Пише: Огњен Војводић

Данашњег датума, 4. јануара по православном јулијанском календару 1494. године, у Ободској штампарији на Ријеци Црнојевића штампана je прва ћириличка књига на словенском језику. На Ободу православног простора од латинских и османских освајача, Ободу слободе од ропства, воде од копна, вјере од кривовјерја, на ободу границе латинске и православне писмености, подигао је одбрамбени Обод господар Зете, Иван Црнојевић. Син Ивана Црнојевића, Ђурађ Црнојевић, „љубитељ просвете и ревнитељ хришћанске православне вјере“, господар земље Зете, последње балканске и медитеранске православне кнежевине слободне од османске окупације, основао је на Ободу штампарију црквених ћириличких књига, као одбрану духовне и државне суверености, као залог и завјет предања ћириличне православне писмености.“У анаграмима, у његовом грбу на Псалтиру, он себе назива богољубиви .“ Ђурађ је учествовао у изради књига, док се његов рођени брат Стефан бавио државним пословима. Боравећи у Италији ради тражења економске и одбрамбене помоћи, Ђурађ је видио могућности модерне механичке штампарске пресе, која се и у Европи претежно употребљавала за штампање вјерских књига. Зато је Ђурађ допремио у отачаство штампарију за израду црквених књига, и послао људе који су „код млетачкијех занатлија изучили вјештину излијевати слова, која би се употребљавала за штампање словенскијех књига ћириловскијем писменима. Такав је први био јеромонах Макарије, чије име стоји на Октоиху 1493. године, а са њим је радило још седморица сарадника, који су нарочито за то спремани“.

У Ободској штампарији су први пут штампане православне ћириличке књиге на словенском југу. Ободска штампарија је јединствена по томе што је користила ћириличка штампарска слова чија је израда била посебан подухват ободских штампара. Позната штампана сачувана књига Ободске штампе је Окотих првогласник који је био завршен 4. јануара 1494. године. Затим је штампан Октоих петогласник (1494), Псалтир с последовањем (22. септембра 1495), Молитвеник (Требник и Еухологијум) 1495. и Четворојеванђеље, изгубљено и сачувано у препису из 1548. године. Рад Ободске штампарије је прекинут потпуном османлијском окупацијом кнежевине Зете и Црне Горе 1496. године.

Најстарија сачувана књига штампана у Ободској штампарији је Октоих првогласник, који се сматра првом штампаном ћириличком књигом у јужних Словена. Штампање Октоиха започето је у зиму 1493. године а завршено 4. јануара 1494. године по православном календару. Штампар Макарије је на крају поговора ОКТОИХА записао да је књига завршена 4. јануара 1494. године. Покретач штампања Октоиха, што се види из колофона, је Ђурађ Црнојевић, који се на челу Зете налазио од упокојења свога оца 1490. до 1496. године. Октоих (грчки Ὀκτώηχος – осмогласник) је састављен од осам кругова црквених пјесама и осам гласова за појање. Књига је штампана ћириличним писмом, у црвеној и црној боји, по угледу на црквене словенске литургијске књиге, с утиснутим скромним украсима. Примјерака оригиналног Осмогласника Ободске штампарије је сачувано око десет, јер је манастир на Цетињу три пута до темеља рушен и спаљиван од османлијских освајача.

О Ободској штампарији писао је Владика Петар I Петровић Његош (1782. -1830) у својој „Историји Црне Горе“, објављеној на Цетињу 1837. године: „Будући Иван-бег од велике турске војске одахну стараше се укрепити своје границе и налази једну малу крепкост (тврђаву) више Ријеке, која се зове Обод, а потом би названа, како данас што се зове, Црнојевића ријека.“ „Такође при истој ријеци и дом за напечатовање црквених књига сагради.“ „Видећи ови Георгије Црнојевић велику оскудицу књига црквенијех добави о своме трошку типографију и намјести је при Црнојевића ријеци у кући коју му покојни отац бијаше за то оградио.“

Др Лазар Томановић (1845 – 1932) уредник „Гласа Црногораца“, судија Великог суда на Цетињу, предсједник Владе Црне Горе и министар иностраних послова, министар правде, министар унутрашњих послова, првак Српске Странке у Приморју и народни посланик у далматинском сабору, био је 1890. године у Мајнцу на прослави јубилеја, 500 година Гутенбергове штамаприје. Лазар Томановић је одржао говор о Ободској штампарији. Након што су стручњаци на тој изложби прегледали Октоих закључили су је да је ова штампарија била прва државна штампарија, а њемачки листови су Ободски Октоих прогласили бисером изложбе. У Њемачкој није био тај проналазак слободан у свим државама. Ободски Октоих има одштампан грб Црнојевића, двоглавог орла, а владар Зете се наводи као Господар Богоспасене Зете.

У то вријеме, Милан Милићевић, предсједник Српске краљевске академије, предлаже прославу јубилеја – 400 година штампарије Црнојевића. Лазар Томановић и Павле Ровински су у Књажевини Црној Гори покренули ову прославу која је уједно била и научни међународни скуп. Позван је председник СKA као домаћин прославе на Цетињу, а учесници су били и многи представници руских културних установа, представници француске Сорбне и енглеског Оксфордског Универзитета. Лазар Томановић је навео научна сазнања о штампарији Црнојевића: да су штампари монаси савршено познавали грчки и старословенски језик, красопис је био врхунски и слова и језик Ободског Осмогласника су постала образац свих каснијих црквених књига до данашњег дана, док су слова Гутенберга дуго поправљана у Француској и Италији. Лазар Томановић је објаснио недоумицу да ли је штампарија била на Ободу или на Цетињу, тј. да се штампарија прво налазила на Ободу, а при повлачењу пред исламском инвазијом је пренешена на Цетиње.

Лазар Томановић о почецима штампања књига на Ободу пише: „У предговору овог Осмогласника вели се, да су цркве усљед турског пустошења остале без светих књига; и кад је то тако, онда је сасвим извјесно, да су најприје биле штампане најпотребитије свете књиге, као Јеванђеље, Апостол и т. д.; дочим су Осмогласник и Псалтир мање потребни и највећа по манастирима употребљавани, којој околности ми баш имамо да захвалимо, да су се неки егземплари ових књига до данас сачували“ (1900: 1113). Штампарија, дакле, свој рад није започела Октоихом, него раније, прије 1493. године, још за живота Ивана Црнојевића (Томановић 1899:8). „1) да је Иван Црнојевић одмах послије свога повратка из Млетака г. 1481. ову штампарију почео оснивати у својој отаџбини; 2) да је иста већ осамдесетијех година почела штампати најпотребније црквене књиге, којијех већ нема“ (1902: 103-104). Штампарија је, значи, постојала и радила за живота Ивана Црнојевића, „али прве њене књиге као оне, које су се сваки дан употребљавале, узалуд би тражили“ (1902: 102). Разлог што се оне нису сачувале, Томановић види у следећем: „Можемо ли ми тражити такве књиге, које се сваки дан употребљавају, послије 400 година!“ (1902: 100).

Павел Аполонович Ровински (1831—1916), руски историчар, етнолог, антрополог, филолог, у својој књизи Ободска штампаријана Ријеци Црнојевића у Црној Гори – и њен значај на словенском југу, објављеној 1893. године на Цетињу поводом 400 годишњице Ободске штампарије, пише: „До сада су познате три књиге, које су штампане у Ободској штампарији: 1 Осмогласник (Октоих) 1493-94г.; 2 Псалтир – 1495. И 3 Молитвеник – на којем нема датума, по палеографским знацима (словенски слависта) Павел Ј. Шафарик га меће међу 1493-1495 године и од кога је он могао добити само један листић, о чему је још онда писао у журналу Časop. Čes Muz. 1842. године а послије нашло се неколико листића у Петровграду и Имп. Публич. Библиот. И ово што Шафарик каже о овом пошљедњем: „Ја сам увјерен, да су се много прије, но је изашао Октоих и Псалтир, штампале књиге на Цетињу, или у Млецима, јер у Псалтиру неколико пута налазе се слова, која су се, очигледно, прилично излизала од употребе и к томе она иста, којима је штампан Октоих. Ако се ова моја предпоставка кад-год обистини (што се, наравно, мора оставити даљем истраживању) може бити, ми ћемо видјети да су штампане Цетињске или Млетачке књиге старије од Краковскијех, које је издао својим трудом Швајпољит Феол.“

ПРАВОСЛАВНА И ПРОТЕСТАНТСКА ПРЕСА

Штампарска преса у православном свијету није коришћена, као у „протестантизму“, за мисију ширења Светог писма ван православног предања и саборности Цркве, нити за профанацију Светог писма у програму прилагођавања вјере секуларистичком стилу живота. Преса је у православљу била средство у служби Светог предања Цркве, предања православног тумачења Светог писма, предања језика цркве и ћириличке писмености. Православно предање учи да је Свето писмо дио Светог предања, и да се не може тумачити и разумјети ван Светог предања и саборности Цркве у којој је Свето писмо настало, већ само свештеним тумачењем благодаћу Духа Светога у литургијској заједници Цркве. Штампарска преса у православној култури Црнојевића није служила штампању светих текстова профаним писмом и језиком, већ свештеним писмом и језиком цркве, то јест служила је очувању смисла Светога писма од протестантске и папске профанације и манипулисања канонизованим текстовима, колико и очувања од прогона православне писмености и црквених књига од османске окупације.

У протестантском програму преса је средство против предања Цркве, у служби умножавања Светог Писма у секуларној селекцији текстова и профаном тумачењу библијског текста, а ради обесвећивања Светог писма и одвајања од Цркве. Такође, у циљу да се читање и разумијевање Светог Писма сведе на приватну ствар појединца, на појединачно произвољно тумачење, да се одвоји од литургијске заједнице Цркве и благодати Светога Духа са којим је једино могуће тачно тумачити Свето писмо. Протестантски постулат приступа Светом писму и вјери је слоган `само писмо` (sola scriptura), коришћење „само писма“, Светог писма, ван Светог Предања и ван Цркве, које треба стално критички испитивати. Конструисање штампарске пресе у Европи је имало протестантску и „слободнозидарску“ сврху у односу на римокатоличку цензуру и диктатуру. Савремена европска језичка и општа култура највећим дијелом је креирана на технолошким тежњама и трендовима – од открића пресе, до компјутера и културе компјутерске комуникације. Папској и протестантској Европи штампарска преса је служила као средство манипулације и латинске мисије према православним народима. Поред манипулисања светим текстовима, папске и протестантске мисије су у православним културама проповиједале промјену ћириличног писма као услов технолошког напретка, тврдећи да је ради технолошког напредовања неопходно прилагодити облик ћириличних слова калупима штампарске пресе латинског писма. Таквом тактиком су у прошлом вијеку протагонисти евроамеричке латиничне правописне политике тврдили да је за употребу компјутера неопходно коришћење латиничног писма.

Протестантска пракса превода и штампања Светог писма на „народни“ језик и ван црквеног тумачења у српском народу је пласирана као потреба превода Светог писма на „народни језик“, а преко српских сарадника канцеларије њемачке славистике (аустрославистике – В. Караџића и Ђ. Даничића) и протестантског Британског и иностраног библијског друштва. Програм није имао сврху христјанизације народа већ свођења Светог писма на профану књигу поука, попут књиге народног љекара В. Пелагића, коју ће ‘народ’ сам читати и тумачити ван предања православне цркве. Караџићев превод Новог завјета и Даничићев Старог завјета се у историјама протестантизма на Балкану наводе као најзначајнији догађај у ширењу протестантског приступа вјери у Срба. Протестантска библијска друштва нису претпостављала да на Балкану постоје радикалнији протестантски реформатори него у Европи, спремни на радикалнија реформаторска упрошћавања вјере. Српска православна црква и Књажевина Србија су забрањивале коришћење и уношење у Србију Караџићевог превода Светог писма у издању протестантског Британског библијског друштва, али су због приступачне цијене и једноставног језика којим није преношена суштине светог текста него поједностављено препричавани историјски догађаји, издања Светог писма Британског библијског друштва имала позитивну проходност. Зато је Српска православна Црква 1984. године објавила синодални превод Светог писма Новог завјета на „народни“ српски језик. Синод Српске православне цркве је урадио превод Новог завјета са најстаријег изворног старогрчког текста. У синодском преводу Новог завјета су исправљени многобројни погрешно преведени православни појмови и теолошки термини, избачени су турцизми, примитивни изрази и изрази неприкладни тексту Јеванђеља.

Путем писма једног језика можемо пратити повијест народа, његов културни континуитет и развој, или културни дисконтинуитет и деградацију. Постојање одређеног писма на одређеном простору представља и потврђује простор одређеног језикa и народа. Писмо је потврда духовне и државне суверености језика и народа, потврда повијесног права на одређеном простору. Као што је латинско писмо образац и кохезивни фактор латиничних писама, а латинска схоластика везивни фактор европских језика, тако је ћириличко писмо писани јединствен језик православних народа. Ободска штампарија свједочи да је предање ћириличке писмености симбол културног суверенитета и идентитета Црне Горе. Православна црква користи ћирилично писмо као предање православне писмености и канон кодификовања књижевног језика, али већина нашег народа, лингвистичких лаика али и лингвиста, нема представу о ћириличном писму као симболу православне припадности. У југословенском школском систему сврха и смисао ћириличног писма и назива Ћирилице су програмски површно представљани или приказани у атеистичкој агенди политичког национализма. Зато заштитници српске ћирилице не помињу вјерске разлоге прогона ћириличног писма, него доказују да не постоје техничка ограничења за коришћење ћирилице, а која, поред осталог, противници православне писмености наводе као разлог избацивања ћириличног писма из употребе. Културна дјелатност династија Црнојевића, на почетку развоја штампарске пресе и под окружењем османских освајача, и Петровића, под вјековном османском окупацијом, повјесни је примјер да ограничене техничке могућности и политички прогон не могу спријечити православне вјернике у предању православне писмености.

Извор: Огњен Војводић