Није случајно што свако од комшија покушава од нас да украде нешто што је наше представивши га нечим својим. Ми смо толико навикли на то да нас поткрадају да им се чак понекад и извињавамо што немамо више да нам узму. Кад год би нам неко нешто отео и то српско покушавао да начини несрпским, ретко кад смо одговорили на начин на који бисмо морали, већ чешће бирамо да поносно клекнемо у име демократије.

Клечати пред нижима од себе је понижење какво свет не памти. Тврдња да ћирилица није српска је једна од најтежих увреда које смо оћутали у јавности. Ако нама Србима одузму ћирилицу, шта нама остаје? Ћирилица није само писмо. Она је чип у нашој личној карти. Ми не само да пишемо ћирилицом, већ Срби ћирилицом и размишљају. Кренуло је присвајање најранијих ћириличних споменика, па ако и њих присвоје, ми нећемо остати само народ без писма, већ и народ којем се, одузимањем најранијих споменика, круни споменик свих оних који су се за ћирилицу борили или њом писали.

У исто време, неки други народи, ако их тако можемо назвати, а најпре деривати правих народа, покушавају да присвоје гусле. Не знам шта ће њима инструмент који је вековима певао само о српском јунаштву или српској муци. Да ли је неки народ прави народ ако се његова историја и оно што назива сопством, које нема, састоје од фрагмената душе и културе другог народа? Дамо ли им гусле, тачније, не одговоримо ли им на присвајање гусала, одрећи ћемо се свог највећег богатства кроз које губимо сва остала и колективну емоцију српског народа препустићемо неком другом назови-народу.

Након присвајања писма и гусала, морали су присвајати и оно што народ чини народом, а то је језик. Српски језик сви пресловљавају и називају како им воља, а ми за то време ћутимо. Било је лингвиста и књижевника који су опомињали Србију, али су, по старом провереном начину, проглашени националистима и претњама европском напретку. Нисмо се ни побунили, а камоли борили, за оно што нам отимају. Све што је речено против те крађе било је благо и са задршком, јер нема веће срамоте у Србији него бити патриота. Кад наш језик сви около прогласе својим, онда нама неће остати ништа осим костију наших предака, а и оне ће нас се стидети и тражиће неку земљу достојну њихове жртве и онога што су били.

Након крађе писма, гусала и целокупног доживљаја српства, ревизије историје, крађе језика, на делу је и крађа Косова и Метохије. Косово нам не отимају како би проширили своју државу, већ како би обезглавили нашу. Разметањем колевке, народ који без ње остане остаје ишчупан из корена и никада се ни на шта друго не може накалемити. Косово је расцрквљено и расрбљено, а онда су и наше манастире почели да проглашавају својим културним богатством и у одбрану манастира срцем је стала Српска православна црква уз мањи број Срба, а и понеки политичар, већина само декларативно. Попалили су српске куће, прогнали део Срба, убијали све што се изјашњавало као Србин или Српкиња, а да нису стигли или успели да их прогнају, ишчупали нам корење и крстове са цркава.

Ако већ тврде да је све на Косову и Метохији њихово, зашто пале и руше своје?

Оно чему сад сведочимо, а да није крађа, јесте одрицање оних који су одувек били Срби од свог српства. Они не краду, већ пљују и распродају оно што су били и за ситнину коју су добили за своје старе коже купују половне идентитете од оних који ни своје немају.

Није наш проблем у томе што они краду. Требало би тиме да се поносимо, јер се краде само оно што вреди. Ми имамо проблем са собом и са речима које српски народ има спремне за сваког Србина који би да брани оно што му припада. Све псеудодемократе и напредни квазиевропејци имају спремне ножеве који су гладни братских леђа.

Не знам да ли нашим отимачима идентитета да будем захвалан или да на њих будем љут. Кад ми овако реагујемо, можда је и боље да нам отимају, јер ће они све оно што отму сачувати, а ми, као што видимо, нити вреднујемо нити чувамо.

Морамо бити свесни да нам нико не отима оно што нама не треба. Отимају нам нас!

Отимају јер боље од нас знају колико вреди оно што имамо.

Лако је савременим Србима отети идентитет и земљу – дирните нам смартфоне, па да видите шта је одмазда!

Милан Ружић

Извор: Искра