Поводом прослављања празника Светих Апостола Петра и Павла, славе цркве Светих Првоврховних Апостола и града Бијелог Поља, у недјељу 10. јула је, с благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско- никшићког Г. Јоаникија, у бјелопољском Центру за културу, одржана духовна академија посвећена ћирилици.

 

О нашем светом писму су говорили проф. др Јелица Стојановић, др Веселин Драшковић, предсједник удружења “Кнез Мирослав“, као и пјесници Влајко Ћулафић, Милутин Мићовић и Ранко Радовић.

Преосвећени владика Г. Јоаникије је у својој бесједи казао да овогодишње Петровданске свечаности започињу припремом за прославу великог јубилеја цркве Светих Апостола и Павла – 820 година светиње, који се прославља 2016. године.
“Мало је светиња у цијелој православној васељени који прослављају тако значајан јубилеј као што то чини ова задужбина великог хумског кнеза Мирослава. Кроз осам вијекова наше мукотрпне историје обасјава нас свјетлост Мирослављевог Јеванђеља и ћирилична слова Светог Ћирила. Гдје год живјели, гдје год се налазили или ишли по свијету, треба да знамо да нијесмо народ без коријена, нити без своје историје, традиције и културе“, бесједио је владика Јоаникије.

Он је похвалио рад на изложби “Ћирилилица кроз вијекове“, за коју је, поред аутора проф. др Стјепана Филекија, заслужан и протонеимар храма Светога Саве на Врачару г-дин Војислав Миловановић.

“У храму Светог Саве, који се гради, биће сабрана историја цијелог српскога народа и Српске православне цркве, па и ове цркве са свијетлом историјом и културом Мирослављевог јеванђеља“, рекао је Владика.

Са жељом да све планирано буде свето, благословено и миломе Богу приступачно, Преосвећени владика Јоаникије је најавио да ће 30. јула, на Огњену Марију, Црну Гору и Бијело Поље посјетити Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј.
О фототипском издању Мирослављевог Јеванђеља, књизи задужбинарства и повељи, које су биле изложене овом приликом говорио је проф. др Веселин Драшковић, који је, преко Удружења Кнез Мирослав, на чијем је челу пренио поздраве из расијања.

“Доласком владике Јоаникија на чело Епархије добили смо благослов да радимо у духу своје обнове кроз Цркву и да живу Цркву представимо себи и народу. Оно што смо успјели да урадимо јесте да се окупимо око звоника Цркве Светих Апостола Петра и Павла и да тај звоник наше духовности и писмености допре до свих оних људи, који су од овога рода и народа, а трајемо 800 година у нашој писмености. Наша писменост и документ који су прихватили у читавом свијету код нас су, нажалост, мало закаснили. Та свјетска баштина не припада само нама, већ и цијелом свијету, а ми имамо обавезу да то чувамо, његујемо и да она траје. То намеће и питање како је тачно настало Мирослављево јеванђеље. Вјероватно је прије 800 година требало око 300 година припреме да се уради једна оваква књига, за сва времена, сва покољења, коју не може заборавити нико. То смо ми, то је наш коријен, то је књига, слово и писмо које говори о нама и о свима, та наша писменост нема граница јер је баштина читавог свијета. Кроз нашу вјеру и нашег Бога припада свима који имају добру намјеру да живе искрено и поштено.“

“У Књигу задужбинарства биће уписани сви који обнављају цркву Светог Петра и та књига је Помјаник. Ми желимо да се кроз Литургију, кроз нашу писменост вратимо својим коријенима. Нисмо ми заборавили ни оно вријеме када смо прогањали Цркву, када је било модерно бити против Цркве. Нисмо заборавили и да смо у нашој „непамети“ сачували нашу духовност, и сада, када се десио Васкрс у Црној Гори осјетили смо наше праве вриједности. Писменост наша је прошлост, садашњост и будућност; и урадили смо нешто да ти фонтови, који се пишу на ћирилици, практично могу да се користе и у оним савременим комуникацијама, у електронској пошти, тако да нема препреке да то писмо користимо у компјутерској обради и комуникацији. Желимо да ћирилица заживи и има своје мјесто као равноправно писмо у свијету, а да, прије свега, буде обиљежје нашег понашања, образовања, васпитања и наше духовности. Да се звона са Петрове цркве чују широм свијета и да срце које заигра у радости учествује у обнови ове цркве“, казао је Драшковић.

О српском вјековном писму – Ћирилици, говорила је проф. др Јелица Стојановић. “Од кад се зна да су Словени добили своја писмена, тзв. слова, која и данас имају нераскидив континуитет, од тада су и ћирилични, светоћириловски. Њихова писменост је освештана словима Светог Ћирила и Методија (оснивача словенске писмености) и њихових ученика, њихова азбука се поноси именом Светог Ћирила. Како каже Црноризац Храбар, говорећи о словенском писму, да га је саставио Свети Константин Филозоф звани Ћирил: “Ова слова су света и чиста, јер их је светац саставио“, “инспирисана су Духом и даром Божијим“. У почетку је име ћирилица, Ћирилова азбука, било везано и за гљагољицу, што се види из једног руског записа, којег је писао поп Упир 1040. године, а одмах потом и нова азбука коју су, налазећи инспирацију и у глагољици, створили ученици Ћирилови у славу овог учитеља (који их је просветио, као и азбуку) добила је име ћирилица. Како нам кажу књиге староставне, ћирилица је и богоносна и христоносна, свако слово („писмено“) и својим именом и својим начертанијем (обликом) промишљено је одозго, са врха љествице и носи промисао... Српска ћирилица, настала на основама старословенске ћирилице, коначно уобличена и довршена од стране Вука Стефановића Караџића, на темељима хиљадугодишње традиције, кроз вијекове је била писмо српске писмености и језика, било да се односи на црквенословенски или на српски народни језички израз. Подручје распрострањености и присуства ћирилице обухватало је све земље које су у раном средњем вијеку потпадале под српску државу (и писменост). Ћирилицом се писало у Рашкој, у Зети, цијелој Босни и у приморју, све до доњег тока Цетине, захватајући у 12. и 13. вијеку и Брач, крајем 14. вијека и Далмацију. Ћирицом се писало и у Дубровнику, који је, од кад је славинизиран, по говору источнохерцеговачки. Присуство и углед ћирилице били су велики, не само на Балканском полуострву, већ и у цијелој Европи, нарочито од 15. до 17. в., а може се рећи, чак и до 19. вијека.

Континуитет ћирилице у Црној Гори може се пратити кроз вијекове. Она је показатељ и свједочанство да су ови простори имали, и, уопште, посједовали писменост. Не може се поменути ни један важнији споменик писмености са простора Црне Горе да није писан ћирилицом. Ћирилица се кроз историју, на просторима докле је допирао утицај српског језика и, преко њега, често називала српско писмо, казала је проф. др Јелица Стојановић. Она је подсјетила на познате Његошеве стихове (у посвети на књизи Вукова Даница, из 1826. године): Српски пишем и зборим, /сваком громко говорим,/ народност ми србинска, /ум и душа славјанска.“ Стефан Митров Љубиша 1870. године назива ћирилицу “српским аманетом“.

Деветнаести и почетак 20. вијека, више до свих вијекова раније, обиљежен је многим покушајима забране употребе “српске ћирилице“. Прва званична забрана употребе ћирилице везана је за име царице Марије Терезије 1779. године. Прогон је настављен у Првом свјетском рату, од аустријских власти, као и у Другом свјетском рату...

Истина ћирилице је сасвим другачија – и што се тиче њене естетске стране и функционалности. Џорџ Бернард Шо је за српску ћирилицу рекао да је “најсавршеније и наједноставније писмо“, што заиста и јесте. 1937. W. Weber, иначе очни љекар, који је докторирао на тему “Азбуке свијета“, послије дугог истраживања азбука свијета са свих аспеката установио је да је “српска ћирилица најбоља и да најмање замара очи“.

Иако су данас у Црној Гори, по уставној одредби, ћирилица и латиница “равноправне“, Црна Гора истрајава на “неравноправности“, која резултира готово потпуним нестанком ћирилице, поготову из подручја која су у ближој надлежности и контроли власти и њихових истурених одјељења. Латиница је данас “окупирала“ све просторе од имена фирми, кафана, ресторана и продавница. Ћирилица се нешто више употребљава на сјеверу Црне Горе.

Насупрот Мирослављевог јеванђеља и богатих збирки старих српских рукописа који су нађени у Бијелом Пољу, у овом граду имамо готово потпуно нестајање, прогон и заборав ћирилице. Преко деведесет одсто натписа разне врсте писано је латиницом. Права поплава латинице огледа се у томе што скоро сви називи угоститељских и трговачких објеката (податке припремио студент Р. Фемић) имају латиничне натписе. У прилог латиници иде и анкета спроведена међу матурантима прошле године; седамдесет одсто матураната користи латиницу, а тридесет одсто ћирилицу. Чак су обавјештења – путокази ка црквама Светих Апостола Петра и Павла и Светог Николе исписана латиницом, казала је проф. Стојановић, питајући се да ли ће, ако се овако настави, будуће генерације имати у свом срцу и моћи да прочитају лијепа ћирилична слова на Цркви Светих Апостола Петра и Павла, хоће ли знати слова славног и најљепшег српског споменика, Мирослављевог јеванђеља.

Удружење Кнез Мирослав из Београда подарило је Бијелом Пољу збирку “Ћирилица кроз вијекове“, која је изложена у малој сали Центра за културу. О збирки је говорио проф. др Војислав Миловановић, протонеимар храма Светог Саве на Врачару.

“Творац ове изложбе, и изузетно заслужан за ћирилицу, је неко чије ни име ни презиме не личи на српско а и Србин је и православац. То је проф. на Академији примијењених умјетности Стјепан Филеки, који је цијели свој живот и радни вијек посветио креирању ћирилице, и то како традиционалних фонтова, који су овдје изложени, тако и савремених. Најчешћи разлози који су наведени да се ћирилица не употребљава су: да би српски језик и српске ријечи могли да читају странци, што је, чиста глупост, јер српски језик се пише ћирилицом а енглески латиницом. А онај ко не зна енглески можемо да му пишемо и ћирилицом и латиницом неће разумјети, ако и онај ко не зна српски можемо да му пишемо латиницом или било којим другим писмом неће разумјети.

Наравно, у савременој компјутерској ери појавио се нови разлог да је ћирилица неупотребљива у рачунарској техници, што такође није тачно. Управо томе је посебну пажњу посветио професор Филеки. Наиме, сви фонтови, који се налазе овдје и они који нису изложени, могу управо да се примјењују у рачунарској техници и електронском дизајну.

Посебне свечарске тонове академији дао је хор „Светог Николе“ и млада Јована Арсеновић из Будве. Програм духовне академије, који је осмислила Црквена општина Бијело Поље, водио је глумац бјелопољског Позоришта Миодраг Бели Ракоњац.

 

Извор: Епархија