Прво двоименовање српског језика је извршио и `озваничио` филолог Ђурo Даничић у свом најзначајнијем дjелу ,,Рјечник хрватскога или српскога језика“.

Ђура Даничић, право презиме Поповић, име Ђорђе, рођен је у Новом Саду 1825. године, а умро у Загребу 1882; своје презиме је промијенио прво у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура. Био је син православог свештеника, али се школовао у протестантској гимназији у Пожуну. (Братислава-Словачка). Био је први саборац и бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и правописа. На позив хрватског бискупа Јосипа Јураја Штросмајера, Даничић 1867. године одлази у Загреб, гдје је постављен за секретара Југословенске академије знаности и умјетности, и за првог уредника `Рјечника српског или хрватског језика`.

Даничић је речник радио у Загребу, и речник је објављен у Загребу после Даничићеве смрти, и наравно латничним писмом. (Даничић је радио и на сређивању хрватскуе латинице, преуредио је неколико слова: за ђ је увео знаке đ Đ, за џ – g, G, за њ – ń Ń, за љ – ļ Ļ. ) Прелазак Даничића у Заграб је један од првих политичких прохрватских потеза са српске стране, да се један познати српски лингвиста прихвати посла хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски, то јест стварања и промовисања хрватске нације. Преко Даничића хрватска национална и језичка политика, и ‘хрватски језик’ су промовисани у свијету славистике и словенских народа.

Бискуп Јурај Штросмајер, као и Јернеј Копитар, био је посланик римокатоли- чке мисије за Балкан, Њемац, капелан бечког Двора, потом бискупа у Ђакову- центру римокатоличке мисије за Босну и Херцеговину, оснивач и ректор Југо- словенске академије, радника на пројекту југославизма – одбране од православља, и мисије прозелитизма према православнима.

Даничићево двоименовање српског језика је прва нормирана декларација о српском језику као `заједничком` и вишеименом то јест, после Бечког књижевног договора 28. марта 1850. као припреме за Даничићев `Рјечник хрватског или српског језика`. Бечки књижевни договор су потписали Даничић и Вук Караџић са хрватским и словеначким лигвистима о заједничком језику. У тексту Бечког књижевног договора име `заједничког` језика се не наводи, тако да се може рећи да је то приви документ о безименовању српског језика. Карџић и Даничић су самозвано у име српског језика и народа потписали са пет хрватских и једним словеначким књижевником договор о јединственом језику и правопису. Хрватски и словеначки представници су били делегирани од своје националне заједнице, које су биле дио римокаторличке културне политике аустријске царевине, док су Даничић и Караџић поступали према својим идеолошким убјеђењима, независно од културне политике Српске правосалвне цркве,Краљевине Србије и Црне Горе. Бечки књижевни договор није имао званичног значај у Србији и Црној Гори, нити у српским културним установама у Босни и Херцеговини,већ инцијативу попут данашњих невладиних организација.

Као и Караџићева реформаторска дјелатност ни Даничићев рад није пролазила без противљења срспких националних првака и књижевника. Против Даничићевог језичког пројекта први је писао Лазар -Лаза Костић, српски књижевник, пјесник и публициста, поручујући Ђури Даничићу: ,,да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, истичући да је једначење ,,истога са истијем“ политичка, а не лингвистичка ствар. У раду `Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме` – Летопис Матице српске 1880. Лаза Костић пише лингвистичкој и политичкој намјери Даничића: ,,Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски. Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским.

Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету познаваоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: The Kroatian. According to Safarik, should not be reckoned as a separat language; the provincial Kroatian hcing but a continuation of the Slovenian, while the language cirllic Kroatian, as spoken on the military frontier, is simply Serbian (Мах Muler, The languages o i’ Uie s cat olwa r in ih c East . London and Edinbourgh. 1855) .

Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје. кад старешина свих филолога, Макс Милер. с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничмћ, поред свих својих огромних заслугаза науку, ниеће никад моћи упоредити, кад и он вели , да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори ухрватској крајини, тоје „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам јесасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага.

По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за правозамолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Ал’и у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

Извор:

ognjenvojvodic.info