Данас су проглашени за паметне они који ништа о сопственој традицији и паметарници не знају. Што мање знају – све су паметнији и ученији. Коме, осим оним с ума сишавшим, може сметати постављење споменика Симеону Немањи

С рби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА Данас је Велика Госпојина. Празник Успенија Пресвете Богородице. Дан кад се мајка Исуса Христа успела на небо. Пресвета је заштитница Свете Горе и манастира Хиландара. Срби је зову Велика госпођа или Госпојина. На овај дан завршава се двонедељни, строги пост.
Заштитница је свега живог, а посебно породиља и мајки. Њена икона се налази у свакој кући православних Срба. Убрано биље и траве на овај дан имају нарочито лековита својства. Слави се као Крсна слава. Свим свечарима честитам Крсно име. Од Бога им здравље, а остало се сопственим радом и умећем стиче.
Срби чувају православну традицију. Неће је се одрећи ни у највећој невољи. Очито да се трпељивост и љубав према ближњем не уклапа у комесарски образац који се Србима приписује. Срби су наводно зли, заостали, необразовани и шта све не – рекоше и написаше из бриселског евроунијатског епископата и двопапског римског викаријата.
Србима се подмећу – наредбодавци су у близини двопапске немани и краљевских дворова, а извршиоци обавештајне службе од којих је НДХ најактивнија – разне гадости. Од геноцида до туђе несреће. Страдалном народу, кога је касапио ко год је имао прилике, желе приписати злочиначке намере. Србима који у својој традицији и очуваним обичајима имају мобу за помоћ немоћним, удовицама, сиротим (моба из севапа) и на коју се долази без позива и чак у недељу кад се не ради, данашњи зликовци хоће да припишу сва зла која они сами чине.

НЕ ПОМИЊАТИ НДХ Знам, а сваком здраве памети је видљиво како се многи сраме сопствене традиције, културе, народних песама, јуначких песама, родољубивих прича. Милош Обилић је застарео, сем када ваља „доказати“ да није српског рода. Значи, ако је Србин, онда га попљуј, ако је „њихов“, онда су Срби крадљивци туђе историје!?
Косовка Девојка, Косанчић Иван, Топлица Милан, јунаци из балканских и светских ратова чија имена чувају још само споменици крајпуташи, и тако све до данашњих дана, до јунака с Кошара и Љиљане Зикић, мајке шесторо деце која даде овоземаљски живот за одбрану земље Србије од НАТО зликоваца, јесу митови, измишљотине, тврде, од страних, а можда и домаћих пара, (на)учени српски „експерти“.
Рецитовати стихове родољубиве поезије или причати о Филипу Вишњићу, Карађорђу, Милошу Обреновићу, Васи Чарапићу, Тесли, Милутину Миланковићу и његовим писмима из балканских ратова, Пупину, Николају Велимировићу, Десанки Максимовић, Добрици Ерићу, довољно је да вас обезвреди као интелектуалца, образованог човека. Ни случајно не помињати стратишта НДХ, Јасеновац, Јастребарско, Јадовно, Паг, Сајмиште. Сању Миленковић, Милицу Ракић и осталу српску децу убијену од стране НАТО зликоваца ако поменете, увек морате рећи да су случајне жртве, колатерална штета.

ЗАБРАВЉЕНА ВРАТА Данас су проглашени за паметне они који ништа о сопственој традицији и паметарници не знају. Што мање знају – све су паметнији и ученији. Коме, осим оним с ума сишавшим, може сметати постављење споменика Симеону Немањи. Кад би могли, спалили би и Законоправило, дело његовог сина Растка, кога нема у васколикој историји света, то јест Европе и Азије. Нови свет, Америка, Богу хвала, тад је старим народима био непознат.
Зато, у инат свима који обожавају лаж, који срећу налазе у лицемерју или двоструким стандардима, како лицемерје воле преучени називати, држимо се истине и Божје правде. Са истином и Господом срећа стиже, како лепо испева чика Јова Змај.
Срећа радо долази / кад највећма страдаш. Срећа уме доћи / кад јој се не надаш.
Не треба је молити / ни за скуте вући / она се баш омакне / а човек се прући.
Али ваља знати / у том мудрост лежи / ваља знати откуда / права срећа бежи.
Где се лаж настани / поштење посрне / где слога не цвета / ту срећа не сврне.
Где пакост овлада / где правда задрема / где се подлост шири / срећи места нема.
Где су људи лени / где брат брата гони / од те се куће / срећа клони.
Где се за свој народ / не мари, не ата(не хаје) / ту су лепој срећи / забрављена врата.
Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића, Мартића, Павковића. Молимо се за здравље Џулијана Асанжа. Памтимо страдање и клање српског дечака Слободана Стојановића. Будимо уз Арно Гујона. Помозимо Србима који живе на Косову и Метохији. Чувајмо Републику Српску. Не дамо светиње. Све ће добро бити. Догодине у Призрену.

Извор: Печат