Милана Бабић (Требиње, 1975) је професор српског језика и теолог. Председник Књижевног удружења „Сусрет“ Требиње, сарадник „Светигоре“ из Херцеговине. Песник и приповедач, преводилац са руског . Однедавно је помоћник главног уредника српског „Стања ствари “

Милана Бабић

С амогласници

Рембоу

Е бијело, И црвено, О плаво, А тамно
У зелено ─ ево боја којима Господ ослика свијет:
А тамни свијет мајчине утробе из којег са болом излазимо,
небо у вријеме предолујно, гавран изопштеник,

завист у очима озлојеђеног човјека; Е – разиграни облаци у мирно јесење поподне, бијела хаљина новог рођења,
осмијех дјетета,
И – крв Христова, царска хаљина, марама Равина,
Запаљено сунце пред сном, поља црвених макова.

У – нахрањене планине, прољеће у крошњама,
спокој и безазленост ливада, скакaвац за најезду на Египат
спреман, кактус који тајну пустиње у себи чува;

О – вода над водама, камен осликан у црквама,
вода сабрана у морима, дубина у очима
мога Господа.

Из циклуса Посвете

Шехерзада

Служитељима ријечи

Пишем, готово увијек, у муци − на граници живота,
када ми изгледа лакше умријети него живјети.
Пишем, све у нади, да ћу се искупити
и купити улазницу у дом Твој.

Јунаке облачим у нераспадиво, дајем им живот у дослуху са свијетом Твојим − сликам идеалну себе и, опет, тражим се и откривам, а остајем загонетка, несавладива, сама себи.

И Аска сам и Шехерзада,
и пишем, готово увјек, у муци, на граници живота,
када ми изгледа смрт лакша од живота.

Али не, нисам несрећна, и због себе толико не тугујем,
већ због бола других а немоћи своје,
и због питања која вавијек за ову страну остаће неодговорена.

И зато одговоре кроз слутњу јунацима својим дајем,
спасавам их, упокојавам окупане зракама сунца,
измирене, утјешене, на рубу правог откровења,
јер сам Шехерзада и на смрт и живот причом се борим.

Из циклуса Посвете

Дух дише гдје хоће

Тагори, учитељу пјесништва

О, дођи, дођи на моје изворе, вода ће се припити уз ноге твоје
и избрбљати тајну своју

Дођи из земље у коју те младу послах,
дођи из сна, из надања, из чежње, из магновења.
Дођи обучена као што бјеше
када те доведоше у дом мој.

О, ноћ ми те враћа, прољећа − осмијех твој
магловита јутра − дјетинство,
ноге босе што трче у загрљај мој.

Како да се искупим за издају?

Куда да пођем, шта да радим
опрост твој да добијем ─ питах се непрестано.

А онда ми срце дошапну: Пјесниче, пјевај!
Опјевај свијет како још не бјеше опјеван.
Свитање, тишину, коњанике што језде спајајући даљине,
мушкарце што за вољеним драгама иду
ко изгубљени коњи за прапорцима,
остављене у болу свом.
Дај цвијету мирис бојом у којој га сликаш,
дај скривеној чежњи облик, искажи потиснути бол
и нека твоји стихови буду утјеха, мелем лаган
онима који своје вољене изгубише!

И стадох пјесмом свијет обилазити
различите људе ка истом Духу призивати.
И осјећах све што човјек осјећати може.

И ево ме стар сам, снага ме напушта
све у мени се за прелазак спрема,
дух починак тражи,
али ми ти не дође ни у једном облику у коме те тражих,
опроштај, утјеху да даш.
А ја на земљи овој без вољених својих остах
и доживјех бол на бол, и живјех без мира и покоја,
Као и ти, као и ти,
тада…

Мисао о теби непрестално бијаше са мном,
Некада мислих да оде без ријечи да би казна моја била већа,
али сада, када се све у мени сабира и рачуне сводим,
увиђам да ћутање твоје не бјеше одабир воље твоје
већ немогућност да свој бол у ријечи ставиш.

О, дођи ми,дођи ми, макар као сјен
сада када се дух на прелазак спрема
и опроштај ми дај,
Кадамари!
Кадамари, моја мила!

Нас раздваја само једно поље,
али је то поље бездан и прећи га не могу.
Цвијеће бачено са њеног укотвиштва сноси ријека у наша купалишта,
али ја то цвијеће узети не могу.

***

Наше се село зове Канђана, а ријеку нашу зову Анђана
моје име зна цијело село, а њено је Ранђана.
Наша љубав у причу је ушла,
легенда о нашем болу мелем је за оне што неутјешно воле.
Село се наше зове Канђана, а ријеку нашу зову Анђана
Моје име зна цијело село, њено је Ранђана
а љубав наша без порода је, јалова мора бити
јер једне је крви њено име,
а другог је имена крв што мноме тече.

Из циклуса Посвете

Лија

А Господ видећи да Јаков не мари за Лију,
отвори њојзи материцу, а
Рахиља оста нероткиња
Прва књига Мојсијева
( гл.29. стих 31)

Лијо, тако близу мене, јер вријеме за бол не постоји!
Лијо, невољена жено!
Подметнута у постељу ономе коме многу дјецу даде,
А неомиље му! Никада!
Ноћас ову чашу бола пијем са тобом
И не сврставам се међу вољене,
мада то јесам!
Лијо, толико је женске судбе у твојој!
Сестро моја, невјесто несрећна,
Из утробе твоје Лав ће изаћи!
Љути Лав који спава, али ће се пробудити, у вријеме своје!
Крв ће твоја кроз Велику крв
тећи јер Он изабра презрене!
Лијо, још Закон не би донесен,
плоче Синајске не дадоше се, нити се Слово оваплоти!
Ништа још не би, сем закона срца, на шта би се могла позвати,
љубав или презрење захтијевати!
Лијо, Лијо, сакривене сузе, пригушене јецаје ,
трудове утробе невољене са тобом, сестро моја,
ову ноћ дијелим!

Из циклуса Посвете

Ева

И дуну вјетар
И Земља се заталаса
И небо се прели мноштвом боја
И мирис тамјана и мирис тамјана…
И звук воде и звук воде…
И планина са планином збораше
кад мене од тебе створише
Плаво кроз зелено
Крошња изнад нас
Сами на свијету
Сами на земљи…
Ја и ти
Ти и ја
Твоје очи
Моје очи
Погледи наши чини да цвјетају руже
Природа збори
Тихи вјетар
Закриљени
Ти и ја
Али паде мач
И небо поста ратно поље
Погледасмо се
Муња сјевну
Застидјесмо се тијела
Глас страшни тржише нас
А ми се сакрисмо ко од огња пламеног…

Из циклуса Откровења

Апофатика

И што се није збило
збиће се
и збило се
у покрету чежње
у ишчекивању
у срцу

Из циклуса Откровења

Између тебе и мене

Све ријечи умукоше и
наста ћутање између тебе и мене
Све постаје и рађа се по први пут
у вези мојој са тобом
Свијет мре и васкрсава
између мене и тебе
и описујем неописиво
И саста се мој прародитељ
и твој прародитељ
и саста се небеско и земаљско
у мени, у теби

Из циклуса Откровења

 

Извор: Стање ствари