Вељко Бубања

Језик је основни елемент бића једног народа. Још су стари Грци сматрали да народ који не поштује свој језик нема будућности. Српски језик је међу седам светих језика (хебрејски, јерменски, грчки, латински, старословенски, руски и српски). Српски језик је, на свој начин пратио судбину српског народа, његове успоне и падове, његове сеобе и диобе. Криза сваког народа, сваког друштва, углавном, почиње кризом језика. Познато је да су се неки језици временом ширили, а да су други сужавали свој простор. Србима у прошлости нијесу били наклоњени спољни фактори за очување свога имена и свога језика. Живимо у времену у којем језик трпи и мета је разних изазова и напада. Брига о националном језику и матичном писму озбиљан је и одговоран посао, јер су се на Српство и наш језик окомили и ала и врана.

Језик постоји у двије основне форме: књижевни или стандардиозовани и народни. Стандардизовани језик је књижевна форма са граматиком, правописом и лексикографијом. Такав језик је свугдје и на сваком мјесту у службеној и званичној употреби. Значи да се користи у школама, администрацији, медијима.

Народни језик је народни израз који се од мјеста до мјеста разликује.

Распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југославије нијесу страдали само држава и народи већ и српски језик.

У 19. вијеку задат је први ударац нашем језику када је успостављен хрватски језик. Други ударац услиједио је 1945. године када је успостављен македонски језик одвајањем од српског бића. Најкрупнији ударац му је задат Новосадским договором када је успостављен српско-хрватски језик. Хрвати су се тог договора формално придржавали да би се 1969. одрекли њега. Најболније отцјепљење од српског језика учињено је у Црној Гори успостављањем црногорског језика. Сваки језик има своје знаке, своје писмо којима се исказује, записује. А наше писмо је ћирилица.

Ћирилица је настала од глагољице, коју је био саставио Ћирило за потребе проповиједи на словенском језику. Како је глагољица тешко и замршено писмо, Климент Охридски је саставио ново писмо и по своме учитељу назвао га је ћирилицом. Настала је од грчког писма, од кога су узете 24 слова, а остала су сачињена према потреби словенског језика. Прва ћирилица је имала 38 слова. Из Македоније и Бугарске продрла је у Рашку, Зету, Босну и Хрватску, а потом међу источне Словене. Ћирилица је најприје имала квадратни, потом правоугаони облик. Стари тип ћирилице постојао је до 19. вијека.

Вук Стефановић Караџић створио је грађанску ћирилицу 1818. године од 30 слова. Одбацио је сва непотребна слова, а у азбуку унио нова слова: ч, ћ, љ, њ, ј и џ.

Руси су своју ћирилицу реформисали послије Октобарске револуције, а Бугари послије Другог свјетског рата.

Примањем ислама турски народи су примали арапско писмо. Данас ти народи употребљавају три писма, од којих ни једно није њихово. Ататурковом реформом 1928. године Турци су прешли на латиницу.

Од турских народа ћирилицом пишу данас: Азербејџанци, Ујгури, Гагаузи, Игорци, Хакаси, Јакупи, Каракалпаци, Карачајевци, Балкарци, Алтајци, Туванци, Кулици, Башкери, Чуваши, Узбеци, Казаси и Киргизи.

За очајан положај ћирилице код нас, и у Црној Гори и Србији, сами смо криви. Вођени осјећањем ниже вриједности дајемо предност латиници. Многи не схватају да је ћирилица наша судбина. Добро је знати и латиницу не заборављајући, притом, ко смо и гдје смо и шта је наше. Олако смо сметнули с ума да су српска култура и духовност утемељени на ћирилици, почев од Мирослављевог Јеванђеља.

Код нас у Црној Гори ћирилица има статус дозвољеног, али не обавезног писма. У кратком времену, послије доношења Устава 2007. године, у ком је црногорски промовисан као службени језик, односно језик државе, сви државни обрасци, рачуни за струју, воду, чистоћу, рачуни за опорезивање некретнина, здравствена документација, документација пошта, телевизије, радија и друго обављају се латиницом.

У граду у коме живим – Беранама, све здравствене установе, државне и приватне, имају називе латиницом. Изузетак су неколико стоматолошких ординација, као на примјер Стоматолошка ординација др Владо Ђукић, Стоматолошка ординација др Бранислав Вешовић, Стоматолошка ординација докторка Радојевић и др., носе називе ћирилицом.

Истичем да већина школа у Беранама носе називе ћирилицом, и то: Основна школа «Вук Караџић», у којој сам радио 17 година, Основна школа «Радомир Митровић», Гимназија «Панто Малишић», Средња медицинска школа и Школа за основно музичко образовање.

У већини улица у Беранама називи трговинских маркета, супермаркета, продавница, угоститељских објеката, занатских радњи, фризерских салона, пекара, банака, имају називе ћирилицом. У центру Берана натписи ћирилицом имају Спортски центар, пословница дневног листа «Дан», Удружење пензионера, Социјалистичка народна партија, Нова српска демократија, Демократе Црне Горе (натпис ћирилицом и латиницом), Демос (такође натпис ћирилицом и латиницом). Овдје сам навео неколико примјера из мојих Берана а могао бих да кажем још доста примјера из наше Црне Горе. Овом приликом истичем с поносом да најстарији фудбалски клубови у Црној Гори: Ловћен, Сутјеска, Искра, Рудар, Беране, имају натписе ћирилицом.

Осим на мобилним телефонима и рачунарима дјеца у Црној Гори окружена су латиницом на сваком кораку. Врло је важно, наглашавају лингвисти, да ћирилица буде што више у употреби, да је има што више у именима радњи, продавница, називима улица и пословним просторима. Општине би требало да донесу кодексе о употреби ћирилице у оглашавању, на фирмама и пословним састанцима и папирима.

Ћирилицу сам учио као ђак основне школе. Писали смо по правилу: коса танка, усправна дебела. То је био наставни предмет лијепо писање са једним часом седмично.

У Црној Гори није угрожено само писмо већ и српска књижевност. Из Наставног програма преко ноћи су нестали: Свети Сава, Јован Јовановић Змај, Јаков Игњатовић, Милован Глишић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Милутин Бојић, Оскар Давичо, Матија Бећковић, Мира Алечковић и други.

У Србији Законом о службеној употреби српског језика и писма је обавезна употреба ћирилице. С тим у вези тамо се воде велике активности да се помогне српском језику и писму. Колико је угрожена ћирилица и у овој Републици довољно је навести примјер из Новог Сада. У овом граду је 2000. године било 18,5% ћириличних натписа. Три године доцније тај проценат је преполовљен, а 2005. сведен на свега 2%. То значи да не постоји свијест ни политичка воља да се злочин на сопственом језику заустави. Каже се да у прекршајним судовима у Србији се не памте казне за грешке према ћирилици.

На сахрани посмртних остатака великана наше културе, реформатора и творца српског књижевног језика, Вука Стефановића Караџића, поријеклом Васојевића, предсједник Српске краљевске академије, Милан Ђ. Милићевић, се обратио, између осталог, Вуку:

«Учитељу, Славо наша. Својим дивним примером подсећај нас, упућуј нас, соколи нас да језик српски негујемо са онаквом марљивошћу и савесношћу као што си га ти неговао; да књигу српску ценимо и љубимо као што си је ценио и љубио ти, да врело језику нашем никад не заборавимо, него да га вазда паметујемо, да га поштујемо и чешће припитујемо као што си чинио ти, те да наш језик и књига надахнути таквим животворним дахом светле сва друга морална блага на крепост народу српском».

Вељко Бубања,проф. историје из Берана