијом арбанашкога порекла, читава “наука” о арбанашком пореклу сведена је искључиво на претпоставке и домишљања, односно на злоупотребе свих “научника” који своје стварање не темеље на историјској истини већ само на “научним” звањима и наводном угледу “научних” институција које стоје иза њих и које, уистину, такве претпоставке и домишљања бескрајно репродукују.

По свему што је довде речено, може се без икаквог двоумљења рећи да су Арбанаси, данас, српско племе коме је говорни језик арбанашки. Савременим Арбанасима, и онима који не знају ко су и онима који не желе да признају ко су,

може се признати да воде порекло од Илира, Трачана или Дарданаца, или од било ког другог српског племена са Хелмског (Балканског) полуострва, само онолико колико се Србима призна да је неко од “одабраних” племена српско.

А српски генетски код нико им и не одриче.

Роми и Немци

На Роме и Немце овде не би требало трошити време јер их је заједно тек нешто изнад два процента и они се ионако неће узбуђивати заштитничким реаговањем Именоване Поверенице.

За утеху

Ако већ Држава Србија а ни Именована Повереница не воде рачуна о примени Устава Републике Србије у заштити српског језика и ћириличког писма;

Ако већ Држава Србија упорно чува једно решење брозовске Владе из 1947. године, којим су српски добровољци из српских ослободилачких ратова 1912-1918. године проглашени профашистима;

Добро је што се Председнику Републике Србије “омакло” да у Крагујевцу каже оно што мисли и помене српски генетски код, код који је српском народу -, преко српске писмености, пре свега -, обезбедио високо (највише) место у стварању и развоју светске Цивилизације.

Илија Петровић