Прва школа у Лесковцу подигнута 1854. године

После Другог српског устанка, први се тог посла латио Јован Павловић који је држао наставу по приватним кућама богатијих Лесковчана.

У Лесковцу је 1854. године подигнута прва школа која се налазила у близини данашње цркве. Називали су је „Велика чкоља“, а први учитељ је био даскал (учитељ) Даца (Стојанча) који је имао своје помоћнике. За њега се говорило да је био веома строг, право страшило.

Учио је децу по манастирском методу из црквено-словенских књига. Њега је средином 19. века наследио поп Ђорђе. Постојале су само две учионице у којима су се налазиле дугачке и једноставне клупе на којима је могло да се смести и по двадесет ученика. Ђаци су имали велике таблице од дебеле хартије на којима су исписиване речи или слова које је ученик требао да научи да чита. Касније се писало на песку, који је распрострањен на посебним даскама уоквиреним летвицама.

Настава се изводила у току целе године, а није било прозивања нити строге контроле да ли ће ученици редовно похађати наставу. За издржавање школе се старао посебан црквени одбор, а ђачки родитељи су плаћали понешто за подмиривање трошкова око огрева.

УЧИТЕЉСКЕ ПЛАТЕ БИЛЕ МАЛЕ, КАО ДАНАС

Плате учитеља су биле мале, али су за време празника учитељи добијали богате поклоне. Пред само ослобођење Лесковца стање се променило. Формиран је посебан одбор за просветни рад који је прикупљао новац и плаћао учитељима у Лесковцу. Учитељу који је учио мушку децу плаћано је годишње 30 дуката, а за женску децу 40 дуката.

Након Кримског рата (1853 – 1856), богати трговци и занатлије су осећали потребу да им деца уче језике, због чега су тражили учитеље по српском делу Турске и у Бугарској.

ГРК ИЗ СОФИЈЕ УСТРОЈИО ШКОЛСТВО У ЛЕСКОВЦУ

По угледу на Кнежевину Србију, у Лесковцу је 1856. године савремену наставу увео Симеон Андон Софијанац, пореклом Грк који је живео у Софији. Тада се у Лесковцу почео учити грчки језик. Помоћници Симеона Софијанца су били Ча – Мита Николић, Бата – Ђорђа Петровић и Бата – Горча. Лесковчани су прву школску зграду називали Ча – Митина школа. У њој је изучаван земљопис, рачун и граматика с падежима. У школи је постојао и глобус, а са стране је долазило све више књига. Манастирски метод је постепено нестајао.

ПАДЕЖИ, ПАДЕЖИ У “МАЛОЈ ЧКОЉИ“

Симеон Андон Софијанац је радио у Лесковцу до 1868. године, кад га је због болести заменио Јосиф Костић, родом из Приштине, који се школовао у Београду и Сомбору. Он је био први учитељ са учитељском школом.

За њега је била саграђена нова учионица, која је била мања од Ча – Митине, те су због тога ови учионицу називали „Мала чкоља“. Јосиф Костић је увео нову организацију и начин рада. Поделио је ђаке по разредима и отворио троразредну школу. За сваки разред је увео посебну читанку, а од дотадашњих књига је задржао само псалтир. Од нових у употреби је увео׃ Мали земљопис, Велики земљопис, Историју, Природну историју, Словенску граматику. Први је увео у школу и женску децу. На крају школске године, који се падао на Петровдан, одржавани су испити и дељена су сведочанства ученицима. То је била свечаност којој је присуствовао велики број грађана.

Јосиф Костић одшколовао је десетак генерација, а боље ученике је слао у Богословију у Београд да се спремају за учитеље и свештенике

Од 1868. године лесковачку школу, као и све српске школе у Турској, помагала је српска влада. Пред ослобођење од Турака Лесковац је имао и учитељицу Ленку Крстић. Ленка Крстић је у Лесковцу основала школу за женску децу.

Султановим ферманом, из фебруара 1870. године успостављена је бугарска Егзархија која је обухватала нишавску епархију са седиштем у Пироту и нишку епархију под чијом је црквеном управом био и Лесковац. Егзархија је имала и политички циљ да изврши бугаризацију српског становништва, што је утицало на њену заинтересованост пре свега за школе.

БУНТ ЛЕСКОВЧАНА

Лесковчани нису прихватили било какав њен утицај, што је потврдио и Синод одбивши да спроведе наређење Порте да лесковачка школа прихвати бугарски језик. То су подржали и свештеници и црквено – школски одбори.

У годинама након ослобођења од Турака број становника у Лесковцу се стално повећавао, те је и број ученика нагло растао. Постојеће школске просторије нису могле да задовоље потребе, па се на црквеном плацу подиже нова и лепша школска зграда. Поред Јосифа Костића у њој је радио и Настас Крстић, нови учитељ са стручном спремом.

У Лесковцу је успешно радила и мушка и женска основна школа у којој је учитељица била Даринка Здравковић

Убрзо се отварају и друге школе. Међу њима и Нижа гимназија, која је у прво време имала само два разреда, а касније када се број ученика попео на преко сто, отворени су и остали разреди.

ПРВИ НАСТАВНИК ГИМНАЗИЈЕ СТЕВАН СРЕМАЦ!

Идеју за оснивање гимназије у Лесковцу дао је начелник министарства просвете Милан Милићевић, августа 1878. године као изасланик за преглед рада школа у лесковачкој нахији. Почетком марта 1879. године лесковачка општина је упутила молбу Министарству за отварање гимназије, прихватајући обавезу да је издржава. Министар просвете Стојан Бошковић је поднео предлог кнезу и указ је био потписан 14. јула 1879. године. Први наставник кога је министар просвете именовао за предавача гимназије у Лесковцу био је Стеван Сремац, међутим он је прихватио постављење у Нишу. Уместо њега министар је поставио Миленка Ранчића који је организовао упис ученика у први и други разред. Пријемни испит је положило 25 ученика. 1898. године Гимназија у Лесковцу је била укинута.

ТЕКСТИЛНА ШКОЛА, ПРВА У ЈУГОСЛАВИЈИ

Појавом текстилне индустрије крајем 19. века у Лесковцу је 1890. године отворена и ткачка школа која је најстарија школа ове врсте у земљи. Она је била државна установа и њен први управник је био Чех Алојз Шкарка. Број ученика се кретао од 15 до 31. Школом је руководио Управни одбор на чијем се челу налазио окружни, односно срески начелник. Министарство народне привреде обезбеђивало је школи машине и учила, а она је поред обуке кадрова у ткању и предењу прерађивала кудељу, лан и памук и правила пешкире, чаршаве, салвете, џепне марамице и друго. Прекинула је рад пред Први балкански рат.

ПОЉОПРИВРЕДНА ШКОЛА

У Лесковцу је 1892. године основана Женска подружина, која је 1894. године основала Женску радничку школу која је радила да 1898. године.

У Краљевини Србији је 1898. године донет Закон о пољопривредним станицама које су формиране у једном броју градова, па и у Лесковцу. При Пољопривредној станици у Лесковцу основана је двогодишња практична школа са задатком да обучи сељаке бољој обради земље. Школовање је било бесплатно, а школом је руководио Одбор састављен од представника града и околних села.

Милан Ж. Трајковић

Извор: Расен