Знате ли шта је то „клајновање“? Тај израз смо увели ми нишки чувари ћирилице, и сада га први пут јавно помињемо. Сви лингвисти србохрватисти у својим наступима према јавности без изузетка подваљују, са циљем да народу скрену пажњу док они својим марифетлуцима не постигну свој циљ – да српска ћирилица  оде у заборав.

Најревноснији такав подваљивач је Иван Клајн, па смо по њему делатност свих лингвиста подваљивача и истребљивача ћирилице назвали „клајновање“. А латинску абецеду у српском језику, коју наш народ назива „ошишана“, „ћелава“, „скалпирана латиница“, из милоште смо назвали „клајновица“.

 

Раскринкавање „клајновања“

Већ деценијама пратим иступања Ивана Клајна у штампи, у којима он – у  почетку заобилазно, опрезно и прикривено, а касније све слободније, отвореније и  дрскије – заговара напуштање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом. Почео је са похвалама „штедљивом икс“. Није помињао „штедљиве ‘ја’, ‘ју’, ‘јо’, ‘је’, ‘шт’, ‘шч’“, него само „штедљиво икс“, чиме је заобилазно наводио људе да батале „расипничку ћирилицу“ и определе се за „штедљиву латиницу“. Па је као узгред спомињао да се ознаке за мерне јединице „по могућности“ пишу латиницом, и тако, у сваком наредном појављивању све отвореније се опредељивао за туђе писмо на рачун ћирилице. Док коначно није отворио карте и јасно рекао да „двоазбучје није никакво „богатство“, него несрећа и трагедија (што ми чувари ћирилице одавно тврдимо!), и да би се требало вратити једноазбучју, али на – латиници“. Међу лингвистима србохрватистима, који по принципу „купус гледа, месо вади“, смишљено замајавају народ подвалама о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ док истовремено све чине да у тој „равноправности“ ћирилица нестане, Клајн је бар једини искрен, и отворено предлаже – пресловљавање српског народа после хиљадугодишњег коришћења ћириличног писма.

Додуше, исто то потајно прижељкују и остали лингвисти, али се устручавају да то отворено кажу, па се без изузетка служе истим методом – подвалама. У недавном наступу на РТС Иван Клајн је оправдавао потискивање ћирилице од стране латинице, па је навео и своја „образложења“, што се у маниру српских лингвиста увек своди на – подваљивање, које сам ја назвао – клајновање.  Па да пођемо редом и образложимо свако од наведених „клајновања“,  Клајнових и лингвистичарских подвала.

а) „Латиница и ћирилица нису у истом положају, нису симетричне“

Он признаје да латиница потискује ћирилицу, али не прихвата да је то последица деловања Ватикана и југословенских и српских комуниста – што ми чувари ћирилице тврдимо – него је то наводно „ зато што латиница и ћирилица нису у истом положају, нису симетричне“. А како је дошло до те „несиметричности“, то лукаво прећуткује да би подвала могла да прође. Клајн овде садашње стање узима као свршени чин, као нешто што „траје од када Срби имају писменост“. Подмукло прећуткује вишедеценијско организовано насиље над ћирилицом и смишљен, планиран, организован, финансиран и контролисан рад партијских, државних органа, школског система, ЈНА, научних, културних институција, катедри за српски језик, телевизије и целокупног живота у Југославији који је довео до ове несиметричности на предвиђеном путу ка коначном пресловљавању српског народа. Овде Клајн очекује да се злочин исплати и да неће бити раскринкан. Погледајте примере Македоније, Бугарске, Русије, Украјине, Белорусије… Шта је са том „несиметричношћу“ тамо? Њима њихове власти, ни преткомунистичке, ни комунистичке, ни посткомунистичке нису подваљивале „равноправност писама и богатство двоазбучја“, као што су то југословенске и српске власти и њихови лингвисти као „извођачи радова“ подваљивали српском народу. Српска деца су се рађала и одрастала у инсценираном и диригованомокружењу искључивости хрватске латинице уз подвалу о „равноправности писама и богатству двоазбучја“, па су одрасла на заблуди о томе шта је „наше писмо“, па се данас туку за туђе у уверењу да бране своје, и то је довело до несиметричности о којој Клајн говори, а што он подмукло прећуткује.

б) Латиница вам је неопходна за енглески, за латински, за већину страних језика који се уче код нас“

Овде има зрно истине и много лажи и подвала, само је питање колико ко може да види и колико је способан да препозна подвалу. Овде је једино истина да нам „латиница треба за латински језик“, а све остало је – клајновање. Која латиница нам је потребна за стране језике? Иста као и у предјугословенској Србији – латинска абецеда и одговарајуће националне латинице у складу са одабраним језиком – француска, немачка, шпанска, норвешка, пољска, мађарска… Када сам ја у петом разреду основне школе (1957/58) почео да учим француски језик, већ сам знао хрватску латиницу, коју смо према Новосадском „договору“ из 1954. г. ми у Србији учили као друго писмо (друга је ствар колико су Хрвати према истом том Новосадском „договору“ заиста учили ћирилицу као друго писмо!), али ми та хрватска латиница није била ни од какве користи за француски језик, и све једно сам у првој лекцији морао даучим писмо језика који ми је додељен! А то је била француска латиница, а не хрватска латиница коју Клајн потајно жели да нам ували! Друга деца су из истог разлога учила руску ћирилицу или немачку латиницу. Енглески се тада код нас није учио. Дакле, под видом „страних језика“ подваљује нам се хрватска латиница. У ком страном језику који се код нас уче постоје слова Ž, Š, Č, Ć, Đ? Да ли сад видите у чему је подвала? Да ли сад знате шта је то „клајновање“?

Данас има много Срба који не прихватају изразе „српска ћирилица“ и „хрватска латиница“. Да им помогнемо да виде о чему се ту ради:

Разне ћирилице, па и српска, разне латинице, па и хрватска.

в) „Латиница вам је неопходна за формуле у математицифизицихемији“

И овде се лингвистичарско подваљивање народу састоји у томе да се под видом стварне потребе за латинском абецедом подмеће хрватска латиница. Покажите било коју формулу у било којој научној области у којој би постојала слова Ž, Š, Č, Ć, Đ. 60% светског становништва – Русија, Кина, Индија, цела Азија осим Турске и Вијетнама, више стотина милиона муслимана – не користе латинична писма, па ни у формулама ни у мерним јединицама. Руси за мерне јединице користе ћириличне ознаке:  волт = В, ват = Вт, херц = Гц, њутн = Н, џул = Дж, паскал = Па, кулон = Кл, ом = Ом, фарад = Ф, тесла = Тл итд. Арапи у математичким формулама користе арапско писмо:

А Србима су за ове потребе сасвим довољни грчки алфавит и латинска абецеда, и не треба им хрватска латиница.
Да ли сад видите како изгледа лингвистичарско подваљивање? Да ли смо научили шта је то клајновање?

г) „За дијагнозе и апотекарске рецепте“

Прво, да ли сте у било којој дијагнози или лекарском рецепту видели слова Ž, Š, Č, Ć, Đ? Опет се под видом „неопходности латинице“ подмеће хрватска латиница. А овде не само да нам није потребна хрватска латиница, него ни латинска абецеда, јер латински изрази у дијагнозама и рецептима постоје јошједино у српској медицини! Не верујете? Необавештенима је лако манипулисати и преводити их жедне преко воде. Ми чувари ћирилице ћемо помоћи нашем народу да види где смо овде ми, а где је цео свет! Ево шта смо самоиницијативно предузели:
———————————-
Главни уредник листа „Лекар“ госпођа Јелена Јовановић – Симић

Поштована госпођо Јовановић – Симић,

Ја сам Жељко Филиповић, члан удружења „Ћирилица“ Ниш. У оквиру активности нашег удружења на очувању ћириличног писма, ја сам дошао на идеју да се обратим мојим пријатељима Србима лекарима који живе и раде у иностранству и да их замолим да нас упознају са праксом коришћења или некоришћења латинског језика у дијагнозама и рецептима које исписују тамошњи лекари. Зашто? Зато што смо се уверили да у последњих шездесетак година после Новосадског „договора“ из 1954. године држава Србија и основне националне институције – САНУ, Матица српска, Вукова задужбина, катедре за српски језик на филолошком и филозофским факултетима, а изнад свега лингвисти – нису на страни ћирилице, и да сви они у хору обмањују српски народ политичком фразом о „равноправности писама и богатству двоазбучја“ са циљем да се у тишини и уз изнуђену и несвесну сагласност српског народа постигне прави циљ Новосадског „договора“ – искорењивање ћирилице из живота и памћења српског народа и њено замењивање хрватском латиницом.

У обмањивању српског народа предњачи академик Иван Клајн, човек који је јавности отворено рекао да он није за двоазбучје, него за једноазбучје, али на – латиници! Међу свим хорским обмањивачима народа, који су притворни, и желе да га лукаво преведу жедног преко воде, Клајн је бар једини искрен. Он подваљује српском народу да „без латинице не можете писати дијагнозе и рецепте; не можете писати научне формуле у математици, физици и хемији; не можете слати СМС поруке преко мобилних телефона; не можете имати регистарске таблице за кола; не можете радити на рачунарима“ итд. Ја сам таксативно једну по једну раскринкао све ове подвале и то фотографијама доказао. Пошто је у питању један академик, сигурно није у питању „незнање“, него свесно истрајавање на подваљивању, јер он у искорењивању ћирилице и њеном замењивању хрватском латиницом има неки лични материјални интерес.

Ја, који нисам из медицинске струке, одувек сам се питао зашто српски лекари имају потребу да се свом народу и својим пацијентима обраћају на – латинском језику, и увек сам сматрао да су у питању разлози психосоцијалне, а не „стручне или практичне“ природе; разлози које је још Стерија описао у својој „Покондиреној тикви“ кроз Фему. Ја сам прошлог пролећа оперисан, и после  добијања отпусне листе  и напуштања болнице ја још увек од лекарâ нисам сазнао од чега сам оперисан, јер је дијагноза написана искључиво латинским језиком, и премапотписали су је собни лекар и начелник Хируршког одељења. Част српске медицине је спасла – сестра на пријемном одељењу, која ми је једноставно, српски, лепо и тачно рекла: „Препонска кила“! Све то су вероватно рекли и лекари потписници отпусне листе, али – шифровано, латински. Зашто? Да ли српски лекари не говоре са својим пацијентима? Да ли они од њих нешто крију? Да ли скривање дијагноза од пацијената доприноси „унапређењу терапијског поступка и повећању изгледа излечења“, или је у питању „Фемин менталитет“?
Од свих Клајнових подвала овде ћемо видети раскринкавање његове подвале да „без латинице не можемо писати дијагнозе и рецепте“. Ја сам већ поставио питање: „Да ли сте у било којој дијагнози или рецепту видели слова Ž, Š, Č, Ć, Đ“? И одговорио: „За латинске дијагнозе и рецепте не треба нам хрватска латиница, него – латинска абецеда“! А баш то је суштина Клајнове подвале – да се под видом „латинских дијагноза“ прошверцује – хрватска латиница као „неизбежност за српски језик“!

Ево шта кажу лекари из Холандије, Америке и Немачке:

ХОЛАНДИЈА:

„Поштовани г. Филиповићу,

Да покушам да Вам одговорим (делимично – само за Холандију). До сада сам чекао јер сам покушавао да преко Скајпа упецам свог  београдског друга и вршњака из Келна, који је тамо био један од водећих хирурга (сада је у пензији). Када га “упецам“, послаћу Вам одговоре о Немачкој.
Сада – Холандија: један од шокова који сам доживео је био да се латински практично уопште не користи. Имао сам доста мука док сам научио називе болести и дијагноза – углавном на народном (холандском) језику, који се увелико користе и у историјама болести. Латински називи – али и они углавном транскрибовани на холандски начин се користе само понекада. У мојој ужој професији (бактериологији/вирусологији), латинско/грчки  се користе – за имена микроогранизама,  из простог разлога што су бактерије и вируси невидљиви голом оку и били неприступачни народној терминологији – али болести изазване њима се ипак пишу народним језиком.

Болесник најчешће нема никакве папире када иде доктору. За 98% људи, први коме иду, је лекар опште праксе (“кућни лекар“), који је у скоро 100% случајева приватник и ради сам, или са још пар колега. Мој – у селу, је самац. Ја, као пацијент никада немам неке папире са собом, а чак ни неку здравствену књижицу – имам само једну картицу која је скоро идентична кредитној. То је све. Ако идем специјалисти – мој лекар (његова секретарица/сестра, или ја сам) заказује телефоном пријем и мимо мене шаље податке о болести. У болници (домови здравља не постоје) се обављају сви прегледи, специјалиста шаље налазе кућном лекару, разговара самном и евентуално ми даје текст са упутствима са објашњењем терапије. Ја немам, не видим, никакве папире, лабораторијске налазе, не добијам никакве рентгентске снимке које около носам, итд. Специјалисти међусобно размењују/шаљу налазе/рентг. снимке електронски и гледају их преко интернета.
Дакле: у Холандији су латинске дијагнозе практично одсутне.
Пацијенти углавном имају „своју“ апотеку, која их познаје. Рецепти се пишу без оног уобичајеног латинског Rp./  S., D.  итд., са именом лека – најчешће не оним комерцијалним, него генеричким (јефтинијим).  За села, (као моје) у којима нема апотеке, апотека сваки пут шаље лекове за „мене“ у праксу кућног лекара, где их ја подижем. У први мах, у апотеци не плаћам ништа, она наплаћује од осигурања, али ја морам да плаћам осигурању првих 320 евра годишње (2012 године) за лекове – а преко тога, све плаћа осигурање. За хроничне болеснике, пише се само једанпут рецепт, апотека издаје лекове за 3 месеца, и прави копију рецепта који важи за даље (док се терапија евентуално не промени). Све легалне апотеке (приватне) имају право да декларишу рачуне осигурањима.

За сада оволико. Немачка следи – када сазнам.

Срдачан поздрав из Холандије.

АМЕРИКА:

9.4.2012.:

Драги господине Филиповићу,

Прво да вам захвалим на неуморном труду „Ћирилице“ на очувању српске културне баштине.

Друго, што се тиче Немачке, то не знам. У Америци, по ономе што сам имао прилике да прочитам, могу Вам рећи, да су пре 50-60 година сви рецепти писани латинским скраћеницама и енглеским мерама. Током 70-их година прошлога века, рецепти почињу да се пишу мешавином латинског и енглеског, као и метричким мерама. Оба система су била предавана у школама медицине и апотекарства.

Тако су, на пример, капљице биле писане као gtts (gottas), дневно је било QD, двапут дневно BID, пре спавања HS, OU за оба ока, итд. На пример, рецепт за очне капљице би изгледао овако:

Instill iiiii gtt OS QID and iii gtts OD HS x 10 days, then stop

што би апотекар прочитао као „ставити 5 капљицa у ЛЕВО око 4 пута дневно и 3 капљице у ДЕСНО око пре спавања за 10 дана и онда престати“.

Иако су бројеви били писани на латинском, обично би се квантитет писао на начин како не би дошло до забуне, тако да је број 5 писан као пет јединица iiiii уместо латинског V. Такође, количине и тежине су писане пола метричким, а пола старим енглеским јединицама мере. Тако су на пример многи рецепти за течности писани у унцама (℥), док су други писани у милилитрима (ml); или у драмима за тежину (ℨ), као и зрнима (gr), како се којем доктору свидело.

Другим речима није било неких изричитих правила. Поред тога, многи су већ 80-их година прошлог века почели да пишу мање више све на метричким мерама, па су писали граме као Gm да би се разликовало од зрна, тo jest gr (grain), на пример: аспирин 80 Gm или аспирин 5 gr. Међутим и поред тога долазило је до знатних грешака при издавању лекова и до многих фаталних случајева.

Количина грешака је натерала медицинску праксу да промени начин писања рецепта, па су медицинске и фармацеутске школе сачиниле стандардни начин писања како би се смањила могућност грешака двојног система. У том процесу су латинске скраћенице избачене и замењене енглеским. Тако да би тај исти рецепт данас изгледао овако:

Instill seven drops in the LEFT eye four times a day and three drops in the RIGHT eye before bedtime for ten days, then stop.

Јапански рецепти су 90-их година прошлог века сви били исписани на јапанском. To je, верујем, и данас пракса. Имам негде примерак јапанског рецепта који сам скенирао, али морам да га потражим.

Шпански рецепти су на шпанском, који није много различит од латинског.

Данас се у медицинским школама не учи латински него енглески, јер је скоро цео научни рад штампан на енглеском. Сећам се да сам једном питао једног америчког колегу да ли је на медицини учио латински, а он ми је пола у шали и пола у збиљи одговорио „Не, учио сам медицину!“

Клајн је један професионални лажов јер му се може, па тако ствара и сопствену (али лажну) стварност да би оправдао самога себе. Познавање латинског нема никакве везе са ћирилицом. Латинске скраћенице се могу убацити и на рецептима писаним ћирилицом, али се исто тако могу писати на српском без латинских скраћеница!

Да лекарима и фармацеутима треба латиница, у то нема сумње, јер је медицинска наука данас штампана на енглеском, па им је потребно знање енглеског, а самим тим и латинске (а не хрватске) азбуке. Међутим, један просечан Србин нити мора да зна енглески да би живео у Србији, нити мора да зна било коју латиницу да би писао матерњим језиком.

Инжењерима треба знање физичких симбола, као што теолозима треба знање старогрчког и старохебрејског језика и писма. Странци који студирају славистику или руски језик морају да знају ћирилицу иако је свакодневно у животу никада не користе. То су потребе специфичних наука а не појединих обичних грађана Србије. За српски језик и више него довољна је само ћирилица.

С поштовањем.

10.4.2012:

Драги господине Филиповићу,

Написали сте „Србима се одсеца здрава нога да би им се уградила (латинска) протеза!“ Духовито, али жалосно. Чињеница је да српски рецепти немају потребе да буду на латинском нити на латиници. Може се сасвим лепо на српском написати шта апотекар треба да уради. Особито ако је извесно да ће пацијент тај рецепт однети у српску апотеку!

Разуме се, српски апотекари и лекари треба да знају латински и латинске скраћенице у случају да неко донесе страни рецепт (ако је то дозвољено у Србији), али и из општег образовања да би могао да прати стручне часописе, итд.

У Америци страни рецепти нису важећи, па је то питање излишно. Па и да се данас рецепти пишу на латинском у Србији, то не значи да треба учити хрватску латиницу у школама, као што нико не учи медицинску хемију сем оних којима је потребна за стручно образовање!

У Јапану се учи основна 26-то словна латиница да би сви знали како се јапанске речи пресловљавају на енглески, који се учи од првог разреда основне школе. Али, за разлику од српског језика, јапанска проза се никада не пише латиницом. Латиница се види у неким рекламама или ако је потребно да би странци умели да изговоре реч или име.

У свакодневном животу, јапански се никада не пише латиницом, нити постоје јапанске књиге писане латиницом. Путокази су на јапанском и енглеском. Бројеви су данас писани као у целом свету, арапским симболима. Пре 100-так година још увек се употребљавао јапански начин писања бројева.

Јован Стерија Поповић још половином XIX века исмејава Србе који иду у Беч и „забораве“ српски за пар година, јер је као било отмено говорити немачки. Можда је у Клајновој глави латински „достојнији“ за рецепте, као да ће неко рутински носити те рецепте у иностранство! Проблем је да Срби себе не поштују. Иначе не би тражили „латинске протезе“.

Поздрав.

ХОЛАНДИЈА 10.4.2012:

„Поштовани г. Филиповићу,

Значи – и у Америци, као и у Холандији – народни језик, без латинског (што не значи да лекари током школовања не уче и латинске термине).

Данас сам, најзад, успео да упецам мог пријатеља из Немачке, коме сам поставио исто питање као и Ви мени. Одговор је био буквално исти као мој (за Холандију) – уопште се у међулекарској комуникацији латински језик за дијагнозе не употребљава, него само немачки (писање колегама о пацијенту том и том и шта је код њега нађено).

Толико о медицини“.
**********

Баш бих волео да видим како ће подваљивач Клајн исмејати Американце, Јапанце, Холанђане, Шпанце, Немце… који у медицинској документацији не користе латински језик, и понизити их примером српске „равноправности писама и богатства двоазбучја“!

Жељко ФилиповићНиш.
———————————-

Српски рецепт пре Новосадског „договора“:

Година 1947. Ћирилични рецепт и поред латинских израза, које данас нико не користи.

Српски рецепт пре Новосадског „договора“: Година 1947. Ћирилични рецепт и поред латинских израза, које данас нико не користи.

леде примери дијагноза и рецепата и на другим европским и светским језицима, на којима нема латинског језика!

 

Дијагноза са Кипра, без и једног слова латинице.

 

Италијански упут, без латинског језика.

 

Амерички рецепт, без латинских израза. Наши дедови су се борили за српски у медицини, а данашњи лекари се боре за енглески или латиниски?

 

Немачка дијагноза, без латинских израза. Душко Калуђеровић.

Немачка дијагноза, без латинских израза.

д) „За аутомобилске регистрације“

Баш за аутомобилске регистрације нам хрватска латиница уопште није потребна! Овде чак ни „пример Европе“ не може да се злоупотребљава као „аргумент“ да нам се подваљује хрватска латиница. А баш то су урадили они који су нам кројили капу! Данас наши сународници и не сањају да смо до 1961. године већ имали ћириличне регистрације:

Србија, период 1948 – 1952: таблица С 14378

 

И бицикли су имали таблице: Управа града Београда 1939. г. Таблица 1-3631

И бицикли су имали таблице: Управа града Београда 1939. г.

Приликом последње промене регистарских таблица у Србији пропуштена је прилика да се примени грчки, бугарски и босанскохерцеговачки метод коришћења само оних слова свог националног писма која, у истоветном или измењеном значењу, постоје и у латинској абецеди.  Код нас би то била следећа ћирилична слова: А,Е,Ј,К,М,О,Т имају истоветно значење и у латинској абецеди, а слова В,Х,Р,С,Н  и У у измењеном значењу такође постоје у латинској абецеди. То је укупно 13 слова наше ћирилице која постоје и у латинској абецеди, и сасвим лепо су могла да се користе и у Србији, и у Европи! Тиме бисмо, попут Грка и Бугара, постигли двоструки циљ: и да користимо слова своје ћирилице, и да будемо компатибилни са Европом! Србија има 2.180.000 возила свих врста укупно. Да смо применили грчки метод три слова и четири цифре, са наших 13 двоструко компатибилних слова могли смо имати 21.970.000 различитих таблица. Да смо применили италијански метод, који јеисти као наш, два слова, три цифре, два слова, могли смо добити 28.561.000 различитих таблица. А земља на коју смо прву морали да се угледамо је Бугарска. Земља која је Европу упознала са ћирилицом! Земља у којој је рођено наше хиљадугодишње ћирилично писмо! Земља која је приликом ступања у Европску Унију отворено поручила Европи: „Ми смо вâс украсили доношењем нашег ћириличног писма“! Њихово решење има два слова, четири цифре и два слова (13*13*10000*13*13). Да смо са 13 наших ћириличних слова применили ово решење, имали бисмо на располагању ни мање ни више него 285.610.000 различитих таблица! Довољно за целу Европску Унију! И за све тротинете и дечије бицикле! И још да преостане! И још на ћирилици! Али, што да буде практично, корисно, примењиво и паметно, кад може да буде све супротно? На овом решењу Србија је могла да има на располагању океан могућности. Једино није пружало могућност да неко прихватањем овог решења – заради… И тај једини разлог је био јачи од небројених предности овог, или грчког, или италијанског, или немачког, или француског решења. Поред  неслућених могућности које су биле на располагању, одабрано је баш најгоре могуће решење. Ево шта је чуварима ћирилице јавио грађанин Вршца, и сâм поштовалац ћирилице:

„Ево личног искуства са новим регистарским таблицама, које доказује како неспособност државе може да направи проблеме грађанима. Путовао сам у Румунију 16. новембра, преко граничног прелаза Ватин – Моравица, код Вршца. Пре доласка до румунских цариника, стао сам да купим Ровињету (налепница за путарину у Румунији) која кошта 3 евра за 7 дана (не може да се купи за мање). Уз ровињету се добија потврда, која мора да се покаже полицији, у случају заустављања возила у Румунији. Ко не плати 3 евра путарину, а полиција га ухвати, плаћа казну 100 евра.

Дакле, долазим до прозора кућице, дајем саобраћајну дозволу и чекам да службеник уради процедуру. Међутим, рачунарски систем не може да обради то како треба и не штампа потврду, ни други, ни трећи пут. Службеник ми тада каже да имам важећу ровињету за период 13 – 19. новембра, и док та не истекне, рачунар одбија да уради другу са истим регистарским бројем. Убеђујем га да нисам био у Румунији пре три дана, али не вреди – рачунар показује да је са регистарском ознаком „CS“ потврда издата 13. новембра. На моју примедбу да моја таблица има „ĆS“, а не „CS“, да је то могло исто тако да буде возило и са ознакама „CŠ“, „ĆŠ“, „ČS“, „ČŠ“, одговорио ми је „Можда у Србији, али ово је Румунија. Таквих слова код нас нема“. На питање шта да радим, одговорио је да не зна, јер не зна како ће полицијски скенер да прочита ознаку, или како ће полицајац да процени или прихвати чињеницу да немам потврду о плаћеној путарини ни налепницу, ако ме негде зауставе.

На ризик сам наставио пут. Срећом, нигде полицију нисам видео, па се може рећи да сам добро прошао, јер сам уштедео 3 евра. Али шта би било да није прошло тако? Коме бих могао да се жалим ако следећи пут будем имао мање среће и платим казну 100 евра за нешто зашта нисам крив? Забуну могу да унесу и ознаке града – Бечеј и Богатић (BČ и BĆ), Вршац и Врбас (VŠ и VS), можда још неки такав случај има. Све ми се чини да ће ове таблице кратко трајати и да ће држава брзо да их замени. Милион возила пута 5.000 динара – лепа зарада. Тендер ће, наравно, добити „неко наш““

Већ овај пример представља врло озбиљно упозорење онима који су одлучивали о словима на таблицама. А шта би они тек могли да одговоре Београђанину који није пуштен у Грчку због таблица са хрватским словима,иако је унапред платио резервацију у хотелу? Образложење грчких цариника је било: „Европа та слова не познаје и не примењује, а и наш рачунар не може да их забележи“!

ђ) „За рад на рачунару, за адресе на Интернету и и-мејлу, за СМС поруке, итд“

Ова област је за подваљиваче најплодније тле да је користе као бабарогу за плашење народа ћирилицом! Али, страх често почива баш на незнању, што ће се најбоље видети управо на овом питању! (погледајте наш чланак „Неуки програмери, информатичари и систем администратори – гробари ћирилице“). Мајстори „клајновања“ се овде понашају по принципу: „Ја нисам видео Јупитерове сателите. Закључујем: Јупитерови сателити не постоје!“ Они своје незнање узимају за јединицу мере којом оцењују туђе знање. И не само да друге оцењују, него им и пресуђују! Па тако понављачи оцењују одликаше.

Рачунар на српском језику и на ћирилици. Колико оваквих рачунара има у државној управи Србије?

Рачунар на српском језику и на ћирилици.

Рачунар на српском језику и на ћирилици.

А ево шта раде одликаши, чувари ћирилице: Унесите у ваш претраживач Интернета чисто ћириличну адресу: „чувари ћирилице.срб“ и добићете сајт „Чувара ћирилице“ са њиховим текстовима, или страницу „Чувара ћирилице“ на Фејсбуку. Да ли је наша ћирилица „шугава“, да ли је „инвалид без руке“, да ли је „превазиђена за употребу на рачунару“, и сл?

Погледајте налог електронске поште „Чувара ћирилице“:

И електронска пошта може да буде 100% ћирилична

Овај налог смо отворили код америчког провајдера! Погледајте наше адресе електронске поште:

988@чуварћирилице.срб
31@чуварћирилице.срб
Cp6uja@чуварћирилице.срб

Уопште ме не би изненадило да многи који се баве клајновањем и после овога понуде опкладу да „то није могуће“! Наравно, „није могуће“ за оне који „нису видели Јупитерове сателите“, односно не знају да користе рачунар и Интернет.

Подваљивач Клајн  застрашује народ да „слање СМС порука није могуће на ћирилици“. Наравно, све до најскоријих дана то заиста и није било немогуће, јер није постојао ни један модел који би већ фабрички био подешен за писање српском ћирилицом. Међутим, ко је заиста желео, могао је! Ја сам самосталним радом још 2007. године оспособио своја 4 мобилна телефона, једноставна и јефтина, да шаљу поруке на српској ћирилици. Примењени поступак је представљао импровизацију, довијање, сналажење, „коришћење штапа и канапа“, али је вршио посао. Погледајте моје писане поруке преко мобилног телефона:

ПИШИТЕ ПИСМОМ СВОГ НАРОДА – Вук Стефановић Караџић

Чувар ћирилице се шали са мајсторима клајновања.

Коначно су се појавили и модели телефона који су већ фабрички оспособљени да пишу српском ћирилицом. То су модели са оперативним системом „андроид“. Тако да више импровизација није неопходна, и коначно и Срби, попут свих других европских народа, могу да шаљу СМС поруке на својој ћирилици:

Андрид подржава ћирилицу 100% – Телефон најстаријег унука чувара ћирилице.

Телефон најстаријег унука чувара ћирилице.

Веровали или не, мени чак и Фејсбук шаље СМС поруке на српској ћирилици:

После овог чланка очекујемо да мајстори за клајновање мало прикоче, и да буду знатно обазривији и опрезнији пре него што убудуће чуварима ћирилице упуте погрдне називе „ћириличар“ или „цирилизатор“. Ако буду научили оно што сада не знају, престаће да се баве клајновањем, па ће можда почети и да пишу ћирилицом, и на рачунару, и на мобилном телефону.

                                                                                             Жељко Филиповић,
                                                                                             цирилизатор, Ниш.

 

Извор: Вијестио