Данас имамо срећу, задовољство и част да вам представимо један од два најљепша млада бисера, матуранткињу Гимназије СШЦ Сребреница, Катарину Тришић која је на конкурсу Министарства просвете и културе Републике Српске освојила награду на тему
„Зашто је култура (мени) битна?“.
Њена другарица Тајана Марковић је такође награђена на овом конкурсу, а њену причу ћемо објавити у данима пред нама. Ове двије одличне ученице су понос нашег краја.
Колико су лијепе, видјећете на фотографијама, али колико су паметне, образоване, проницљиве, самосвјесне...е то ћете сами закључити ако прочитате њихове награђене приче. Данас објављујемо причу Катарине Тришић.
Прочитајте!
Нећете се покајати.

СЛАВОРАДОВ ОТПОР

Јежештица, околина Братунца, 1975 година, СФРЈ

Јарко Сунце прождирало је земљу и из ње извлачило најјаче мирисе, који су својом силином мутили ум уморних радника што су крпили кров оронуле куће. Мајстор Славорад, црвена лица и просиједе косе, тих и повучен човјек, трудио се да не гледа ка тлу запаљене земље, укалапао је половне цеприке, а у мислима је уклапао дане, прилике и оброке. Скупило се нешто на души тог човјека нити може да га прогута, нити да га испљуне, а Сунце је немилосрдно ту муку притискало и ударло баш тамо гдје је бол толико јака да боли. Досадило му више да развезује чворове, да петља од дана до дана, за комад, некад и пола. А кући? Кући га чека пет гладних душа и несрећна жена. Мучно му више да крпи увијек исте сиротињске муке, да му се помути разум кад помисли на будућност, досадило му више да живи од данас до сутра. На души му залегла мукла несиурност и гуши, увијек присутна као стражар који тјера и најмању радост.
"Шта човјек да ради, коме да иде, радити могу, није ми тешко, али коме да кажем, па ко да се смилује, сви муче своју муку - јој животе, кад си сељак и то ти је једино занимање и једина шанса!"
Мислио је тако забринут Славорад и ко зна шта би тај забринути човјек смислио или би га врела земља привукла себи да га изненада не прекиде његов друг мајстор Мишо:
"Ето тако Славораде, видим ћутиш, ти и иначе ћутиш, али ја и знам и видим, црвен си, крв ти ударила у главу, а ти ћутиш". - рече Мишо и поледа упитним погледом у Славорада.
Славорад на то само окрену главу као да пожели да се сакрије од свјетлости или можда од Мише и цијелог свијета, али Мишо сигурно настави:
"Знам ја шта је, знам, нисам ни ја бољи, само што су моја дјеца већ стасала, а твоја малена! Не може се више овако, нађемо понекад неку стару кућу код горе сиротиње но што смо ми, па нас вазда страх хоће ли и те цркавице бити? Све се, брате мој, мислим хоће ли кад нека земља стварно бити наша, па да нам буде боље?"
"Чија, мој Мишо?" - прекиде га Славорад .
"Чуј чија, па наша, нас Срба са ове стране Дрине! Но, чуо сам у Братунцу примају раднике у нову фирму, није нека пара, али је добра кад је сигурна. Што ти не пробаш?"
На том изненадном питању заврши се њихов разговор, јер Славорад није волио ни да мисли о оном што би могло бити сутра.
Кад завршише посао, домаћин од стида побјеже од куће и остави жену да она празних руку испрати раднике. Жена се смела, стид је помео, па не рече ништа више сем да се културно захваљује и да нема да им плати. Славорада то не наљути, није било први пут да се кући враћао празних руку, чак му би пријатно јер се жена искрено и културно захвалила, познавао је њену понизност. Сад му се у главу усадила нова ријеч - КУЛТУРА.
"Нисам неки учен човјек, шта ја знам о култури, то увијек чујем кад се у селу окупе учени људи. Неко културно прича, неко се културно носи и хода. А шта је то толико важно у тој култури, кад се нисам наљутио што ме она жена културно осудила на веће муке но сад? Не, није то само лијепо понашање, култура је коријен, оно са чим одрастамо, што нам је крвљу одређено. Можда је наша култура у остацима, али и таква она мора бити култура која поштује људе и њихову природу, која је одважна и притом пажљива, она је та која охрабрује и тјеши. Култура - то је побједа. Наш народ никада није имао културу о томе како се правилно сијече месо или како се правилно хода, али наш народ је имао културу помагања и доброчинства и то нас је очувало. Мислим се, ми смо сиромашан народ, али наша култура је богата и посебна, једна једина, такве у свијету више нема. Нема, то знам!"
Када је стигао пред своју кућу зачудио се својих мисли, реалност га тако брзо ошамари неким хладним страхом да му тијело задрхта и он тек тада први пут осјети умор. Страшно је кад се човјек плаши себе, страшно је кад човјек сам себе жали. Али весела писка дјеце смиривала је његов забринути ум, знао је да неће црћи од глади, свако ће наћи свој пут. Та његова дјеца, сељачка дјеца, а срећна дјеца натераше га да се сутрадан запути у ту фабрику не би ли нашао посао. Није ништа очекивао, научио је тако, било му је лакше да се не нада, знао је да срећа заобилази сиромахе који сањају о њој, али исто је тако знао да нема шта изгубити.
Када уђе у зграду удари му у главу мирис затвореног простора и прашине, нешто га порази у том изгледу фабрике, нешто ту није било искрено и тачно, у њему се пробуди немир. Приђе му један висок човјек црних бркова и равним гласом упита шта му треба, Славорад се збуни и замало да изусти "Помоз' Бог", али се брзо прибра и рече:
"Тражим некога са ким могу причати у вези запослења".
Он му показа на једну просторију, кад Славорад уђе у ту собу угледа једног дебљег господина са шареном краватом како се врти на столици. Изгледао је као да не види Славорада, као да би се уморио кад би га погледао у очи, али ипак рече:
"Дакле, ти хоћеш посао? Име?"
"Славорад, из околине Братунца".
"Хм добро, могао би да радиш све физичке послове? - равнодушно упита човјек исписујући неке папире.
"Да, имам и снаге и воље".
"Одлично, одлично, ајде сад само потпиши"
Славорад збуњен што му се изгледа посрећило, узе оловку и потписа брзо али јасно и читко. Човјек погледа у потпис и поцрвени од бјеса, подиже поглед и тад први пут погледа Славорада у очи.
"Шта је ово, да ти ниси Рус? А?" - викао је на сав глас показујући на потпис.
"Не, ја сам сељак!" - он поносно одговори.
"Ја ово не разумјем, или потпиши лијепо или излази!"
Славорад увређен изађе, понижење се скаменило на његовом лицу, тетурао се по улицама и мислио како је преварио сам себе, јер је схватио да има шта да изгуби, али није и никад то неће дати па макар до смрти био сиромах. Кад је дошао кући и све редом испричао жени, она само што не закука:
"Што црни Славораде, што не потписа несрећниче?"
"Због културе!" - рече он поносно.
"И ја сам човјек и ја заслужујем поштовање, нисам ја лоза без корјена. Не дам, то је моје, он ће мени да каже како да пишем. Култура је важна, жено, она нас чува! Да сам то дао тако шта би било од мене? Име без значења, човјек без људскости и слова без културе".

Катарина Тришић

Извор: Деспотовина